Odnosi Vatikana i nekadašnje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, u pogledu verskih i svetovnih pitanja, nikad se nisu poklapali. Na osnovama Drugog vatikanskog koncila došlo je do kontakata i međudržavnih odnosa tadašnje Jugoslavije i Svete stolice. Protokol o uspostavljanju diplomatskih odnosa, dve države su potpisale 1966. godine. Posle potpisivanja protokola, Josip Broz Tito je posetio papu Pavla VI.
Posle Tita, u Vatikanu su boravili: Cvijetin Mijatović i Branko Mikulić, ali u posetama novom papi — Jovanu Pavlu II. Tom prilikom oni su i aktuelizovali Titov poziv, da papa poseti Jugoslavija. Ali, kako je poseta stalno odlagana, ili preciznije, do nje nikako nije dolazilo, poziv je vise puta obnavljan.
Dakle, za života Josipa Broza, do posete pape SFR Jugoslaviji nije došlo.
A posle Titove smrti, odnosi dveju država su se potpuno poremetili, da bi krajem osamdesetih i početkom devedesetih došli do najniže tačke.
Nije potrebno previše tražiti po arhivi Vatikana, da bi se utvrdila krivica Svete stolice za razbijanje SFRJ. Naravno da Vatikan nikad nije i neće priznati krivicu, ali niz činjenica govori u prilog konstataciji da je vrh Katoličke crkve, možda, najveći krivac za razbijanje tadašnje Jugoslavije.
Politika Vatikana, inspirisana željom i neskrivenim interesima na Balkanu još od vremena uspona fašizma, završetkom Hladnog rata početkom poslednje decenije prošlog veka, izazvala je krvave sukobe i ratove kojima je Sveta stolica dala legitimitet. Nesmotreno data izjava jednog visokog funkcionera vatikanske administracije da se „državni planovi prave pedeset godina a realizuju u sledećih sto godina”, pokazala je pravo lice vrha te fizički patuljaste države ranga svetskih supersila. Tada se tek videlo, da Staljinovo svojevremeno izrečeno potsmešljivo pitanje: „Vatikan — koliko je to divizija?…”, nema nikakve stvarne osnove.
Odluku o konačnom razbijanju Titove Jugoslavije Vatikan je pokrenuo memorandumom državama KEBS-a, 26. novembra 1991. godine. Sve je dogovoreno na sastanku pape Jovana Pavla II sa nemačkim ministrom Genšerom. Tog, 26. novembra 1991, državni sekretar Vatikana uputio je memorandum sa zahtevom za priznavanje Slovenije i Hrvatske kao nezavisnih država, svim članicama Konferencije o evropskoj bezbednosti. Sveta stolica je tada bila mišljenja da je došlo vreme da se međunarodno priznaju Slovenija i Hrvatska, „i to pre božićnih praznika”.
Posle tog vatikanskog memoranduma, Slovenija i Hrvatska su priznate kao nezavisne države, što je izazvalo žestoke sukobe i rat, koji se, opet uz pomoć Svete stolice, proširio i na Bosnu i Hercegovinu. Glasnogovornici Vatikana tada su govorili da je to rat protiv „velikosrpskih ideja”. Dakle, rat koji je Sveta stolica direktno pokrenula protiv srpskog naroda. U prilog ovog tvrdnji i podatak da je u jesen 1995, kada je trebalo bombardovati Srbe u Bosni, sveti otac podržao Klintonovu politiku i tražio da se objavi „rat ratu”. Mnogi se dobro sećaju, da su tada srpski položaji u BiH danima bombardovani, i da je stradalo vise stotina Srba. Bosanski Srbi Vatikanu to nikad neće zaboraviti.
Razbijanje SFRJ nije označilo i kraj uplitanja Vatikana u krvave poslove na tlu ovog dela Balkana. Vatikan je politički i dalje nastojao da se razbije srpska država i njen narod dovede u podređen položaj, u odnosu na zemlje Evropske unije i Amerike. Vatikan je u složenoj kosovsko-metohijskoj problematici decenijama igrao na kartu Albanaca, nastojeći da najpre oslabi Jugoslaviju, a zapravo Srbiju. Početkom 1999. Vatikan stavlja u funkciju svoj plan iz Drugog svetskog rata. Da bi se taj plan ostvario, trebalo je po svaku cenu odvojiti Kosovo od Srbije, što je učinjeno bombardovanjem tadašnje SRJ.
Stvaranjem države SCG, ostvaren je i plan otcepljenja Crne Gore od Srbije. Otimanjem Kosova i Metohije i otcepljenjem Crne Gore, Vatikanu se otvorio put ka davnašnjoj želji stvaranja „jadranske konfederacije”, sastavljene od nezavisnih država Hrvatske, Crne Gore i Albanije. Tek stvaranjem eventualne nezavisne države Kosovo, plan Vatikana s početka Drugog svetskog rata, o toj konfederaciji, biće i ostvaren.
Sad postaje jasno, zašto se Americi žuri da do kraja 2006. međunarodna zajednica reši budući status Kosmeta. U prilog tezi, da Vatikan kod SAD i EU insistira na stvaranju tzv. jadranske konfederacije, ide i činjenica da je papa Jovan Pavle II, 25. aprila 1993, kao prvu balkansku zemlju posetio Albaniju, iako u njoj živi samo 15 odsto katolika. Papinoj poseti Albanci su dali „svenacionalni značaj”, a kosovski list „Bujku” tada je pisao kako Albanija i svi Albanci sveta dočekuju papu, i da su sa Kosova, iz Makedonije i Crne Gore, svi Albanci otišli u Tiranu da ih papa blagoslovi.
Podatak da je papa lično, u obraćanju vernicima sa prozora svog kabineta, 8. marta 1993. rekao: „Pred Bogom tražim osvetu za agresorski rat u Bosni”, pri tom apostrofirajući Srbiju i Srbe kao agresore, govori o umešanosti Vatikana u građanski rat u BiH, svakako na strani Hrvata i muslimana.
Odnos Vatikana prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi takođe ide u prilog tvrdnji da Sveta stolica snosi najveću odgovornost za razbijanje SFRJ, SRJ, SCG i danas Srbije. Vatikan odavno, sa manje ili više uspeha, pokušava da se meša u unutrašnje stvari SPC. Primera ima više, najdrastičniji je svakako da je Vatikan priznao autokefalnost Makedonske pravoslavne crkve. Nije na odmet navesti i pismo koje je 28. decembra 1969. papski izaslanik Francisko Palovineti uputio tadašnjem mitropolitu crnogorsko-primorskom Danilu Dajkoviću, povodom izgradnje mauzoleja na Lovćenu.
Iz pisma se jasno vidi, da Sveta stolica i papa pozdravljaju rušenje kapele na Lovćenu, i predlažu da se ona smesti u muzej u Njegušima, gde bi odgovarala nameni. Iz pisma je uočljiva želja Vatikana da zagospodari večnim srpskim pravoslavnim prostorom. Mnogo se postiglo, kaže u pismu Palovineti, „sveti otac papa je veoma zadovoljan, i predložio bi da bi bilo najbolje da se skine ona kapela. Svima je jasno da sadašnji narod nema više ništa zajedničko sa nekadašnjim narodom, opijenim velikosrpskom ideologijom, koja je zloupotrebila svoj narod, koji, eto, može se reći, potpuno izumire. Novi narod, sa novim navikama i novim životom, je narod budućnosti i novih pregnuća, pa je sveti otac papa voljan da ovaj narod svesrdno pomogne i da ga vrati u pravu Hristovu veru, za šta je voljan da da 500 miliona lira kao pomoć za izgradnju mauzoleja”.
Papa će, kaže se u pismu izaslanika Palovinetija, tražiti da u Mauzoleju budu i kosti Lucije Crnogorke (Ozane Kotorske). Poznato je da je kapela srušena, i da je Mauzolej na Lovćenu izgrađen. I da je, te 1969. na ovaj način počelo razbijanje srpskog bića u Crnoj Gori, koje je nedavno rezultiralo raspadom državne zajednice SCG. Dakle, 37 godina posle rušenja male Njegoševe kapele na Lovćenu, za koju mnogi Srbi kažu da je bila svetionik SPC i da je objedinjavala pravoslavni prostor na Balkanu.
Jasno je takođe, da je Vatikan unutar srpskog nacionalnog korpusa pronašao ljude koji su zabili nož u leda srpskoj populaciji na Balkanu, pri čemu je Amerika, uz pomoć evropskih zemalja katoličke vere, upotrebila doktrinu — razjedini neprijatelja i pobedi ga. U stvari, samo je primenjena stara rimska izreka, koju su obilato koristili neprijatelji srpstva kroz istoriju: „Divide et impera.”
Sada, kada je srpsko biće podeljeno u više država, potrebno je razbiti i srpski korpus u Srbiji. Ovo bi posebno morala da ima u vidu Srpska pravoslavna crkva, ne vodeći računa o istupima pojedinih političara, koji baš mnogo ne polažu na veru. Posle svega, teško je prihvatiti i opravdati neke postupke vrha SPC.
Šta bi rekao vladika Nikolaj Velimirović, neumoljivi borac protiv konkordata, da čuje da je episkop njegove pastve Lavrentije, sa 36 svestenika svoje eparhije, išao na poklonjenje papi u Vatikan, i da je sa njegovim dopuštenjem deset svestenika Šabačko-valjevske eparhije išlo u Toronto, da na internacionalni dan mladosti, u avgustu 2002, dočeka papu?
Šta bi rekao patrijarh srpski Varnava, koji je u borbi protiv konkordata izgubio život za veru pravoslavnu i svetosavsku?
Šta bi rekao Justin Celiski, koji rimokatolicizam smatra za jeres, da čuje kako srpski episkopi o jeresu govore kao o „sestrinskoj crkvi”?
Da vladika Šabačko-valjevski nije usamljen u idejama o ujedinjenju SPC sa Rimokatoličkom crkvom, govori podatak da i vladika niski Irinej vatikansku crkvu naziva sestrinskom. „Ideja o ujedinjenju dve crkve nije nova. Jer crkva je jedna, i te razlike u kanonskom smislu nisu nešto strašno što se ne može prevazići. Zato smo mi uvek prihvatali i dobro sarađivali sa sestrinskom Rimokatoličkom crkvom. I s njom smo u veoma dobrim odnosima”, rekao je vladika Irinej.
Posebno zabrinjava što su vladike Lavrentije i Irinej, izgleda, sve učinili sa znanjem Svetog sinoda SPC, koji o ovim problemima i dalje zvanično ćuti. Kao da su srpske vladike zaboravile reči Svetog Save, na Saboru u Žici 1224. godine, kada je u besedi rekao: „Srbi, moj narod, Hristovi su, ne papini”. Tako je Sveti Sava Vatikanu jasno poručio, da o jedinstvu katoličke i pravoslavne crkve nema ni govora. Znaju svakako srpske vladike, da je sveti Marko Efeski, neumoljivi borac protiv katoličke jeresi, ostavio zaveštanje pravoslavlju: „Bežite od papista kao što se beži od zmije”.
Kako objasniti zločine nad Srbima u prošlosti, kako objasniti Jasenovac, kada je papa u poslednjih 15 godina više puta boravio u Hrvatskoj, ali Jasenovac nikad nije posetio. A žrtvama Jasenovca vladika Nikolaj napisao je službu, u kojoj kaže da su „ustaše za revnost u zlu, dobro znanu svima, pohvale dobile iz pakla i iz Rima”.
Izgleda da deo SPC paktira sa Vatikanom. To je jasnije, ako se zna da je SPC 2002. godine 700.000 srpskih novomučenika, koji se slave 13. septembra, izbacila iz kalendara. Da li je to učinjeno da se zvaničnici Svete stolice ne bi podsećali da su u ime vere rimokatolici nad Srbima počinili zločin?
Sve više se govori o pregovorima Vatikana i SPC, a kaže se da nema prepreka da papa poseti Beograd, samo se čeka povod.
Postoje informacije da su pojedini srpski episkopi čak tražili ostavku patrijarha Pavla. Zato je patrijarh morao da donosi potvrdu konzilijuma lekara, da je sposoban da i dalje vrši svoju dužnost.
Pojedinci iz vrha SPC priznaju, da ono što se trenutno dešava u vrhu srpske crkve nije dobro, da o mnogim važnim pitanjima saglasnosti nema. Posebno kada je reč o ujedinjenju sa Rimokatoličkom crkvom, o čemu se unazad pet godina sve vise govori.
Sve je vise ekumenista u Srpskoj patrijaršiji. A zna se da je reč o pokretu za zbližavanje svih hrišćanskih crkava.
Vladike SPC podelilo je pitanje, da li je ekumenizam promašaj ili rešenje za Srbiju i srpski narod. Ima onih koji tumače da ekumenizam i novi svetski poredak imaju isti cilj, globalizaciju planete.
Hrišćanska koalicija u SAD sve više uzima maha, i preti da uništi američku demokratiju. Veliki broj intelektualaca upozorava, da ta koalicija nije ništa drugo do odskočna daska Republikanske partije. Kažu takođe, da ta koalicija pokušava da se tajno uvuče u život svih Amerikanaca. Uz to, tvrdi se da se uskoro očekuje stvaranje nove organizacije u kojoj će biti hrišćanska koalicija i katolička alijansa, u kojoj su sada uz katolike i Jevreji. Bivši vođa Hrišćanske koalicije Ralf Rid, otvoreno kaže da njegova koalicija zastupa interese ekumenističkog pokreta u pravom smislu. A u Americi, tvrde da je reč o najtežem obliku nasilja nad mišljenjem.
Upravo zbog toga najveći deo srpskih vladika tvrdi da se treba kloniti bilo kakvih konkordata i ekumenizma. Po njihovom mišljenju, Srbe je kroz vekove očuvala Srpska pravoslavna crkva kojoj je temelje udario Sveti Sava.
Što se SPC tiče, u Patrijaršiji kažu da se tu tek očekuju problemi. Stoga, nije neobično što je većina sveštenomonaha, monaha, monahinja i svestenika sa skupa u manastiru Sopoćani, u februaru 2001. godine, uputilo apel svetu, u kome se, na kraju kaže: „Potpisnici apela su pre zabrinuti i ustrašeni satanskim planovima ekumenista, koji prema SPC deluju preko Svetskog saveza crkava”.
Iskazivanje moci je pokretačka snaga ekumenskog pokreta. A to podrazumeva američku moć i njenu dominaciju u svakom pogledu, osim u verskom. Jer verska moć pripada samo papi.
O umešanosti Vatikana u razbijanje SFRJ, SRJ i konačno SCG, početkom 2000. godine progovorio je otvoreno penzionisani vojni svestenik američke vojske Robert Bigler, koji je saopštio da je iz najpouzdanijih izvora dobio tajne bankovne račune Vatikana, koji potvrđuju da je Katolička crkva, zajedno sa nemačkom vladom, destabilizovala Jugoslaviju tako što je separatistima na ovom prostoru Balkana upumpano vise miliona dolara, za koje je Bigler rekao da je reč o krvavim dolarima.
Ako je papa Jovan Pavle II imao zadatak da razbije SSSR i tako stvori nove katoličke države, neizostavno se nameće pitanje — da li novi papa Benedikt XVI ima zadatak da razbije pravoslavlje? Da li će se SPC ponašati u skladu sa svojom vekovnom politikom, da o svemu treba sa svakim razgovarati, a na kolenima se pojaviti samo pred Bogom — ostaje da se vidi. Za kraj, kao opomena, neka posluže reci poruke vladike Nikolaja Velimirovića, kada je govorio o opasnosti po SPC: „Ako neko kaže, juče je bila opasnost po našu crkvu, a danas je ta opasnost prestala, strašno se vara. To je trubač koji svira na spavanje. A mi moramo imati u ovo vreme što više trubača koji će svirati na buđenje, na ustajanje, na pripravnost, na odbranu”.
Ruska pravoslavna crkva je odbacila bilo kakve priče o ujedinjenju sa Rimokatoličkom. Za RPC i njenog patrijarha Aleksija II, neprihvatljivo je učenje koje stiže iz Vatikana, da je vreme da papa, kao Hristov predstavnik na zemlji, mora imati dominantnu ulogu posle ujedinjenja rimokatolika i pravoslavaca.
APIS 19.9.2006.