SADRŽAJ

• Uvod
• Bibliografija
• O autoru

GLAVE

1. Islamski ekstremizam i Evropska istraživanja
   • Porast iranskog uticaja
   • Podsticanje Albanaca
   • Interes SAD za teroriste na Kosovu i Metohiji
2. Turska, Albanija i „Republika Kosovo”
   • Upotreba religije
   • Turska, Albanija i Kosovo i Metohija
   • Planiranje „Republike Kosovo”
3. „Oslobodilačka Vojska Kosova”
   • Šta je „Oslobodilačka Vojska Kosova”?
   • Profil terorista
   • „Psi rata” su stigli
4. Profesija „terorist”
5. „Albanski teroristi”na engleskom jeziku

Uvod

Jugoistočna Evropa, naročito Balkansko poluostrvo, je tradicionalno bila predmet brojnih geopolitičkih, geostrategiskih i novinarskih analiza i tema debata između balkanskih, Evropskih i opštih stručnjaka za međunarodne odnose. Danas, zajedno sa srpskim pitanjem, najkontroverzniji problem je albansko nacionalno pitanje.

Osnovni problem bezbednosti u širem geopolitičkom okviru, je razumljiv. Ali što se zapadnih analitičara tiče, ostala pitanja imaju prioritet i to: ljudska prava, demokratija i ostala pitanja koja bi mogla postati dominantna u datoj fazi rešavanja krize.

Očuvanje regionalne bezbednosti i stvaranje stabilnih političkih-ekonomskih odnosa na Balkanskom poluostrvu su prioriteti politike Međunarodne zajednice, pošto se sada ocenjuje da su najvažnije leje u Evropi smeštene u Kosovu i Metohiji, u Albaniji i na Zapadnoj Makedoniji.

Procenjujući prema investicijama, resursima i geostrategiskim elementima, pokrajina Kosovo i Metohija vredi više od 500 milijardi dolara. U stvari zaštićeni albanski secesionistički rukovodioci, u njihovim pokušajima da preuzmu na sebe rukovođenje albanskim narodom, mogli bi da igraju važnu ulogu u opštem upravljanju na jugoistočnom delu Evrope. Premisa „Ko god da upravlja Balkanom i Kosovom i Metohijom, upravlja stabilnošću i nestabilnošću Evrope” je dobro upotrebljena od albanskih rukovodioca u pokušaju da destabilizuju taj deo Evropskog kontinenta, s namerom da to iskoriste za stvaranje „Velike Albanije”, tj. za stvaranje isključive moguće sile i moći na Balkanu. Njihovi pokušaji su namenjeni da obezbede rešenje „Kosovskog pitanja” uključivanjem međunarodnih posrednika, do tačke internacionalizacije problema, što traže po svaku cenu, uključujući i podstrekavanje i učešće u terorističkim aktivnostima, izmišljotinama da bi zaplašili srpski narod i primorali ga da emigrira i ostavi zemlju secesionistima.

Politički ciljevi secesionista sadrže i konvencijalne i nekonvencijalne oblike: političke aktivnosti, udruženja, medije, podržavanje terorizma, gerile, krijumčarenje, švercovanje droge i nasilje svih vrsta, potpuni mozaik izdaja radi zbacivanje vlasti srpske države i Savezne Republike Jugoslavije i kolektivni otpor srpskom narodu i političkim partijama, bez obzira na njihove političke programe, partijske aktivnosti i odnos prema današnjoj vladi.

Milan V. Petković, 1998.

Islamski ekstremizam i Evropska istraživanja

Kosovo i Metohija je regija sa ogromnom istoriskom i civilizacionom važnosti, naročito u pogledu otpora širenju islamizma u Evropu.

Rat u Bosni i Hercegovini, zaključen Dejtonskim ugovorom, takođe pretstavlja pokušaj da se osigura prodor islamizma na Balkan i da poveže veći broj država i regija sa muslimanskim stanovništvom i islamom kao religijom većine. Deo tog procesa obuhvata dugoročne pokušaje albanskog rukovodstva da obrazuju „Veliku Albaniju”, koju sadrže današnja Republika Albanija, Kosovo i Metohija, kao i delovi Makedonije, Crne gore i Grčke. Posledice štrajkova koje su orgazovali Albanci i univerzitetski studenti na Kosovu i Metohiji 1988 i 1989, pojačali su nastupe nasilja sa tragičnim posledicama, prisilili Srpsku vladu du preduzme energične mere da bi potisla antivladine i terorističke aktivnosti i uspostavila normalne životne uslove u tom delu Republike. Zato su na početku devedesetih, terorističke grupe i njihovi rukovodioci usvojili novu strategiju koja se pojačala 1996 i 1997. Nju su karakterisali napadi koji su bili usmereni na vladine ustanove, Srbe, Crnogorce i one Albance koji su odlučili da pomognu jačanje legalne i legitimne vlasti Srbije i Jugoslavije. Samo za par meseci krajem 1997 i početkom 1998, aktivnost terorista na Kosovu i Metohiji je prouzrokovala smrt više od 70 građana i članova srpske milicije i jugoslovenske vojske. Ovakva eskalacija nasilja bila je rezultat temeljnih priprema secesionista u Albaniji i Bosni i Hercegovini i podrške različitih muslimanskih država, naročito Irana i njegovih islamskih ekstremističkih militantnih ustanova i organizacija.

Porast iranskog uticaja

Naročito pojačavanje iranske aktivnosti u Albaniji i na Kosovu i Metohiji je registrovano posle sastanka islamskih država, koji je održan u Džedi 1994 i sastanka grupe D-8 islamskih država, koji je održan u Istanbulu 1996. Doneta je odluka da se pomogne „braći na Balkanu” svim raspoloživim sredstvima, uključujući i vojnu pomoć. Očigledno, „sva raspoloživa sredstva” obuhvatala su i „svete ratnike” — mudžahedine i ostale teroriste.

Balkansko poluostrvo je izabrano za bazu organizovanog širenja islama u Evropi. U isto vreme Italija je izabrana kao bazna država za komandne i upravne centre i centrale u službi upravljanja islamskim ekstremističkim snagama i fondovima.

Prema engleskim analitičarima, koji su upoznati sa tim problemima, malo je verovatno da će Međunarodna zajednica ponuditi odlučnu podršku legalnim vlastima SFJ, jer se ona ne oseća ugrožena. To će favorizovati islamske ekstremiste i dopustiti im da deluju neometano i učvrstiti njihovo držanje prema planu za uspostavljanje široko razgranate i otporne terorističke organizacije sa utvrđenjima u naseljenim mestima sa muslimanskim stanovništvom. Imajući to na umu, albanska secesionistička mreža je lansirala efikasnu propagandnu psihološku kampanju na Zapadu s namerom da dobije podršku ili makar simpatije pre njihove glavne ofanzive koja se pripremala pod izgovorom stvaranja nezavisnih muslimanskih država koje će delovati kao „zaštitni zid” protiv terorizma u Evropi. Otuda, nije bilo iznenađenje da je Pretsednik SAD tolerisao njihove secesionističke aspiracije. Za razliku od engleske vlade, koju je tada predvodio Džon Mejdžor, koja je pokušala da priguši agresivnije aspekte politike SAD u pogledu bivše Jugoslavije i za vreme građanskog rata u Bosni i Hercegovini, nova vlada, koju je predvodi Toni Bler, je dala bezuslovnu podršku Klintonovoj Administraciji. Zato, niko ne treba da očekuje da će engleska vlada obezbediti neko bitno odobrenje Srbiji i Saveznoj Republici Jugoslaviji da nastavi sa svojom politikom što se tiče Kosova i Metohije. Obezbeđenje nezavisnosti za albansku manjinu na Kosovu i Metohiji je važan cilj balkanske politike Klintonove Administracije, jer to zahtevaju interesi SAD da održava fizičko prisustvo u Evropi i kroz NATO i nezavisno — sa trupama stacioniranim u savezničkim balkanskim državama, kojima SAD daje bogatu podršku, i da direktno i indirektno, upravlja Balkanom koristeći te saveznike.

Eskalacija terorizma na Kosovu i Metohiji u 1997 i 1998, označava početak nove faze dugoročnog plana koji je Teheran pripremio za Balkan. To obuhvata moćne pripreme za podstrekavanje neprijateljstva i rasađivanje ekstremne islamske ideologije u regionu. Od proleća '97 je uočen porast interesa Teherana za Balkan i Apenine. Verovatno zbog porasta napetosti između Irana i zapadnih država posle istrage nad iranskim građanima u Nemačkoj, koji su optuženi za špijunažu u korist Irana. Razvoj u Bosni i Hercegovina prinudio je iransku administraciju i Aliju Izetbegoviša da održavaju relativno nizak nivo odnosa, s namerom da izbegnu da prisile Evropu da potpuno uskladi politiku sa SAD u konfrontaciji sa Iranom, jer bi to stvorilo teškoće u ostvarenju ciljeva, koje su postavila rukovodstva islamskih ekstremističkih ustanova. Sve to je povećavalo važnosti Apeninsko-balkanskog regiona za Teheran i njegov interes za Albaniju i Albance na Kosovu i Metohiji, kao i njihove saveznike. To objašnjava upornost Teherana u pronalaženju i osnivanju utvrđenja u tom delu Evrope.

Prva demonstracija važnosti Apeninskog i Balkanskog geopolitičkog regiona i elastičnosti lokalnih islamskih utvrđenja u angažovanju, pripremi i izvršenju terorističkih operacija, bio je pokušaj atentata na Papu Jovana Pavla II u proleće 1997 u Sarajevu. Važno je da je (iako je ta namera propala), operacija bila planirana u vreme kada „umni centar” iranske obaveštajne službe u Milanu (Italija) nije bio još potpuno operativan. To znači da on nije mogao da obezbedi obaveštajnu i logističku podršku za tu operaciju. Drugim rečima, atentat je organizovan i izvršen samo pomoću „lokalnih” snaga i sredstava, uz pomoć date područne operative. Treba istaći da su pripreme obuhvatile različite segmente Obaveštajnog odeljenja iranskog Ministarstva Inostranih Poslova, date elemente od strane iranskih snaga za specijalne zadatke „Al Ljuds”, u službi za organizovanje i izvršenje terorističkih napada u inostranstvu, u delovima specijalnih jedinica za unutrašnju bezbednost i neke članove terorističke logističke baze u Sarajevu. Planiranje i izvršenje operacije je koordinirao Medžid Šahram, iranski teroristički instruktor, poznat specijalizovanim ustanovama u različitim zapadnim državama.

Angažovane snage za izvršenje atentata, su identifikovane kao „bliske proiranskom Hesbolahu”. Ekipa je obuhvatala grupu samoubica od 18 terorista iz Turske, muslimanske Bosne i Irana. Zahvaljujući nedovoljnoj koordinaciji između različitih podgrupa i oskudnim snagama podrške, atentat je propao. Operacije koje je sproveo INTERPOL, milicija i specijalne službe u zapadnim državama, otkrile su nekoliko islamističkih terorističkih grupa koje su operisale u Evropi, i bile povezane sa Iranskom Tajnom Službom koja obezbeđuje zadatke, instruktore i logističku podršku. Međutim, uprkos činjenici da je plan atentata zatajio, ova teroristička struktura — potpomognuta od Irana — je pokazala svoju upornost i efikasnost, jer su teroristi našli puta i načina da izbegnu hapšenje.

Krajem septembra 1997, Teheranska teroristička organizacija je bila spremna da ponovi atentat na Papu. Grupa od oko 20 terorista iz različitih država je poslata u Bolonju (Italija). Međutim, samo par sati pre atentata, Italijanske Bezbednosne Snage su otkrile i uhapsile 14 članova te grupe.

Druga uspešna antiteroristička operacija — namera se ne odnosi na taj incident — je ona koju su izvele jedinice SFOR-a u Fojnici (Bosna) 1996. Otkrivena je Teroristička baza, zaplenjeno je oružje i oprema za specijalne zadatke, kao i veća količina eksploziva i neka dokumentacija. Otkriveno je da teroristički ogranak u Bosni i Hercegovini predvodi Ali Rezah Bajata. Njegove direktive su obuhvatale — između drugih stvari — organizovanje terorističkih aktivnosti u SR Jugoslaviji. Zbog prekršaja bezbednosti i oskudnih rezultata u organizovanju terorističkih operacija u Jugoslaviji, Ali Rezah Bajata je opozvan od Teherana, a ubrzo posle otpušten sa svog položaja koordinatora za Bosnu i Hercegovinu.

Krajem 1997, iranski diplomata Mahmud Nurani je imenovan za vođu iranskog obaveštajnog centra u Rimu. Imao je iskustvo iz Libana i uspeh je u osamdesetim da uspostavi proiransku ekstremističku islamsku organizaciju „Hesbolah” u Bejrutu. Tamo se specijalizovao u bombaškim napadima i kidnapovanju talaca, što je bila korisna baza za izvršavanje terorističkih aktivnosti na Balkanu i širom Evrope. U isto vreme, služba Ministra za Obaveštajne Poslove je data Kurban Ali Najef Abadiju, bliskom prijatelju Ajatolaha Hamneija. Njegov najvažniji zadatak, na kojem je bio angažovan pošto je preuzeo službu, je upravljanje i nadzor iranske obaveštajne i terorističke aktivnosti u Albaniji. Ta država, zajedno sa Kosovom i Metohijom, trebala je da se koristi kao odskočna daska za učvršćenje „Muslimanske Transverzale” (takođe zvane „Zelene Transverzale”) do Bosne i ako je moguće dalje u Evropi. iranska infrastruktura u Albaniji je pokazala izvesni nivo efikasnosti, makar u poslednje vreme, prvenstveno zato što je je zasnovana na principu „bese” (ili omerta), koja je duboko ukorenjena u albanskom društvu od pre pamtiveka, veoma slično italijanskoj mafiji. činjenice su pokazale da su opšti uslovi za ponovno islamsko osvajanje Albanije bili veoma povoljni. 1997 Albanija je ušla u dizintegracionu fazu, koja je kulminirala marta iste godine. Tirani je beznadežno bila potrebna pomoć, bez obzira na njen izvor, a većina naroda je bila usmerena isključivo na golo preživljavanje, pa se okrenulo na pljačku, terorizam, švercovanje droge, krijumčarenje oružja, kidnapovanje i belo roblje. Sve ove kriminalne aktivnosti olakšale su stvaranje terorističkih organizacija i ojačanje terorističkih mreža. iranski obaveštajni krugovi su ocenili da je Albanija „sazrela” i da može da prihvati uvođenje ekstremističkog islamizma, koji bi se uveo u dva nivoa, prema planu Teherana. Javno, Iran i njegovi islamski parteneri su ugradili iscrpnu finansisku podršku u sistem, počev od banaka i finansiskih ustanova do ekonomije, uključujući i brojne humanitarne organizacije, koje su ponudile sve vrste socijalnih službi i pomoć za siromašne i „povređene”. Tajno, je stvorena široka mreža da uspostavi obaveštajno-operativnu bazu namenjenu da pokrije čitavu Evropu, idući prvenstveno kroz Balkan i Italiju.

Podsticanje Albanaca

Postoje jasne indikacije važnosti „Podsticanja Albanaca” tj. iranskog prodora u Albaniju. Sastanak iranskog Vrhovnog Ekonomskog Saveta na početku 1998, bavio se isključivo situacijom u Albaniji. Na sastanku je učestvovao, zajedno sa drugim uticajnim zvaničnicima Podpredsednik Saveta Bezavah Navabi, novi opunomoćenik za koordinaciju javnih socijalno-ekonomskih podsticaja u Albaniji, guverner iranske Centralne Banke, Mohsen Nurbakan, kao i glavne figure relevantnih iranskih ustanova i ministara. Nadalje, Navabi je davao uputstva za koordinaciju poslova i aktivnosti iranskih obaveštajnih struktura. On je sugerisao da se zacrta dugoročni plan koji je trebao da lansira potpomoganje tri iranska dugoročna cilja u Albaniji:

1. Obrazovanje komercijalne operativne baze blizu „srca Evrope” (Nemačka, Francuska, Italija, Beneluks, Švajcarska).
2. Učvršćivanje strategiske transverzale prema Sarajevu i Tirani, povezane sa pojačanim subversivnim islamskim političkim prisustvom.
3. Organizovanje poboljšane pošte za iransku Obaveštajnu službu, koja bi joj omogućila da izvršava operacije i izvodi zadatke u vezi sa prodorom u Italiju, Austriju, Grčku i dalje na evropski kontinent.

Ostvarenje planova Teherana je već počelo. Operišući kroz iranske poluzvanične organizacije i fondacije, iranska Obaveštajna Služba je ostvarila kontakte sa brojnim islamskim i iranskim trgovačkim kompanijama i poslovnim ljudima u većim albanskim gradovima i uspostavila kanale za pravljenje i finansiranje novih pretstavničkih službi. U međuvremenu, Teheran je uradio široke korake da učvrsti ekonomsku podršku i ojača odnose sa Albanijom kroz arapsko-islamske bankarske ustanove. To je bio skoro jedini izvor za unos čvrste valute u Albaniju, i postavljajući privržene osobe na sam vrh finansiske oligarhije, Teheran je transformisao većinu lokalnih banaka i finansiske ustanove garantujući neometano i trajno iransko prisustvo i prodor u sve segmente albanskog društva. Ove banke imaju utvrđene zvanične odnose sa nekoliko iranskih banaka i time su potpuno legalalizovale iransko prisustvo u svim sferama finansija. To je rezultiralo u potpunom prihvatanju iranskog prisustva kao normalnog i čak poželjnog u ovoj situaciji. Mohsen Nurbakan je dao uputstva tim bankama da investiraju u Albaniju bez obzira od siromašan profit i rizične poslovne činjenice. Zvaničnici iranskih finansiskih obaveštajaca su razmešteni u svim Teheranskim ustanovama u Albaniji i blisko sadejstvuju sa operativcima Ministarstva obaveštajnih poslova u pogledu finansiranja kampova za obuku terorista, kupovinu oružja i vojne opreme, „pranje novca” i u drugim aktivnostima.

Zajedno sa tim pokušajima, iranska obaveštajna služba pojačava svoje aktivnosti sa organizovanim kriminalom i u Albaniji i u inostranstvu. Od početka 90-ih godina, iranski obaveštajci koriste luke u Albaniji za švercovanje oružja i lekova u Bosnu i Hercegovinu, „pranje novca” i krijumčarenje droge sa Bliskog istoka za italijansku mafiju i druge ilegalne aktivnosti. Sve veće operacije idu kroz albansku luku Durako, dok se manje, a delikatnije pošiljke usmeravaju u luku Sevini (severno od Duraka). Međutim, od sredine 1997, Albanija je postala centar i osnovna tranzitna tačka za krijumčarenje oružja, čiji repovi vode do Bosne i Hercegovine, za karavane droge, koji idu sa Bliskog istoka i iz Kolumbije do „srca Evrope” i pranje novca iz Rusije u EU. Italijanska mafija pretstavlja važnu snagu i dragocenog saveznika za iranske obaveštajce. Geografska bliskost između Albanije i južne Italije podstiču opasne odnose između mafijaških kanala na Italijanskom jugu i albanskih švercera, koji ponekad koriste i neke delove crnogorske teritorije za prenošenje pošiljki do Zapadne Evrope. Zajedničke koordinate inostranih kriminalnih grupa, koje su postale još aktivnije u Albaniji, su — organizovani gangsteri, šverceri droge, članovi terorističkih grupa i organizacije sa Kosova i Metohije kao i sa Bliskog istoka, Avganistana, Pakistana, Irana, Sirije, Libana i Turske.

Na Italijanskoj strani Jadrana, napuljska mafija ima svoje definisane interese u upravljanju komunikacionom vezom Tirana-Brindizi. Ona je transformisala luke duž južne obale Italije u prihvatne centre za ilegalan ulazak u državu, pa otuda i u evropsku Uniju. Najaktivniji su oni mafijaški ogranci koji su angažovani na oružju i švercovanju droge, „belom roblju” i pranju „prljavog” novca. Uz sve to, brzo se širilo krijumčarenje ilegalnih stranih državljana; taj kriminalni fenomen široko koriste iranski obaveštajci da infiltriraju agente i teroriste u sve evropske države.

Uz sve to, Iranci su pojačali svoje pokušaje da osnuju i aktiviraju kampove za obuku terorista koji su namenjeni da deluju na Kosovu i Metohiji i zapadno-evropskim državama. U tom oni sadejstvuju sa drugim državama koje podržavaju ekstremni islamski terorizam. Regrutacija je prvenstveno usmerena na osiromašeni socijalni sloj u Albaniji. Do sada, zajedno sa bankama, Iranci su obrazovali brojne fondacije koje su angažovane u aktivnostima humanitarne pomoći.

Najvažnija „konstrukcija” u sistemu je ustanova Sveti Rat — Džihad, koji je uveden u Albaniju na smišljen i skoro neprimetan način. Organizacija „Islamski Džihad” deluje u Albaniji kao visoko podsticajna struktura sa veoma velikim fondovima. Ona je angažovan u razvoju malih preduzeća, izgradnji manjih fabrika i otvaranje poslova u urbanim i drugim osiromašenim regionima. Zahvaljujući komunalnim projektima i finansiskim aktivnostima „Islamski Džihad” (takođe znana i kao „Džihad Konstrukcije”) je postala važan instrument, koji koriste Iranci da pridobiju simpatije naroda i steknu popularnost i poštovanje u društvu. Ovaj tip socijalnog okruženja stvara povoljne uslove za regrutovanje osoba i zahtevanje aktivne podrške od ustanova, bilo da su to lučne vlasti, fabrike, drugi infrastrukturni objekti ili čisto finansiske ustanove.

Interesantno je da su, ključne proizvodne islamske asocijacije što su „Al Harmajun” i „Al Muvafak” usmerene na regrutovanje sledbenika islama kakav propovedaju Iranci — bez obzira na njihovu šiitsku orientaciju — i pretstavljaju drugi instrument za širenje iranskog uticaja. Oslanjajući se na ogromne donacije i subvencije država iz Zaliva i na mogućnost osuguranja dobro plaćenih poslova u tim državama, ove organizacije se obično koriste da regrutuju i uvežbaju albanske mudžahedine. Njihovi metodi regrutacije su ispitani i poboljšani u Avganistanu i Bosni i Hercegovinia.

Pomoću islamskih obrazovnih ustanova i projekata za razvoj ruralnih zajednica kao fronta, Iran i njegovi arapski saveznici su obrazovali kampove za obuku u udaljenim i nepristupačnim zonama Albanije. Da bi ove kampove učinio operativnim, Teheran je ubacio brojne grupe Arapa i albanskih mudžahedina iz Bosne, gde su se oni borili u jedinicama muslimanske vojske. Posle kratkog zastoja u korištenju kampova, specijalni timovi — sastavljeni od veterana-mudžahedina ili sveže obučenih Albanaca — su poslati na zadatke u inostranstvu. Mnogi su poslati na Kosovo i Metohiju direktno ili preko Makedonije. Najbolje osoblje je poslato u Zapadnu Evropu, da poziraju kao izbeglice, a švercovali su se lađama u Italiju, Francusku i Španiju. Bliske odnose albanske, iranske i Italijanske mafije su zasnovali iranski obaveštajci radi krijumčarenja oružja, droge, falsifikovanja dokumenata i novca, ali i za krijumčarenje iranskih agenata u zapadne države, preko Italije.

Do kraja 1997, Teheran je potpomogao obuku i pripreme „OVK” kao i prenos oružja i specialista kroz Albaniju. Početkom 1998, ove aktivnosti su pojačane. Interesantno je da su, primarni ciljevi — stvaranje platforme za širenje islama — prošireni, tako da su obuhvatili stvaranje osovine Tirana-Sarajevo. I pored svega eskalacija Džihada je ostao primarni cilj Teherana.

U jesen 1997, vrhovno rukovodstvo u Teheranu je odlučilo da počne isporuka velike količine oružja i vojne opreme tajnoj albanskoj organizaciji na Kosovu i Metohiji. Hamneijeve instrukcije su bile da se ta pomoć koristi samo za dobijanje nezavisnosti Kosova i Metohije i proglašenje nezavisne „Republike Kosovo”. Ta iranska odluka je bila deo politike, koja se koristila dok Teheran nije ograničio direktno finansiranje aktivnosti u SR Jugoslaviji, za stvaranja prosvetnih ustanova i obrazovnih projekata separatističkih grupa, koje su zasnovane na fundamentalističkoj islamskoj ideologiji. Jedina namena tog poteza je bila potpuna indoktrinacija masa i stvaranje široke podrške sa slepim poverenjem u ideje koje dolaze sa izvora u Teheranu. Finansiranje terorističkih i drugih aktivnosti je ograničeno na pripreme i podršku van Jugoslavije — u Bosni i Hercegovini, Albanijia, Iranu, Avganistanu, Pakistanu i drugde.

Međutim, izdati su nalozi da se uklone te razlike: instrukcije Teherana obuhvatale su kvalitne promene u iranskom uključivanju na Kosovo i Metohiju. Na početku 1997, iranski obaveštajci su izdali zadatak da se secesionistima na Kosovu dostavi prva isporuka ručnih granata, mitraljeza, automatskih pušaka, opreme za noćno osmatranje i komunikaciona oprema iz njihovih skladišta u Albaniji. Dok su očekivali instrukcije iz Teherana, izvedene su obimne pripreme u Albaniji, a Iranci su čak obećali Albancima i komandantima „OVK” da će im organizovati vojnu obuku u kampovima Specijalnih Jedinica Revolucionarne Garde u Iranu. Međutim, ilegalne isporuke oružja su nastavljene, ukazujući da Teheran planira i da stvori vojnu operacionu zonu na Kosovu i Metohiji i da zagovara Džihad.

U planiranju nivoa pritiska za „OVK”, Teheran je koristio procene iz vremena priprema 1990 godine za sledbenike Ibrahima Rugove, rukovodioca Demokratske Alijanse na Kosovu, — kao i reakcije na zahteve za oružane operacije na Kosovu i Metohiji. Porast iranskog uključivanja u Albaniji i na Kosovu i Metohiji imao je direktnog uticaja na operativu strukturu i organizaciju „OVK”, pa su početkom 1998 planski puštene glasine da je počeo „oslobodilački rat”, primetnim brojem terorističkih napada na policijske stanice, ustanove srpske Vlade i instalacije Jugoslovenske vojske na Kosovu i Metohiji.

Događaji su uzeli takav kurs, da se centralni položaj „OVK” ne sme se zanemariti. U stvari, podrškom Teherana najradikalniji elementi u pokretu za nezavisnost Kosova, su postali važniji i uticajniji. Ako sadašnji trendovi preovladaju, islamistička „OVK” bi mogla postati odlučujući faktor u obrtanju situacije u celoj pokrajini. Uz sve to, terorističke aktivnosti su postale deo dnevne realnosti na Kosovu i Metohiji. Zajedno sa masovnom propagandom kampanjom i iranskom podrškom, širenje terorizma bi se moglo realno smatrati kao početak oružanog ustanka, koji preti da se dalje širi.

Najveću prednost koju ima Teheran, je sposobnost da pojača Kosovsko-albanski savez pomoću „OVK” i njegove terorističke borbe.

Uz sve to, nema sumnje da je u Vašingtonu porastao interes da on upravlja Kosovskim problemom u pravcu oružanih konflikata, koje provociraju „oslobodilačke snage”, potpomogane iz Irana. Za Klintonovu administraciju, Kosovo pretstavlja drugo otvoreno pitanje, koji treba da se koristi radi pritiska na Beograd. To se jasno demonstriralo iznenadnom i neočekivanom odlukom da se to pitanje obuhvati u dnevnom redu II Konferencije o Izvršenju Dejtonskog ugovora u Bosni i Hercegovini. Sa aspekta iranske dominacije na širenju islama, pitanje subversivnog i terorističkog pokreta na Kosovu i Metohiji, moglo se postaviti sasvim slučajno ili po tajnom Sporazumu o Saradnji koji je u stvari sačinjen između Vašingtona i Teherana.

Dolazak islamizma (potpomognutog iz Irana) u Bosnu i Hercegovinu, u Albaniju i na Kosovo izvesno nije slučajan. U oba slučaja, Iranci pokušavaju da proture muslimansko društvo, koje danas inače naginje ka zapadnim vrednostima i sekularizmu, s namerom da preusmeri ono što je počelo kao „nacionalno oslobodilačka borba” secesionističkih Albanaca, u bastion islamskog terorizma i radikalizma.

Iranci i njihovi saveznici su uživali podršku od privrženih sledbenika verskih rukovodilaca oba pokreta. To se nesme potceniti — naročito zbog toga što je Teheran već stigao u Sarajevo — pošto bi moguć uspeh u Albaniji, na Kosovu i Metohiji i u Makedoniji mogao imati ozbiljnih efekata, jer Međunarodna zajednica nije učinila prikladne i aktivne korake da to spreči.

U Bosni i Hercegovini, Zapad i OUN pod rukovođenjem SAD — otvoreno su podržali i pomogli uspon muslimanskog režima. Zvaničnici Klintonove administracije su odlučili da „zatvore jedno oko” kada su Iran i njegovi saveznici isporučivali oružje i dobrovoljce muslimanskim snagama u Bosni, flagrantno-sramno kršeći zabranu UN za trgovinu oružjem. Otkriće zavere protiv Pape, potpomognuto od strane Sarajevskog režima i pokroviteljstvo nad islamskim terorizmom u srcu Zapadne Evrope, prisilile su nekoliko zapdnih vlada da preispitaju svoju politiku u Bosni.

Interes SAD za teroriste na Kosovu i Metohiji

DIA — vojna obaveštajna služba SAD, je blisko nadgledala problem Kosova i Metohije. Njen opšti stav je bio da je to unutrašnji problem Srbije i SR Jugoslavije, koji bi trebalo rešiti demokratskim putem. DIA okrivljuje obe strane za današnju situaciju u južnoj srpskoj pokrajini, mada veću odgovornost pripisuje Beogradu. Taj organ ističe da strpljenje Međunarodne zajednice ističe i da je poslednji čas za nastavljane započetog dijaloga. Rešenje je predviđeno u obliku „šire autonomije”, ali bez separacija Kosova i Metohije od Jugoslavije. DIA veruje da je definitivno rešenje u rukama Jugoslavije i da će buduća država i buduća regija kao celina zavisiti od pristupa koji će koristi Jugoslavija u rešavanju toog problema.

Operacije tzv. OVK su ocenjene kao klasična teroristička aktivnost, koja podleže antiterorističkim radnjama i merama, kojima se koriste vlasti. Prema istom tome organu, sve to može da preraste sukob.

Analitički i obaveštajni krugovi u SAD Obaveštajnoj službi ocenjuju da tzv. OVK „radi po svojoj taktici, ali uspeh ne bi trebalo očekivati ubrzo”. I dalje, „nasilje će se nastaviti da bi privuklo pažnju Međunarodne zajednice.: Politički ciljevi terorističke organizacije su nezavisno Kosovo i moguće ujedinjenje sa matičnom državom. Zato, treba očekivati da će „ova organizacija nastojati da sruši funkcije milicije, podstrekavati otpor stanovništva i zastrašivati Albance od saradnje sa srpskim vlastima.”

Poslednji napadi koje je izvela ta grupa ukazuju da se ona preduzima zadatke od ograničenog opsega do širih napada, koji su usmereni prvenstveno protiv snaga bezbednosti i javnih ustanova do obmanjivanja javnog mnjenja i pravljenja utiska da Beograd nije sposoban da upravlja bezbednosšću na Kosovu i Metohiji. U toj drskoj strategiji, oni su do sada napadali manje i (po njihovom mišljenju) pojedinačne vojne jedinice koje patroliraju na granici sa Albanijom. Ovi napadi nisu imali efekta do sada. američki stručnjaci veruju da upotreba pritiska da srpske vlasti, može da da samo privremene rezultate. Zato je bolje rešenje da se zagovara dijalog i da treba tražiti kompromisno rešenje, koje bi moglo da zadovolji obe strane, makar delimično. Očigledno, zvaničnici SAD trebalo bi da dođu do zaključka da se na Kosovu i Metohiji mora primeniti neka druga formula za realizaciju američkih političkih ciljeva na balkanskom regionu, pa se mogu očekivati različita rešenja i zaključci o Kosovu i Metohiji.

Jasno je međutim, da će američki politički interesi igrati odlučujuću ulogu u uređenju „Kosovskog pitanja”, jer je položaj koji je zauzela Srbija i Jugoslavija — u vezi sa uključivanjem inostranih faktora u unutrašnje poslove njene države — ocenjen da „ugrožava vitalne američke interese”, po bivšem pretsedniku Džordžu Bušu, još 1992.

Turska, Albanija i „Republika Kosovo”

Većina Albanaca ima duboka religiozna osećanja, pa su veoma uvređeni, kada su sekularne (laičke) socijalne dužnosti u raskoraku sa njihovim ličnim stavovima o bilo čemu što se ne slaže sa šerijatom, naročito kada su u pitanju žene i njihova prava. Izvesni islamski verski rukovodioci na Kosovu i Metohiji zagovaraju takve stavove, pretstavljajući islam kao sveobuhvatni pogled na svet, kojim je obuhvaćen i oblik-vladajuće teorije u kojoj nema mesta sve ostale teorije koje ne priznaje islam.

To je osnova nacionalizma koji je usađen mitovima i propagandom. Oni koji nisu ispeli da se odupru toj propagandi, lako podležu šovinizmu i svim njegovim negativim karakteristikama i slabostima. To se najbolje potvrđuje događajima u Pokrajini u poslednjoj deceniji. Otuda, je jasno da ni materijalistička ideologija, iako dolazi iz matične države Albanije, nije mogla da se široko ukoreni i usvoji kod većine albanskog stanovništva.

U poslednje vreme, odnosi između islama i albanskog secesionizma su postali jasno vidljivi. Postali su evidentni zbog pojave velikog broja imama, koji podstiču nacionalističkih aktivnosti i pravdaju terorističke operacije banditskih grupa, koji koriste romantični eufemizam (ublažavanje) „OVK”. Oni su takođe ujedinili secesionističke organizacije, prodrli u studentska udruženja na univerzitetima i visokim školama, i uveli različite političke organizacije sa orientacijom na „Veliku Albaniju”, propovedajući secesionizam i uzimajući učešća u ilegalnim aktivnostima, počev od od kleveta do zaplašivanja, fizičkog mučenja i atentata na nealbanske osobe. albanske secesionističke i šovinističke partije su kopirale takav pristup i one sada često operišu kroz tzv. nezavisna udruženja i saveze. Zahvaljujući takvoj strategiji, oni upravljaju regrutacijom mnogih sledbenika među Albancima, ne samo na Kosovu i Metohiji, već i među onima koji žive u inostranstvu, najčešće u Zapadnim državama.

Upotreba religije

Secesionističke snage ne oklevaju da koriste verska osećanja Albanaca radi postizanja svojih ciljeva. Radeći tako, oni uživaju podršku dela islamskog sveštenstva. To poprima mnoge oblike: posreduju u pomirenju familija koje su angažovane u krvnoj osveti, nagovaraju vernike da se povezuju, apeluju decenijama na Albance da odu sa Kosova i Metohije u Tursku da bi se angažovali na „albanskom pitanju”, regrutuju mladiće (i odrasle) da odu u Tursku na „specijalnu” obuku, (gradeći paralelan obrazovni sistem) uspostavljaju veze između albanskih škola i islamskog milosrđa i isključivo religioznih organizacija, itd. albanski secesionisti, u delu zakletih islamskih fundamentalista, su ekstremno beskompromisni u svojim zahtevima. To je postalo vidljivo na njihovim javnim istupima i na nepokolebljivom odbacivanju svakog kompromisa, što je vrlo blizu otvorenog odricanja legitimne vlasti i struktura Srbije i SR Jugoslavije, gde žive uprkos tome.

U drugu ruku, čini se da su albanske aspiracije da aneksiraju Kosovo i Metohiju još uvek samo san iz jednostavnog razloga što nisu dovoljno snažni da to izvedu. Zbog toga je Priština postala centrala secesionističkih operacija i mesto gde su proglašene ideje za stvaranje „Velike Albanije”. Daljom razradom ideja je obelodanjeno da sve nealbansko stanovništvo treba proterati iz susednih teritorija: zapadne Makedonije i Raške i preneti terorističke aktivnosti van Kosova i Metohije.

Turska, Albanija i Kosovo i Metohija

Kada se raspravlja o Kosovu i Metohiji, jedno od pitanja koje se može potegnuti jeste zašto se ovaj problem povezuje sa idejom „Panturkizma”, mada je skoro evidentno da je upleten secesionizam Albanaca, uključujući i terorističke aktivnosti i neosporan kriminal? Odgovor se može naći u viziji koju propoveda sa Sulejman Demirel, kada opisuje Tursku u 21-om veku, stavljajući Albaniju i Kosovo i Metohiju u njene granice. Kao što je poznato, Albanija nije protestovala protiv takvog stava, niti bilo koji secesionistički rukovodilac sa Kosova i Metohije. Nasuprot tome, i albansko rukovodstvo i rukovodstvo Kosova i Metohije sadejstvuju sa Turskom i pre iznošenja tog stava i nastaviljaju da tako rade posle toga. Na primer 1993, turska vlada je dala u zajam Albaniji 50 miliona dolara za oružje i vojnu obuku, potpomogla Albaniju u svim njenim antijugoslovenskim nastupima, obrazovala i još uvek obučava članove albanske vojske i terorističke organizacije sa Kosova i Metohije. Jedan od kampova za obuku turske vojske — blizu grada Boli — je bio rezervisan za obuku albanskih terorista.

Nadalje, najveća albanska zajednica na svetu živi u Turskoj. Ukupan broj Albanaca koji tamo žive ne može se utvrditi, jer je emigracija na teritorije današnje Turske neprekidna još od Otomanskog osvajanja Albanije. Pitanje bi moglo da glasi: koliko današnjih Turaka su zaista iz Turske ili su većina njih potomci nekog emigranta iz Albanije i Kosova i Metohije, koji su se nastanjivali u Turskoj u talasima. Poenta je u tome da skoro svi Turci misle o sebi kao da su Muslimani, a do Prvog Svetskog rata to je bila karakteristika njihove teokratske države. To je stvorilo osećaj kod svih Albanaca u Turskoj da su Muslimani.

Mnogi od njih su dostigli najviše državne položaje. U istoriji Otomanskog carstva 25 Albanaca su bili Veliki Veziri (tj. Predsednici vlada), koji su emigrirali sa Kosova i Metohije ili su bili potomci emigranata sa tog područja.

Kada je 1912 stvorena albanska država i kasnije potvrđena posle II Balkanskog rata, prvi ustanak seljaka koji je predvodio derviš Hadži-Ohamil je razbijen. Lozinkom za Sveti Rat — Džihad — oni su hteli da unište novu Albaniju i da se ponovno ujedine sa Turskom.

Doista je interesantno da su, svi Albanci, koji su emigrirali u Tursku posle Drugog svetskog rata, stavili u njihovim molbama koje su predali turskoj ambasadi u Beogradu, da su Turci i da im je maternji jezik turski. Stoga se veliki broj Albanaca pomešao sa Turskom nacijom bez ikakvog pritiska turskih vlasti. Prema nekim procenama, nekoliko miliona Turaka su albanskog porekla, ali mnogo je bilo asimilirano do te mere da su zauvek zaboravili svoje poreklo. Jedan od najilustrativnijih Turaka albanskog porekla je bivši komandant turske vojske i Pretsednik Republike — Kenan Evren.

Čudno je da je Jugoslaviju optužuju za gušenje prava Albanaca kao i da im odbija pravo do izražavaju svoje etničke osobine, dok Turska kotira kao prijateljska država, koja ima tako mnogo razumevanja za „nesrećnike” sa Kosova i Metohije, iako u Turskoj nisu ni dozvoljene druge nacionalnosti, izuzev Turske. Tako se Kurdi recimo nazivaju „Planinski Turci”, a njihova borba za nacionalnu emancipaciju se ocenjuje kao terorizam.

Planiranje „Republike Kosovo”

Imajući na umu interese susednih država, a bez svake namere da ih naruši, na Mirovnoj Konferenciji koja je održana u Parizu 1946, Jugoslavija je učinila izvesne pokušaje do odbrani albansko pravo na teritorijalni integritet. Bez obzira na suprotne pozicije nekih učesnika, Jugoslovenska delegacija je insistirala da se Albaniji dopusti da učestvuje na Konferenciji i da bude tretirana slično Austriji, tj. da rešenje,koje je nađeno za Austriju, treba primeniti i na Albaniju. Takvo držanje Jugoslovenske delegacije i Jugoslovenski stav prema njoj, Albanija je poštovala posle Konferencije, ali samo do Rezolucije Informbiroa 1948, kada se priklonila opštoj osudi istočnoevropskih država koje je predvodio SSSR. Tada je Albanija otpočela temeljnu i neprijateljsku kampanju protiv Jugoslavije. Ona je fanatički održavana sa skoro konstantnim intenzitetom do današnjih dana, bez obzira na promene albanskih vlada i vladajućih političkih partija. Jedan od najtragičnijih efekata te kampanje je bilo bujanje secesionističkih tendencija kod Albancima u Jugoslaviji, naročito u ekstremističkim krugovima albanske političke elite.

Posle 1960, Albanija je raskinula sa SSSR i državama u Varšavskom Paktu i otpočela iznuđenu saradnju sa Kinom. Taj period je karakterističan i po jačanju kulturne, naučne i ideološke saradnje između Albanije i albanske manjine na Kosovu i Metohiji. To je odražavalo i promene u statusu Pokrajine Kosova i Metohije u zakonskom i administrativnom smislu, nakon usvajanje Jugoslovenskog Ustava i naročito Ustava iz 1974. U to vreme, Albanci su izašla sa idejom do koriste demografsku „eksploziju” da bi izmenili etničku strukturu Pokrajine. Plan je bio da se učvrsti dominacija politikom stanovništva, a sve to je inspirisala albanska državna ideologija. Zbog političkog statusa koji joj je dao Ustav SFRJ, moćne podrške iz Albanije i skoro neograničenih mogućnosti za promene u Pokrajini, u političkim, ekonomskim, kulturnim i drugim sferama, bujao je nacionalizam, secesionizam pa čak i religiozna netrpeljivost u potpunoj kontradikciji sa državnim, nacionalnim, istoriskim i građanskim profilom Jugoslavije.

Brz porast albanskog stanovništva na Kosovu i Metohiji i istovremeni pad kod srpskog i crnogorskog stanovništva u Pokrajini, pratio je proporcionalan nivo indoktrinacije ideologije, kulture i ekonomije. Albanci su se povezali sa svime što je dolazilo iz Albanije na razmetljiv i neosporan način. Nadalje, niko — ni politički rukovodioci, ni inteligencija pa čak ni obični albanski ljudi — nisu pokušavali da to sakriju. Čak su udžbenici, koji su dobijeni iz Tirane, na prvoj strani bukvara za đake-prvake imali sliku albanskog vođe Enver Hodže, sa motom: „Naša matična zemlja je Albanija”. Da bi lansirao divljački napad protiv Jugoslavije u svom govoru na Kongresu Albanske Radničke partije 1981 — Enver Hodža je koristio činjenicu da Albanci žive „podeljeni” u tri bivše Jugoslovenske Savezne Republike: Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji. Hodža je otvoreno tražio promene Ustava Kosova i Metohije i izneo nastavak plana za stvaranje nove geopolitičke situacije u tom delu Balkana.

Plan je u biti imao 3 faze: U prvoj, Kosovu i Metohiji bi se dao status Republike u okviru Jugoslovenske Federacije. U drugoj fazi bi se integrisale sve teritorije naseljene Albancima iz Srbije, Crne Gore i Makedonije u kompaktnu i etnički definisanu saveznu jedinicu u Jugoslaviji; ona će napustiti Jugoslovensku federaciju bilo referendumom za nezavisnost ili upotrebom nasilja, oružanog ustanka i secesije. U trećoj fazi bi se ujedinjenje TA secesionistička republika i Albanija, kao matična država. Očigledno, s namerom da obezbedi pristanak Međunarodne zajednice, koristili bi se široki i koordinirani pokušaji da se utiče na međunarodno javno mnjenje i političke faktore i da se obezbedi njihov pristanak i zakonitost za „demokratsko rešenje i nepokolebljivost albanske većine na okupiranoj teritoriji”. S obzirom na taj plan, masovne demonstracije, koje su izveli albanski secesionisti — uprkos efikasnim vladinim merama da potisnu političke i nacionalističke strasti — su imale jak eho među Albancima u Albaniji i onima koji žive u inostranstvu.

Neki secesionistički rukovodioci obratiti su se Međunarodnoj javnosti sa svojim „naučnim” studijama i analizama, oslanjajući se na intelektualnu elitu albanskog porekla širom sveta, kao njihove glasnogovornike i zagovornike. Propali pokušaj da se realizuje takvo teritorijalno preobičenje, ostavio je duboke tragove u odnosima između Jugoslavije i Albanije, ali takođe i u odnosima između Srba, Crnogoraca i Albanaca koja žive na Kosovu i Metohiji. Za vreme osamdesetih odnos Albanaca prema Srbima, Crnogorcima i Srpskim i Jugoslovenskim vlastima bio je poglavito: bojkot, sa brojnim napadima na osobe i privatno vlasništvo. Postepeno se to izrodilo u naročit teror, koji je izvodila etnička većina nad etničkom manjinom i u terorističke napade, koje su izvodile nacionalističke i islamsko-Fundamentalističke grupe i organizacije.

Koristeći opštu političku krizu, koja se pretvorila u secesiju Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Makedonije, sa dubokim uključivanjem i mešanjem inostranih političkih i vojnih faktora, albanski secesionisti su se sakupili 2 Jula 1990 u Kačaniku do usvoje „Osnivanje Republike Kosovo”. Ta akcija sa njenom ilegalnom i nelegitimnom „Skupštinom Republike Kosova”, rezultirala je svojevoljnim odsustvom pretstavnika Albanaca na debati o budućem ustrojstvu Jugoslavije i o rešenju krize. U stvari, secesionistički rukovodioci su odlučili da se njihovi ciljevi realizuju prekrajanjem spoljnjih granica Jugoslavije i secesijom od Srbije. Delujući na svojoj „Deklaraciji za Nezavisnost”, secesionističko rukovodstvo je organizovalo svoje delovanje u ilegalnim uslovima rada, birajući „Pretsednika Republike Kosovo”, obrazujući Vladu i inicirajući stvaranje njihove fantomske države. Očigledno, prva stvar je bila da nacrtaju mapu „Republike”.

Za vreme prvih šest meseci 1991, sa Albanijom su napravljene izvesne programske izmene u pogledu prioriteta, a ekonomski interesi su stavljeni ispred ideoloških. Stoga je, 20 Juna 1991, na sastanku ministara inostranih poslova EU, odlučeno da se obnove diplomatski odnosi sa Albanijom i da joj se dodeli status punopravnog člana Konferencije za Bezbednost i Saradnju u Evropi (kasnije Organizacija od Bezbednost i Saradnju u Evropi — OSCE). Albanska, inostrana i domaća politika je bila zasnovana na višepartijskom sistemu koji je ozvaničen na demokratskim izborima u proleće 1992. Očekivala se promena albanske politike prema Jugoslaviji i u pogledu „Kosovskog pitanja”. Međutim, albanski pretsednik Sali Beriša, je čestitao Ibrahimu Rugovi na uspešnoj organizaciji izbora za „Republiku Kosovo” 29 Maja 1992, sa porukom u kojoj on ističe da je „albanski narod, koji živi na teritoriji Kosova, pokazao zrelost i građansku hrabrost”. Sa praktično reafirmisanom politikom pretodnih režima, on podržava secesionističku ideologiju kod Albanaca i meša se u jugoslovenske unutrašnje sukobe. Oslanjajući se na Međunarodne medije, on ističe različite događaje — a naročito u intervjuu koji je objavljen u Corriere della Sera 16 Novembra 1992 — neizbežnost vojne intervencije protiv Jugoslavije i „Beogradskih vojnih instalacija”, a u februaru 1993, njegov ministar inostranih poslova apeluje kod država EU da priznaju „Republiku na Kosovu”. U isto vreme, Sali Beriša ističe da „Albanija neće biti u stanju do spreči Albance da krenu u pomoć svojoj braći na Kosovu pa treba prekinuti rat ovde”. Reagujući na taj i neke druge zahteve secesionista, Liga Albanskih Intelektualaca sa Kosova, Makedonije i Albanije — predvođena Redžepom Ćošom — poziva albansku inteligenciju da se angažuje na propagandi „verskog, kulturnog i nacionalnog jedinstva”.

U martu 1993, pretsednik Beriša je poslao apel Komandi NATO za Evropu da ona zauzme Pokrajinu Kosovo i Metohiju sa svojim trupama i „spreči srpski ekspansionizam” zaboravljajući činjenicu da je ona deo teritorije Republike Srbije i da agresija i invazija na svoju sopstvenu teritoriju nije nikad bila zabeležena i da je ta ideja za ovakvu akciju apsurdna. Međutim, pristupom da kriza, koja je prodrmala Jugoslaviju ima svoje korene na Kosovu i Metohiji — potvrđena brojnim apelima na Zapadu, poglavito za političku i vojnu intervenciju na toj teritoriji — pretsednik Beriša i Dr. Rugova su zajednički zatražili da UN upravljaju Međunarodnim protektoratom, koji će biti uveden za Kosovo i Metohiju ili da se izvede vojna intervencija NATO ili pak sa multinacionalnim snagama EU. Albanija ide korak dalje da pomogne NATO intervenciju i stavlja sve svoje luke i vojnu infrastrukturu na raspolaganje Zapadnom savezu.

U februaru 1994, Albanija je potpisala ugovor o „Partnerstvu za mir” sa NATO. Prema tome politika Kosova i Metohije je delimično prešla u ruke tog Saveza. I pored toga, Albanija nastavlja da koristi sve raspoložive prilike da pokaže svoj interes za Kosovo i Metohiju i, a da daje svoju podršku „Republici Kosovo” demonstrirala je organizovanjem manevre „Busati 95” duž granice Jugoslavija-Albanija. Time je nameravala da pokaže svoju vojnu snagu za avanturu intervencije na Kosovu i Metohiji „ako to situacija bude zahtevala” i ako je Zapad dopusti.

Svest da međunarodna zajednica, NATO, SAD i Zapad uopšte i bezrezervno nisu spremni da pristanu na secesionizam Kosova i Metohije, ogromni domaći ekonomski problemi, finansiske varalice i iznenadno osiromašenje već siromašnog albanskog stanovništva u Albaniji, dovelo je do pada Berišine politike i ustanka, koji se ubrzo raširio po celoj nacionalnoj teritoriji i zaokreta ka nekontrolisanoj pljački, razbojništvu i dizintegraciji čitavog državnog aparata, uključujući i vojsku i miliciju, sa značajanim porastom organizovanog kriminala svih vrsta, uz jake terorističke konotacije (sporedna značenja). U toj situaciji, jedina poruka koju je pretsednik Beriša poslao secesionističkim rukovodiocima je bila da „oni moraju da realizuje demokratiju uključujući i kompromise” i da Albanija garantuje samo one zahteve, koji se odnose na uspostavljanje autonomije, koju je Pokrajina pretodno uživala po Ustavu SFRJ iz 1974.

Ubrzo posle toga, na parlamentarnim izborima, koje su organizovale i nadgledale zapadne države, Beriša je izgubio svoj položaj, a na vlast je došla nova i očigledno umerenije ekipa političara — predvođena Fatosom Nanom.

U međuvremenu je islamski fundamentalistički pokret pružio potporu toj državi, u skladu sa odlukom o punopravnom članstvu Albanije, koju je odobrila Organizacija Islamske konferencije 1994, pomoću veoma jakog sistema, koji je veoma ubedljiv i odgovara masama, kad počne da deluje. Turska, Iran, Pakistan, a neke druge države iz Grupe D-8 preuzele su ulogu donosioca islamske „pomoći”.

Pod uticajem militantnog islamizma i uz podršku Zapadnih država, posle privremenog razlaza od secesionističkih ideja za Kosovo, a posle sastanka Predsednika albanske vlade i Pretsednika SRJ na Kritu (1997), albanska politika prema Kosovu i Metohiji, SRJ i Srbiji, je vraćena na stari kolosek, ovog puta sa idejom da „pregovori između SRJ i rukovodstva Albanaca sa Kosova treba da počnu od elemenata koji su se nalazili u Ustavu SFRJ 1974, s namerom da se nađe rešenje koje bi moglo da zadovolji većinu Albanaca na Kosovu”. Nadalje, iste strane su insistirale da razgovori treba da budu pod kontrolom „treće strane”, tj. potpomognuti od neke ustanove Međunarodne zajednice. U isto vreme, terorističke aktivnosti su bile pojačane na Kosovu i Metohiji, kao i propaganda usmerena na Međunarodnu zajednicu, a vršenje pritiska je finansirano od albanskog separatizma — naročito iz SAD, izvesnog broja Zapadnih država i nekoliko islamskih država. Uz sve to, inostrane obaveštajne službe su pojačale napore da organizuju, koncentrišu, i obezbede finansisku i političku pomoć secesionistima razmeštanjem grupa raznih pretstavnika, delegacija, posmatrača, humanitarnih organizacija. Ilegalni kanali su takođe poslužili za doturanje oružja i vojne opreme; organizovana je tajna vojna obuka za terorističke i drugi nedopustive oblike aktivnosti. To je razotkrilo odnose između albanskih političkih partija i terorista, koji su izašli na videlo.

Kada je uhapšen doktor Fehmi Vulja — šef hirurškog odseka Opšte bolnice u Đakovici, juna 1998, otkriven je plan za stvaranje „Slobodne teritorije tzv.Republike Kosovo”. Doktor Vulja je korišten da pokrije navodno „humanitarnu” delatnost u zoni oko Dečana (tik uz albansku granicu ), ali kako je sam kasnije priznao istražnim organima, on je bio „koordinator oružanih aktivnosti zajedno sa lokalnim aktivistima Demokratske Lige Kosova, Parlamentarne partije i Socijal-Demokratske partije, sa zadatkom da stvore teritoriju gde bi slobodno Kosovo moglo biti proglašeno”. Delujući iza scene — i pozirajući kao „narodni kandidat” on je bio tobožnji proglašeni Pretsednik „slobodne teritorije” kojom bi upravljao iz Djakovice. Tobožnji pretsednik je takođe priznao da su on i njegovi saradnici očekivali da Međunarodna zajednica prizna njihove terorističke bande kao „Oslobodilačku vojsku”, sa doslednim međunarodnim priznanjem državne teritorije, kojom tobože upravljaju. Oni čak imaju spremnu vladu, izglasanu marta 1998 od većine „poslanika” fantomskog Parlamenta nepostojeće Republike.

Podrška Međunarodne zajednice je bila dalje nego što su se nadali — i po svom dohvatu i po obimu. Podrška se nije povećavala uprkos „ugledu matične države”, koja je stavila na kocku sve što je imala u favorizovanju „Republike Kosovo”.

„Oslobodilačka Vojska Kosova”

Sredinom 1997, The New York Timesje objavio intervju sa članom terorističke organizacije koja sebe naziva „OVK”. Mada su pretodno postojale „glasine” o široko organizovanoj terorističkoj organizaciji na Kosovu i Metohiji, koja operiše prema principima i stanovištima koji su svetu poznati kao terorističke organizacije i grupe, to je bilo prvi put da se jedan član ekstremističko-terorističke organizacije Albanaca pojavio u medijima da „objasni program i ciljeve za koje se ‚bori’ njegova organizacija”.

Šta je „Oslobodilačka Vojska Kosova”?

Upitan od reportera da objasni šta „OVK” radi na Kosovu i Metohiji, itervjuisani terorista izneo glupe izmišljotine o situaciji u Pokrajini, uključujući i stav da je „Kosovo jednom bilo deo Albanije, a posle I Svetskog rata ono je predato Kraljevini Jugoslaviji”.

Pokušavajući da da njegovim čitaoicima bliži profil „OVK”, novinar je otvoreno konstatovao da je ta „vojska” zaista grupa senki, koji lansiraju kampanju za oružanu borbu sa ciljem da oslobode Kosovo i ono postane nezavisno od srpskog upravljanja”. Itervjuisani „rukovodilac” OVK je istakao da članovi „vojske”, uprkos optužbama protiv njih, „nisu ni nalik na IRA” ili bilo koju drugu terorističku organizaciju u svetu. „Mi smo autohtoni, a pre svega Albanci. Mi imamo podršku od praktično čitavog albanskog stanovništva na Kosovu” — rekao je „rukovodilac OVK” koji upotrebljava ime Alban. „Mi vršimo napade na pretstavnike srpske Vlade i režima koji nam je nametnut. Naši ciljevi su Tajna Milicija i oni Albanci koji sarađuju sa srpskim režimom.”

Reporter The New York Timesje izvestio da „OVK” ima snažno finansisko pokriće, jer je pomaže nekih 700 000 Albanaca koji žive u inostranstvu i da „vojska” treba da postane jedan od „rukovodećih albanskih igrača” u bliskoj budućnosti. To je verovatno zato što drugi secesionistički rukovodioci na Kosovu i Metohiji imaju drugačije stanovište o „vojsci”. Dr. Rugova „ignoriše postojanje ovakve organizacije”. Demaći zahteva da „vojska” zaustavi svoje aktivnosti za vreme izbora za „ustanove Republike Kosovo”. Ćosja veruje je „organizacija slaba i da je izmanipulisana”. Bukoši — „Predsednik Vlade” izjavljuje da je on za davanje sredstava za opremu, obuku i operacije „vojske”...

Članak je obelodanio da albanski emigranti koji žive u Nemačkoj i švajcarskoj daju do 3% od svojih prihoda za finansiranje „Vojske” i „Vlade” u Prištini i da su što se tiče finansiranja, švajcarske vlasti „registrovale” da su Albanci sve više i više angažovani u krijumčarenju oružja i proizvodnji i prodaji narkotika, što dopušta i druge oblike kriminala (falsifikovanje novca, finansiske malverzacije itd.). Deo prihoda od svih ovih kriminalnih aktivnosti se dotira za finansiranje postojanja samoproglašene Vlade, terorista, „informacionioh centara”, inostranih agencija za odnose sa javnošću kao što su Hill & Norton, Rudder Finn(odnedavno preimenovan u Global Agency), za lobiranje osoblja u Kongresu SAD i drugde. Konačno, cena „izbora” koji su održani u 22 marta 1998, izborna kampanja, propagandni materijal koji se koristi u inostranstvu, masovne demonstracije „đaka i studenata” i druge secesionističke aktivnosti moraju se pokriti i zahtevaju jako finansisko pokriće, što je bio povod da se jače prodrma „potporno članstvo”. Oni koji nisu spremni da daju takve žrtve za „Republiku na Kosovu” obično ima da se suoče sa „sakuplačima takse”, a ponekad i sa egzekutorima.

Grupu američkih Albanaca, koji žive u Bronksu, itervjuisao je reporter The Wahington Post. Ona je obelodanila da su jedanput ili dvaput mnogi od njih „pomogli pokretu na Kosovu”. Očigledno je da se novac i druga pomoć, koja je skupljena u ograncima, šalje po kuririma na Kosovo i Metohiju ili se uplaćuje na različite bankarske račune ili na lične račune u Albaniji. Isti članak je obelodanio da je u decembru 1997 na račun pretstavnika „vojske” u Americi ili Evropi uplaćeno nekih 3-4 miliona dolara, koji su bili sakupljeni kao i da je preko banaka prenešeno više od 500 000 dolara u novcu. Da li je sav taj novac prispeo na odredište?

Zaista je interesantno da zakonodavstvo SAD ne zabranjuje sakupljanje donacija za odmetničke organizacije, grupe ili „vojsku”, niti je to kriminalna radnja za neku osobu ili grupu koja povezuje ove organizacije — izuzev kada je ovakva organizacija, grupa ili „vojska” na listi terorističkih grupa i organizacija, koju je pripremila State Department — Državna Uprava.

Zvaničnici Državne Uprave su istakli da će svaki Amerikanac, koji bude uhvaćen da krijumčari oružje na Kosovo, biti zakonski gonjen za kršenje zabrane međunarodne trgovine tj. kupovinu i prodaju oružja, koja je nametnuta Jugoslaviji Rezolucijom Saveta Bezbednosti UN.

Teroristi na Kosovu i Metohiji su primali važna pojačanja u oružju i ljudstvu, posle propasti albanske vlade u proleće 1997. Zato su „odmetnici” ili „gerila”, kako novinar Kris Hedžes voli da zove albanske teroriste, povećali njihove „vojne formacije”. Grupe koje su brojale 4 ili 5 ljudi do pre par dana sada su duplirale svoju snagu sa prispelim novim gerilcima i oružjem koje su prošvercovali preko jugoslovensko-albanske granice. Bez ikakve negativne naznake o njima, Hedžes takođe obelodanjuje da su „gerilci” povezani sa inostranim najamnicima. „Ovi najamnici govore albanski sa jakim inostranim izgovorom, ali su inače dobri u svemu ostalom” — zaključuje Hedžes. Međutim on napominje da ponašanje i priče najamnika obelodanjuju njihova iskustva „iz učešća u raznim drugim ratovima”, a neki od njih ne mogu da sakriju jasne rasne karakteristike njihovih izvornih zemalja. Zajedno sa najamnicima, Albanci koji rade u švajcarskoj i Nemačkoj, su takođe prispeli na Kosovo i Metohiju. Većina njih su ubačeni na Kosovo i Metohiju iz Albanije, „gde su brzo kupili oružje i opremu u magazinima koji su kamuflirani duž granice”. Njih su na Kosovo i Metohiju prevodili preko granice lokalne vođe i šverceri, a često i mladi pastiri.

„Neposredni izvori”, koje citira isti reporter, ukazuju da su 1997 odmetnici izveli brojne napade na „srpsku miliciju, zvaničnike i Albance”, koje on zove kolaboracioniste. To jasno obelodanjuje njegovu nameru da lažno prestavi pravo stanje stvari i iskrivi činjenice i da ih podesi potrebama strane koja daje itervju.

Sličan novinarički stil može se videti i u članku koji je napisao Stejsi Salivan. U njemu, nema pokušaja da se sakrije naklonost, tako da su „odmetnici” i „gerila”, borci za pravu stvar, za nacionalne ciljeve — borci protiv „tiranina”.

Hedžes, za razliku od njegovog kolege Salivana, priznaje da „OVK” još uvek nema „politička krila” i da su ideološki podeljeni od levice — sledbenika Enver Hodže i bivšeg Stalinističkog rukovodioca iz Albanije, do monarhista koji su uvek žalili za monarhijom, koju bi hteli da uspostave na Kosovu i Metohiji i konačno od muslimana, koji slepo slede njihove verske rukovodioce i striktno primenjuju pravila u Koranu. Tobožnje prisustvo monarhističke frakcije među albanskim teroristima se koristi za zagovaranje teze da su Albanci na Kosovu i Metohiji jednom imala državu — Kraljevinu, koju je rasturila Srbija. Doista je interesantno da je domaćin „neimenovanim diplomatama” neposredno izneo na videlo objašnjenje da je ideološka različitost zaista prepreka za obrazovanje političkih krila „oslobodilačkog pokreta”. Smatra se da je zagovaranje stanovišta o potrebnoj pomoći albanskoj terorističkoj organizaciji pristanak da vojno-politička organizacija pretstavlja nacionalno-oslobodilački pokret.

Međutim, Hedžes nije mogao da izbegne stav — tipičan za sve teroriste i „neimenovane” diplomate koje je on itervjuisao — da su „Srbi proterani sa Kosova i Metohije”.

Najinteresantija stvar je da svi ovi „borci za slobodu” misle ili govore veoma malo o slobodi. Iskustvo grupe Albanaca sa Kosova postalo je u Albaniji 1997 anegdota: „Grupa Albanaca sa Kosova otišla je da poseti matičnu državu u žudnji za ‚slobodom’, ali je tamo zaustavljena, uhapšena i mučena od naoružanih bandi u Tirani. Kada su je oslobodili, na intervenciju iz jugoslovenske Ambasade, oni su izjavili da je Jugoslavija ‚tamnica za sve Albance’”.

Profil terorista

Terorizam na Kosovu i Metohiji, naročito u zoni oko Drenice, ima korene u dalekoj prošlosti i dugu evoluciju. Termin koji se najčešće koristi u pisanim delima za naznačavanje terorizma i terorističkih aktivnosti je Kačaštvo. Osnovno značenje reči kačak(koja je turskog porekla) je hajduk, odmetnik od vlasti, dezerter, kradljivac. Termin kačaštvopotiče od te reči i znači razbojništvo, hajdučiju, pljačkanje, terorizam... Turci su koristili taj termin za označavanje nezakonitih radnji Albanaca, koji su se krili u brdima ili u kućama saučesnika i presretali karavane, usamljene putnikei ili pojedinačne seljake-farmere. Oni deluju u Srbiji, Albaniji, Makedoniji, Crnoj gori, a ponekad prave ekspedicije i severnije: duž Jadranskog Primorja čak do primorskih gradova Dubrovnika i Stona. Reč kačakse takođe koristila za bilo šta, što se transportuje, kupuje ili prodaje bez znanja vlasti — duvan, na primer. Kačacisu bili naročito aktivni na kraju od 19-og i na početku 20-og veka. U izvesnim periodima, grupe ili osobe koje su se borile protiv Turaka su se zvali kačaci. Posle Balkanskog i Prvog svetskog rata, Zapadna Makedonija, Kosovo i Metohija i jugoistočna Crna Gora su bili delom pljačkani od kačaka iz Albanije. Tako je to bilo do 1919, dok nisu od lokalnih jedinica i jedinica srpske vojske pretrpeti značajne gubitke. Oni su bili poraženi i uklonjeni u odlučnoj operaciji, koju je izvela žandarmerija i Kraljevska Jugoslovenska Vojska. Osobno i u manjim grupama, preostali kačaci bili su aktivni do 1926. Najčuveniji kačaci u periodu oko 1914, kada su njihovi prepadi bili najžešći, su: Hasan Priština, Bajram Zuri i Isa Bolietinzi, koji su vodili ustanak protiv srpskih vlasti uz zaštitu austrijsko-mađarske Vlade. U stvari, tokom I Svetskog rata, kačacisu naneli velike gubitke i prouzrokovali ogromne štete terorizirajući lokalno stanovništvo bilo gde da su delovali.

Za vreme i posle Drugog svetskog rata, Drenica je bila utvrđenje albanskih balističkih formacija, koje su bile nacistički saveznici tokom rata. Grad je uvek specifična jazbina za ljude van zakona i teroriste, koji uvek žive sa kriminalom i nasiljem, kao u prastara vremena.

Pojačavanje terorizma u zoni Drenice od 1991 je potpuna revitalizacija starih političkih ideja i programa; njihova suština je ostala nepromenjena — secesija Kosova i Metohije od Srbije i njegova aneksija Albaniji. Jedan od rukovodilaca i osnivača kriminalno-terorističkih grupa, koji deluje na teritoriji oko sela Donji Prekaz, bio je Adem Jašari.

On je bio prilično primitivan čovek, bez ikakvog obrazovanja, koji je došao u Srbiju 1991 nakon prolaska kroz komandno-terorističku obuku u Albaniji pretodne godine. Kad je završio svoju terorističku obuku, Adem Jašari je došao u Jugoslaviju u činu majora albanske vojske i počeo da organizuje ilegalne pošiljke oružja iz Albanije i drugih država. On zatim stvara terorističku grupu regrutovanjem svojih rođaka, prijatelja i simpatizera. Uspostavljena grupa je imala bazu u Donjem Prekazu, rodnom selu Adema Jašarija. Krajem 1991, kada ih je otkrila milicija, Adem Jašari i druga dva terorista, otvorili su vatru na oficire milicije, koji su došli da ga uhapse. Dva milicajca su ranjena, a teroristi su uspeli da pobegnu.

Koristeći standardne kanale i oslanjajući se na logističku podršku albanskih građana i vojnih obaveštajaca, Adem Jašari je nastavio svoje terorističke aktivnosti. Od 1992 do 1997 pogignuto je šest optužbi protiv njega i njegovih pomoćnika. Jula 1997 mu je suđeno u odsustvu na Državnom Sudu u Prištini i osuđen je na 20 godina zatvora za terorističku aktivnost, koja je kažnjiva po Krivičnom zakonu Savezne Republike Jugoslavije.

Za vreme istrage, je utvrđeno da je Adem Jašari — delujući kao rukovodilac terorističke grupe u selu Donji Prekaz — direktno učestvovao u brojnim teroristički napadima od kojih su najvažniji: napad na milicijsku patrolu na željezničkom ukrštanju blizu Glogovca (1993) i napad na milicijsku jedinicu u selu Šipolje (blizu Kosovske Mitrovice) (1996). U ta dva napada, tri milicajca su bili ubijena, a petoro je bilo ozbiljno ranjeno.

Milicajci i oficiri Ministarstva unutrašnjih poslova nisu bili jedini ciljevi i žrtve ove terorističke bande. Oni su takođe napadali beznačajne albanske ličnosti, koje su bile protiv terorizma ili izražavale privrženost državnim vlastima, te Srbi — samo zato što su bili Srbi. Tako je dakle porastao broj optužbi protiv Jašarija i njegove grupe zbog njegove arogancije u konfrontaciji sa lokalnim Albancima u Dreničkom regionu.

Tokom vremena aktivnosti teroristička grupa Adema Jašarija, koja se bazirala u selu Donji Prekaz, postala je ozbiljna pretnja za javnu bezbednost u zoni Drenice, pa čak i na Kosovu i Metohiji. Zbog podrške albanskih emigranata, blagonaklonog odnosa različitih država i veće logističke podrške iz Albanije, teroristička grupa iz Donjeg Prekaza — pre no što je likvidirana 6-og marta 1998 — dirigovala je švercovanjem u državu velikih količina oružja, municije, eksploziva i druge opreme, koja je potrebna za nastavak terorističkih operacija.

Državna tela su otkrila da su obavljene finalne pripreme te grupe da pojača incidente i da se upusti u oružane sukobe sa milicijom i jedinicama Jugoslovenske vojske, s namerom da destabilizuje situaciju u tom delu Srbije i izazove događaje u Jugoslaviji i na Balkanu.

Antiteroristička operacija, koja je izvedena u selu Donji Prekaz sa Ministarstvom unutrašnjih poslova, otkrila je odluku terorista da prošire svoje operacije, čim je obelodanjena odluka vlasti da ih spreči.

Za vreme antiterorističkih operacija, Adem Jašari i njegova grupa je pokazala svoj fanatički karakter. Izdajući brutalne naredbe njegovim rođacima da se bore, Jašari je lično ubio svog nećaka zbog „kukavičluka”, a zatim stvorio živi štit od žena i dece u nadi da će dobiti na vremenu dok mu ne prispe pojačanje, jer je očekivao je da će čitavo albansko stanovništvo iz zone Drenice spremno da mu krene u pomoć. To se nije dogodilo.

„Psi rata” su stigli

Psi rata su stizali na Kosovo i Metohiju iz Avganistana, Čečenije, Turske, Pakistana, Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Zapadne Evrope. Svi oni su stizali do albanskog grada Tropoja — u kome živi bivši albanski pretsednik Sali Beriša.

Od Tropoja, do SR Jugoslavije inostrani najamnici su se susretali sa teroristima koji su išli u Albaniju na obuku ili dolazili po pošiljke oružja za njihove saborce. „Psi rata”, koji to češće jesu nego što nisu, želeli su da se razlikuju od drugih, pa su obukli crne uniforme. To je zaključak istražnih organa do kojeg su došli posle ispitivanja ostataka tuceta najamnika, koji su likvidirani na Jugoslovenskoj teritoriji. Osim uniformi, modernog automatskog oružja i velike količine municije, većina njih su bili takođe naoružani džepnim izdanjem Korana i brojanicama. To su bile karakteristike terorističke grupe, koja je eliminisana početkom jula 1998 u graničnoj zoni kod Đakovice.

albanski emigrantski klubovi i ogranci službe Demokratske Lige Kosova i parlamentarnih partija Kosova su glavni centri za regrutovanje najamnika u islamskim i Zapadnim državama.

Domaći i strani izveštači su utvrdili, da se mesečna plata najamnika kretala između 5 i 15 hiljada nemačkih maraka, zajedno sa pravom da učestvuju u pljački. Na primer, pre no što su razrušene do zemlje, svih 37 srpskih kuća u selima Dubočak i Kruševac (blizu grada Peći) su bile sistematski pretražene i opljačkane i uzeto sve što vredi. Međutim, prema priznanju uhvaćenih najamnika i pregledom brojnih izveštaja sa inostranih medija, veoma malo najamnika primi svoju platu, jer fondovima diriguje Bujar Bukoši — „predsednik vlade” fantomske Republike i tobožnji vodeći finansijer terorističke OVK — ne brinući da dobro utroši „ratni budžet”. U stvari, većinu legionara — čim izvedu njihov zadatak — likvidiraju specijalne grupe za „prinudu”. Dobit se duplira: ne troši se novac na najamnike, a ukljanjaju se nepoželjni svedoci.

Prisustvo inostranih najamnika, naročito islamski orijentisanih ekstremista, je potvrdio pretstavnik Državnog Sekretarijata SAD Robert Gelbard. Krajem juna 1998, on je konstatovao u Vašingtonu da „prema SAD izvorima, muslimanske fundamentalističke grupe, imaju i Irance i Čečene, koji su ponudili svoju pomoć Albancima na Kosovu. I stvarno, „Komandant Hatab”, jedan islamski legionar iz Jordana, koji se borio u Avganistanu i čečeniji, došao je na Kosovo i Metohiju kao najmljeni plaćenik tzv. islamske Internacionale. Slično njemu, mnogi drugi koji su iskušali svoj „zanat” u Libanu, došli su na Kosovo i Metohiju. Postale su evidentne promene u tehnici i taktici terorističkih napada: bombe sa odloženim dejstvom su postavljane na javnim površinama u Prištini, Peći i Kosovskoj Mitrovici, atentati vbršeni iz automobila u pokretu, postavljanje bombi u automobile itd.

Ričard Holbruk — ambasador SAD u UN, je konstatovao u jednom intervjuu za Nemački nedeljnik Der Voheda albanski teroristi primaju — od svojih pomagača u Nemačkoj, Danskoj i Švajcarskoj — velike sume i ljude da obrazuju jedinice koje se bore protiv Srbije i SR Jugoslavije. On je rekao: „Ja sam shvatio za vreme mog boravka na Kosovu i Metohiji koliko su važne države slične Nemačkoj, Švajcarskoj i Danskoj za sakupljanje fondova i regrutovanje ljudi za „OVK”.

Evo šta je Holbruk konačno obelodanio početkom jula '98, što ljudi koji pretražuju po Internetu znaju već duže vreme: Teroristi sa Kosova i Metohije su objavili listu država i brojeve bankarskih računa za „ratni porez” na koje treba vršiti uplate. Pravilnu upotrebu ovih fondova „garantuje Vlada Republike Kosovo”.

Sistem finansiranja i obuke „OVK” je zasnovan na funkcionisanju Fondacije „Otadžbinska Obaveza” sa službama u Dizeldorfu i Bonu u Nemačkoj, Stokholmu i Malmeu u Švedskoj, Bernu i Ženevi u Švajcarskoj, Briselu u Belgiji, Gracu i Beču u Austriji, Trstu, Bariju i Rimu u Italiji, Izmiru u Turskoj, Kartumu u Sudanu itd. U stvari, teroristi i secesionisti sa Kosova i Metohije ne kriju činjenicu da sakupljaju „ratne poreze i dažbine”, koji su im potrebni da pojačaju nasilje na Kosovu i Metohiji.

U zamenu za novac koji su oni sakupili, a i iz drugih motiva, izvesne islamske države su isporučile velike količine oružja Albancima na Kosovu i Metohiji. Poznata je činjenica da je poslednji Iranski rukovodilac Ajatolah Homeini jako podržavao Islamizaciju Kosova i Metohije po svaku cenu. Cilj je bio da povežu Kosovo i Metohiju sa Bosnom i Hercegovinom preko Sandžaka i da tako stvore ono što zovu „Zelena Osovina”. Nadalje, „Albansko-Islamska Internationala”, nezvanično udruženje svih muslimanskih-albanskih organizacija, pozvala je na još radikalniji pristup. U tome, „Islamska Internationala” ima pokriće još od 1995, kada je ta organizacija održala svoj kongres u Kartumu. Obe „Internationale” brinu da obezbede „OVK” i ljude i potrebno oružje.

Terorističke aktivnosti na Kosovu i Metohiji su naročito pojačane posle građanskog rata, nakon raspada bivše Jugoslavije, a islamske ekstremističke organizacije i pokreti su se jače angažovali u sukobu muslimana, Srba i Hrvata u Bosni i Hercegovini. Između ostalih „dobrovoljci”, članovi Hezbolaha, Hamasa, različitih Palestinskih frakcija itd., su se pojavili na Balkanu u prvo vreme. Iran je čak poslao kompletnu 7-u brigadu Revolucionarne Garde, da pomogne bosanske muslimane direktno, a Turska je izabrala ljude za njen kontingent u međunarodnim snagama: praktično svi su bili poreklom iz Jugoslavije — iz Bosne i Hercegovine, Kosova i Metohije i Makedonije. Kada se završio rat u Bosni i Hercegovini, veliki broj „Islamskih boraca” su ostali ovde i onda tajno otišli u Albaniju ili na Kosovo i Metohiju. Kako su secesionističke tendencije narastale i broj potencijalnih terorista se povećavao, terorističke aktivnosti na Kosovu i Metohiji su progresivno porasle 1996, 1997 i naročito 1998. U tom domenu, mogu da se posmatraju izvesne terorističke tendencije. Prva je da su napadi protiv srpskog stanovništva, državniha tela i zvaničnika bili prošireni da obuhvate sve one koji ne daju podršku teroristima i njihovim ciljevima. Analiza je pokazala da se broj ubijenih osoba — bez obzira na njihovu nacionalnost — povećavao postepeno u poređenju sa sa prethodnim periodom. Drugo je da su napadi usmereni na regione gde etničko čišćenje nije bilo završeno, a treće je osvajanje koliko god je moguće veše teritorije da se osigura dovoljan region za pokret, pripremu i regrutovanje ljudstva. Sve to je očigledno deo priprema za secesiju koja će početi čim to dopuste domaći i inostrani politički uslovi. Statistika potkrepljuje ove konstatacije. Od Januara 1991 do 9-og jula 1998, izvršeno je 797 terorističkih napada na Kosovu i Metohiji. Indeks porasta u prvom semestru 1998 je bio 10 puta veći od cele 1997, a 4 puta veći nego u periodu 1991-1997. Od 1-og januara do 9-og jula 1998, izvršeno je 663 teroristička napada. Od tog broja, 37.3% napada je izvršeno na Milicijske stanice i osoblje. Od tog broja 401 teroristički napad je bio usmeren protiv građana i privatne imovine, uzrokovavši smrt 48 ljudi — 28 Albanaca, 18 Srba i 2 člana Ciganske zajednice.

Kidnapovanja, novina koja je uvezena sa bliskoistočnim teroristima, su korištena za dobijanje političkih ustupaka, zaplašivanje, otkup ili razmenu za uhvaćene teroriste. 72 osobe su kidnapovane: 48 Srba i Crnogoraca, 18 Albanaca, 4 Ciganina, 1 musliman i 1 građanin Makedonije. Nakon otmice ubijeno je 13 osoba.

Automatsko oružje su koristili 256 puta, bazuke i protivoklopno naoružanje 63 puta, snajperske puške 36 puta, ručne granate i različite eksplosivne naprave 19 puta, pištolje 2 puta, palikućstvo i uništenje zgrada na drugi način (obično čitava sela, seoski kvartovi) 4 puta. U preostalim incidentima, akcije su bile izvršene pod pretnjom vatrenog oružja. Nadalje, bilo je 29 slučajeva izvršenja prepada na farmerske kuće sa kasnijom krađom imovine i stoke.

Profesija „terorist”

Savezna Republika Jugoslavija ima važan strategijski položaj na Balkanu: povezuje Jadransko more do Rumunije i Bugarske, vlada centralnim pravcem Dunava i svim komunikacionim pravcima i prirodnim koridorima od severozapada do jugoistoka kroz njenu teritoriju. U tom smislu, ništa se nije promenilo od vremena kada su formulisane stare geopolitičke ideje — opredmećene sintagmom Drang Nach Osten(širenje na istok), ali isto tako prikladne i za obrnuti put — Road to the West(put na zapad). Raspad ranije Jugoslavije i stvaranje novih država umesto nje, sa tinjajućim etničkim i verskim sukobima između njih, zajedno sa drugim vrstama antagonizama, otkriveni su ozbiljni problemi u vezi sa novim državnim granicama — naročito u pogledu internacionalizacije srpskog nacionalnog pitanja. U tom smislu, stabilno unutrašnje i međunarodno stanje je imalo primarnu važnost za Saveznu Republiku Jugoslaviju. Time je obuhvaćen ispravljen i prilagođen položaj Kosova i Metohije i regiona Raške (Sandžaka), jer oni leže duž pravca koji ide od Makedonije do Bosne, pa stoga pretstavljaju novi (i stari) vezni put duž tzv. „Zelene Transverzale”.

Sa svim tim, borba protiv porasta secesionističkih snaga i terorizma i stalnih pokušaja koje čine inostrani posrednici da steknu odlučujući uticaj na unutrašnje poslove Srbije i SR Jugoslavije, mora biti osnovna i trajna strategija za sva Jugoslovenska državna i politička tela. To je važno zbog činjenice da nebalkanski, a pre svega nejugoslovenski posrednici tolerišu, podržavaju i podstrekavaju terorizam, nastavljajući strategiju rasparčavanja jugoslovenske teritorije i uvodeći političku, socijalnu i ekonomsku nestabilnost.

Poslednji pokreti na albanskoj etničkoj političkoj sceni mogu su se jasno okvalifikovati kao radikalizacija i stanovišta i aktivnosti. Ta radikalizacija — koja obuhvata i povećan broj terorističkih akcija — je dostigla tačku kada se o političkim rešenjima postojeće situacije ne može razmišljati bez ozbiljnih razmatranja opasnosti koje bi mogla da stvori pojačana upotreba sile.

Novine na albanskom, koje se slobodno štampaju po Kosovu i Metohiji, su pune članaka koji pokušavaju da umanje ma kakvo albansko secesionističko podsticanje u terorističkim napadima i opisuju ih kao političku reakciju i oružani otpor „Srpskoj agresiji”. U ovakvim nastojanjima, svi oni koji su optuženi ili okrivljeni za terorizam se odmah ocenjuju kao žrtve državne represije i svrstavaju u nacionalne heroje.

Operacije milicije se interpretiraju kao provokacije, koje su usmerene da izazovu još veće sukobe. Takve izmišljotine — podsticane od kreatora ratova i ustanaka — pripremaju teren za opravdanjnje i oružanu akciju albanskih terorista.

To je očigledno put ohrabljenja bezakonja, destabilizacije postojećeg stanja, haosa i nereda. Ovakvo okruženje najbolje odgovara kriminalcima, teroristima i anarhistima. „Profiti” su najveći i niko ih ne može kontrolisati. „Alban” i drugi njemu slični možda to ne znaju, pa misle da oni borbom oblikuju neku „pravdu”. Međutim, oni koji manipulišu sa njima, znaju perfektno kako da ih iskoriste za svoje ciljeve — što nema nikakve veze sa romantizmom i patriotizmom. U toj igri „Albanci” i drugi pioni slični njima su osuđeni da budu odbačeni čim obave svoju ulogu. Njihovi ideolozi i zaštitnici njihovih ideologa će lako naći nove pione, kada im budu trebali.

Hoće li Zapad ponoviti greške koje je načinio u Bosni i Hercegovini, sada kada se radi o Kosovu i Metohiji? Ako u slučaju Bosne, Klintonova administracija može da kaže, da se tamo „radilo o teškom položaju muslimanskog civilnog stanovništva u Bosni” (što je obmana Americanaca i međunarodne javnosti), te da „SAD nisu imale drugu mogućnost nego da mirno dopuste islamsku pomoć Bosni i Hercegovini” (uprkos činjenici da je pomoć bila organizovana od Irana), u slučaju Kosova i Metohije neće biti u stanju da se poziva na takvo opravdanje. Međutim, dopuštajući Iranu uključienje u poslove u i oko Sarajeva, Bela kuća je aktivno podstakla nastavak „Kosovske Krize”, mada je bilo jasno kao dan da glavnim snagama lokalnih muslimana upravljaju islamske terorističke snage, koje su pod zaštitom Irana. Nikava humanitarna kriza ili bilo koji drugi argument ne može da opravda takvu Američku politiku osim ako (nekako) ne predvidi rezultat onih akcija koje favorizuje militantni islamizam.

S druge strane, Iranski pokušaj da infiltrira i ojača ideje islamskih ekstremista u Evropi, predstavlja deo plana za ustanovljenje opšte islamske dominacije. Tradicionalno najkraći put iz islamskih zemalja do „srca Evrope” ide preko Balkana. Imajući na umu stalne pokušaje, koji se čine godinama, radi stvaranja tzv. Zelene Transverzale i radi ostvarenja islamske dominacije uzduž nje, Iransko uključenje u podršku terorista na Kosovu i Metohiji postaje mnogo jasnije. Da li je svetska zajednica zakonski zabranila samo terorističko izvršavanje fizičkog nasilja ili i makakvo podstrekavanje, finansiranje i podršku, te pružanje raznovrsne pomoći njihovim kriminalnim aktivnostima?

Velika zbrka u pokušajima da se razjasne ta esencijalna pitanja, koja je postavljala Međunarodna zajednica tokom niza godina, jasno otkrivaju kompleksnost i teškoće kojima je obavijen taj problem. Defakto, mrlje nakon Drugog Svetskog Rata su to pitanje postavile pred Ujedinjene Nacije. I stvarno, II Zasedanje Generalne Skupštine UN, koje je održano 21-og novembra 1947, donelo je Rešenje Br. 177/II, kojim upućuje Komitet za Međunarodno pravo da pripremi nacrt Krivičnog Zakona protiv mira i bezbednost čovečanstva. 1954 taj Komitet je predao nacrt tog Zakona, u kojem jedan od članova sadrži dosledno ovo: „Poduhvati ili ohrabrenja terorističkih aktivnosti od strane državnih vlasti u nekoj drugoj državi ili tolerancija državnih vlasti za organizovane aktivnosti, koje su usmerene na izvršenje terorističkih akata u nekoj drugoj državi, se ovim proglašavaju kriminalom protiv mira i bezbednosti čovečanstva.”

Države članice UN nisu bile u stanju da usklade svoje stavove prema Nacrtu ovog dokumenta zbog različitih događaja, naročito posle kidnapovanja i atentata na Izraelske atletičare na Minhenskim Olimpiskim Igrama 1972 — koji su izveli Palestinski teroristi. Razlike mišljenja o teroristima nisu prevaziđene ni na unutrašnjim antiterorističkim sastancima, koji su održani u šarm El šeiku (13-og marta 1996), u Kairu (30-og jula 1997) i u Parizu (31-og jula 1997). Sastanak islamskih država, koji je održan u Teheranu te iste godine, je takođe propao i nije doneo neki multilateralan ugovor. Umesto toga, bili su ponuđeni planovi i rezolucije na tim sastancima, koji su uključivali pretstavnike Međunarodne zajednice na, različitim nivoima, a zbog različitih interesa pojedinih država oni nikad nisu postali prihvaćeni principi.

Definitivno rešenje pitanja „ko je zaista terorista” bi sigurno pomoglo da se smanji terorizam u svetu. U tom smislu, mišljenje brojnih međunarodnih antiterorističkih stručnjaka treba da se uzme u obzir: oni veruju da bi terorizam nevladinih subjekata bio neznatan, čak iskorenjen, ako bi mu se odrekla podrška vlada. Pošto je svaka država sposobna da zaštiti samu sebe od domaćeg terorizma, ili bi barem trebala da bude, ovakva mišljenja su potpuno zasnovana. U slučaju terorizma albanskih ekstremista protiv SR Jugoslavije, gore pomenuto gledište je sasvim prepoznatljivo. Rasadnik tog terorizma je na Kosovu i Metohiji, to su obnarodovali albanski ekstremisti, koje pomažu inostrane sile. Odnosne vlasti Jugoslavije i Srbije su vremenom učinile i efikasnim merama sprečile albanske teroriste od upotrebe masovno nasilje, s namerom da podstrekavaju na ustanak i da izvedu secesiju. Izrečene presude na Državnom Sudu u Prištini 15-og jula 1994 su dobar primer za efikasnu odbranu od terorizma. Istraga je obuhvatila 14 članova samoimenovanog Ministarstva odbrane „Republike Kosovo” koji su bili optuženi i itvrdila je da su krivi zbog delovanja po instrukcijma Demokratske Lige Kosova za organizovanje — posle 1990 — „Kosovske oslobodilačke Armije” (KLA) uz sveobuhvatnu pomoć iz Albanije i nekoliko radikalnih islamskih država. Njihove osude se kreću između od 1 do 8 godina robije. Jugoslavija i Srpske vlasti su pokazale istu odlučnost i efikasnost direktno protiv terorista, kada se nasilje pojačalo u prvoj polovini 1998, u zoni Drenice i izvesnim delovima Metohije.

Međutim, Albanci koji izvode terorističke napade, su rezultat koordiniranih i nastavljenih pokušaja nekoliko inostranih posrednika i samo su špic ledenog brega.

Baš kao što inostrani zaštitnici, koriste različite metode za podstrekavanje terorista na Kosovu i Metohiji u poslednjih par godina, isto tako postoji široki opseg kontramera, koje se mogu koristiti da se oni zaustave neposredno ili vrlo brzo. Glavnu ulogu u potiskivanju ili potpunoj neutralizaciji ovih terorista može da odigra Albanija, jer se tamo obučavaju hiljade terorista sa Kosova i Metohije, a ona ih snabdeva velikim količinama oružja i municije. Slične akcije mogle bi učiniti i druge islamske države, naročito članice Grupe D-8, najrazvijenijih islamskih država. Sličan uticaj bi mogle izvršiti i države na Zapadu, naročito SAD i Nemačka, jer je Albanija veoma zainteresovana da postane član Evropskih opštih, ekonomskih, finansiskih i političkih asocijacija i ustanova.

Moment je da se u Albaniji ili nekim drugim državama, gde se teroristi obučavaju, prikrivaju ili ojačavaju, neki od njih uhapse zbog terorizma ili za zavereničko-komitske terorističke aktivnosti i da se predaju Jugoslovenskim vlastima, pa će terorizam u njoj sigurno opasti, a verovatno čak i nestati. Ako do toga ne dođe, teroristi sa Kosova i Metohije bi mogli dobiti bolji međunarodni tretman, pa bi mogli da se upute u druge terorističke organizacije i grupe drugde u svetu.

U drugu ruku, postoji opasnost da bi albanski terorizama mogao da se otme kontroli, pa da se poveže sa drugim terorističkim organizacijama i grupama širom sveta i sa međunarodnim organizovanim kriminalom i da stvori posebnu međunarodnu kriminalno-terorističku Internacionalu. U tom slučaju borba protiv tog oblika međunarodnog zla će postati mnogo teža, ako ne nemoguća.

Konačno, ako se razmatraju odnosi između terorizma i drugih oblika kriminala — naročito sa organizovanim kriminalom, drogeraškom mafijom, ilegalnom trgovinom, uključujući oružje, vojnu opremu, „belo roblje” i otrovan otpad, postavlja se nekoliko pitanja. Da li je terorista profesija? Da li ćemo se suočiti sa terorističkim udruženjima jednog dana? Ako postoje centri za obuku terorista, da li se time nagoveštava i postojanje škola za terorističke instruktore, učitelje i profesore? Koliko dugo se može tolerisati postojanje terorizma?

Još u martu 1998, novine koje se izdaju na albanskom jeziku na Kosovu i Metohiji i neki magazini, koji se izdaju u Tirani, su potvrdili da u Metohiji i u zoni oko Drenice operišu inostrani najamnici — „profesionalci”, kako su ih oni nazivali u člancima. Većina njih je došla iz Bosne i Hercegovine, Albanije i Pakistana. Kada je teroristička grupa likvidirana u blizini Djakovice 3 maja 1998, jedan „terorista, boje abonosa” je imao pismo u svom džepu po kojem je identifikovan kao Džaber Imad El Madedin iz Sudana. Iran i neke druge radikalne islamske države su ponudile pomoć „OVK”, pa poslale instruktore i obučene trupe. Izvesni članovi OVK u SAD primećuju da „ne bi bilo dobro da se odbaci takva pomoć, pošto je dobrodošla, naročito pomoć iz radikalnih islamskih država, u slučaju da Srbi krenu u nasilnu ofanzivu”.

S druge strane, pretstavnici secesionista u švajcarskoj demantuju bilo kakve vezu Albanaca na Kosovu i Mudžahedina, te između vere i najamnika. „Postoje samo dobrovoljci”, govore oni, ali ne demantuju činjenicu da je veliki broj Mudžahedina, koji se borio u Bosni i Hercegovini na strani muslimana, „ranjen na Kosovu i Metohiji” koristeći „kanale i kontakte koji su poznati samo njima, kako bi doturili finansisku podršku iz sveta” s namerom da omoguće „izvršenje naloga Alaha” upravo ovde — na Kosovu i Metohiji. „Pomoć” koji šalju stranci „dolazi sa svih strana sveta”, razmeću se secesionistički mediji. Očigledno je da je profesija — terorista (tj. specijalizovani najamnik) jedan od najstarijih zanata u svetu i da je još uvek privlačna mnogim „Psima Rata”, naročito ukoliko postoji perspektiva pljačke, nasilja, otimačine i vandalizma. Mnogi od njih su nesrećni ljudi i „rade” samo jednom za uvek. Drugi preusmeravaju svoje „iskustvo” u profit, poslujući tako što postaju rukovovioci kod najamnika. U Bristolu (u Engleskoj) je osnovano udruženje „Internationala boraca”. Njegovi primarni ciljevi, koji su usvojeni na osnivačkoj skupštrini, na kojoj je pretsedavao Nemac Raymond Der Linde, su da se „ostvare prava onih inostranih vojnika, koji su poginuli realizujući pravo Hrvatske na odbranu, kako su ga oni nazvali”. Doista je interesantno da to Udruženje ima dobre odnose i dobro razvija odnose sa pretstavnicima „OVK”. Jedan od aranžmana je stvaranje kampa za obuku terorista. Jedan takav logor već radi u Bosanskom selu Mahurić. Tu je bio obučavan i Palestinac Abu Hamzeh pre dolaska na Kosovo i Metohiju kao „stručnjak za odbranu islama”. Kao takav je i poginuo.

„Teroristička internationala” je počela da se oblikuje. Treba li joj dozvoliti da se potpuno razvije? Najbolja zaštita za budućnost je da budemo realni. U protivnom će terorizam postati ozbiljna pretnja za čovečanstvo. Države treba da pojačaju saradnju pre svega na bilateralnom nivou, gde je mnogo lakše naći plodno tlo u interesu međunarodne bezbednosti ili da razmenjuju informacije. Konačno, dobri rezultati se mogu postići strateški, koristeći nemoć postojećih terorističkih formacija i njihov stil rada, naročito unutrašnju neslogu i ne uvek dobre odnose između rukovodioca i grupa na terenu, posebno ako neki od njih namerava da obezbedi političko vođstvo.

Iluzorno je računati na brzo i istovremeno eliminisanje faktora koji stimulišu, podstrekavaju i revitalizuju terorizam, mada se on može ograničiti adekvatnim merama. Zato mu se nesme davati nada, jer ga to pothranjuje i ojačava.

Istrajnost i zajedništvo su suština borbe protiv terorizma. Kao i beskompromisnost, efikasnost i jasnoća — da terorizam ne sme postati profesija, niti se pretvoriti u snagu koja diktira uslove društvu.

Prevod sa engleskog:
Šargin Žarko, Dipl. el. ing.;
u Novom Sadu (1.-4. april 1999. g.)

Bibliografija

1. Gérard Chaliard, Mythes révolutionnaires du Tiers-Monde, Sevil, Paris, 1976
2. Defense and Foreign Affairs Handbook, Multimedia Corporation Ltd, London, 1994
3. Stanislas Farago, Spymasters, New York, 1972
4. Pierre-Marie Gallois, Géopolitique, Plon, Paris, 1990
5. Kosovo and Metohija, Federal Ministry of Foreign Affairs, Belgrade, May 1998
6. Milan V. Petkovic, La guerre révolutionnaire, Revue d l'ESG No. 2/1980
7. Milan V. Petkovic, Current stage of evolution of the "Eastern Question", Serbia in the World No. 78, March 78, Belgrade.
8. Hugo Roth, Kosovo Origins, IKP "Nikola Pasich", Belgrade, 1996
9. Gérard de Viliers, Entebbé, Plon, Paris, 1976
10. Alexander Yonah, The Terrorist Network, Defense and Diplomacy, No. 9, September 1986, Washington
11. Bulletins, newspaper reports and articles by the news agencies TANJUG, AFP, Reuters, Beta, FoNet, the dailies: Politika, Borba, Blic, Le Monde, Le Figaro, Corriere della Sera, The New York Times, The Washington Postthe magazines: Nedeljni dnevnik, Profil, Vojno delo, The Military Balance, Defense and Foreign Affairs Strategic Policy, Vojska, Balkan Infosand others.

O AUTORU

Spisak knjiga koje je napisao Milan V. Petković.

• Srpski obaveštajci — od plunkiste Radovana do pukovnika Apisa, Gutenbergova galaksija, Beograd, 2003.
• Enciklopedija špijunaže (koautor), Knjiga-komerc, Beograd, 2003.
• Rat špijuna za kotrolu sveta (koautor), Ekopres, Zrenjanin, 2002.
• Era vodolije, SF na CD, APIS-Kalekom, Beograd, 2001.
• Kolevka Srbije, 1998., 2000. NIGP Kalekom, Beograd
• Teroristi, 1998., 1999. NIGP Kalekom, Beograd
• Geopolitičke paralele na pragu XXI veka, 1998. NIGP Kalekom, Beograd
• Sila i moć u međunarodnim odnosima, 1998. NIGP Kalekom, Beograd
• Amazonke u podzemnoj diplomatiji, 1998. NIGP Kalekom, Beograd
• Albanian Terrorists, 1998. NIGP Kalekom, Beograd
• Koncepcija globalne diverzije, 1998. NIGP Kalekom, Beograd
• Tajni Ratnici, 1997. Tetra GM, Beograd

1998.

KRAJ