Proces stabilizacije na prostoru bivše Jugoslavije i međunarodne organizacije

U Evropi se danas rešavaju važni zadaci transformisanja zapadnoevropske integracije u evropsku, pa su meseca maja 2004. g. deset novih država postale punopravne članice EU. Osam od ovih država je — iz Istočne Evrope. Međutim, Evropa sprovodi integracione procese u uslovima nestabilnosti niza evropskih regiona, uključujući i Balkan.

Mogu li na evropske procese da utiču događaji na Balkanu? I obrnuto? Jer, niz balkanskih zemalja (Rumunija, Bugarska) je krenuo putem pripremne faze za ulazak EU. A jedna od republika bivše SFRJ je već primljena u EU. O ovome maštaju sve zemlje, koje su nastale na prostoru bivše Jugoslavije, mada je još uvek rano, da se govori o stabilnosti u njima.

Glavni rezultat razvoja post-kriznog prostora na teritoriji bivše Jugoslavije je — usitnjavanje nekada federativnog prostora na mini-države, u većini kojih ne postoji stabilnost političskih institucija vlasti.

Savremena balkanska kriza je pokazala, da je diplomatija većine zemalja vrlo često bila neprofesionalna, a međunarodne organizacije — nemoćne, te da se nije tražilo međunarodno pravo. Suštinsku, bitnu ulogu su igrali jedino — interes i snaga. Do smirivanja situacije i rešavanja svih međunacionalnih pitanja nije ni došlo.

Ima mnogo posledica krize na Balkanu, ali je veoma važno istaći jednu od posledica, koja se tiče međunarodnih organizacija. Evropa se susrela sa time, da:

1. su OUN, OEBS, EU, NATO upravo na Balkanu ispoljili neefikasnost mirovne delatnosti,
2. ni jedna međunarodna organizacija nije mogla da predvodi regulisanje međuetničkih problema na Balkanu,
3. u svetu ne postoji efikasna metoda za regulisanje međuetničkih i secesionističkih problema.

Kao primer se može navesti NATO, koji je hteo da stvori novi sistem evropske bezbednosti i da se nađe na njegovom čelu. U novo Vašingtonskoj strateškom konceptu NATO, koji je usvojen meseca aprila 1999. g., mada je projektovan mnogo ranije, glavna je teza o naročitoj odgovornosti bloka pred svetskom zajednicom za sprečavanje pretnje bezbednosti i stabilnosti u Evropi. „Bezbednost” za Severoatlantski savez je — višeslojni, višeplanski pojam, koji se sastoji od političkih, ekonomskih, socijalnih, ekoloških, humanitarnih tačaka gledišta. Upravo to ovom bloku omogućuje da deluje u bilo kom regionu i iskoristi bilo koji povod za vojnu intervenciju. Međutim, delatnost NATO u BiH, i na Kosovu i Metohiji se ne može nazvati uspešnom.

Iz balkanskog iskustva su pokušale da izvedu zaključke Ujedinjene nacije. Prema uputstvu generalnog sekretara OUN Kofi Anana je bio objavljen izveštaj komisije, koja je proučila probleme, vezane za operacije u cilju očuvanja mira, koje je sprovodila Organizacija Ujedinjenih Nacija. Generalьni sekretar dolazi do sledećih zaključaka: pokazalo se, da je neuspešan bio čitav niz operacija, koje je u poslednjih deset godina sprovodila OUN, „NATO, koji je na početku preuzeo na sebe inokosnu ogromnu odgovornost za operaciju na Kosovu, u krajnjem rezultatu je bio prinuđen da zove u pomoć Organizaciju Ujedinjenih Nacija, da bi se poduhvat doveo do kraja. Reformisanje sistema operacija za očuvanje mira je — najvažniji problem, koji stoji pred OUN”(1).

Danas se Evropa na Balkanu susreće sa nizom problema, koji, ako se ne reše, mogu da pomrače radost zbog proširenja EU za četvrtinu teritorije i za 75 mln. stanovnika. Neki od problema su:

• neregulisani status takvih država kao Makedonija, Bosna i Hercegovina, Srbija-Crna Gora, kao i autonomne pokrajine Kosovo i Metohija;
• politička nestabilnost u nizu država; u svojstvu primera se mogu navesti Makedonija, Bosna i Hercegovina, Srbija;
• postojanje nerešenih međunacionalnih (međuetničkih) problema (praktično u svim zemljama, sem Slovenije);
• usporeno sprovođenje ekonomskih reformi; zavisnost ekonomiskog razvoja od donacija (nesamostalni dotacioni region);
• humanitarni, socijalni problemi, od kojih su najteži problemi izbeglica i nezaposlenost.

Umesto nalaženja rešenja za međunacionalne probleme, koje bi odgovaralo svim narodima, vojna komponenta mirotvoraca, u kojoj glavnu ulogu igra NATO, je odabrala varijantu prisilne prinude na mir. Neefikasnost ove varijante potvrđuje činjenica, da je NATO prinuđen, da stabilnost u regionu čuva pomoću sistema protektorata na većini teritorija bivše Jugoslavije. Osnovna karakteristika svih vidova protektorata je „ograničenje teritorijalnog i političkog suvereniteta”, mada postoje i razlike u obliku i sadržaju protektorata. Danas možemo da govorimo o četiri vrste protektorata na Balkanu.

Prvi je stvoren protektorat u Bosni i Hercegovini — kao protektorat sa neograničenim ovlašćenjima, koja imaju i koriste Visoki predstavnici, i čvrstom strukturom za održavanje mira(2). Stanovništvo i međunarodna nadgradnja postoje paralelno. Visoki predstavnici smenjuju izabrane na izborima parlamantarce, čak i predsednika, nameću politička rešenja, u potpunosti kontrolišu medije, sistem obrazovanja, armiju, aktivno se mešaju u izbore, kontrolišu izborne zakone. Uskoro će Evropa preuzeti na sebe komandovanje vojnim snagama, koje će ostati u BiH. Policijska misiя EU, koja je zamenila Specijalne međunarodne policijske snage OUN, će imati za cilj završetak reforme pravobranilačkih organa na bazi evropskih standarda. Ali, ostaje pitanje, postoji li plan povlačenja međunarodnih snaga iz ovog regiona?

Druga vrsta protektorata — Makedonija. U ovoj državi imamo „uslovni protektorat”, kada je država formalno nezavisna, ali je ograničena u donošenju samostalnih odluka. Ovo se naročito ispoljilo prilikom rešavanja unutrašnjeg političkog međunacionalnog albansko-makedonskog konflikta. „Albanski problem”, koji je nastao u zemlji se rešava uz pomoć međunarodnih organizacija i NATO na način, koji može da dovede do podele teritorije.

Kosovo je treća varijanta protektorata. Ono je primer uvođenja nezavisnog pravnog uređenja na zasebno uzetoj teritoriji federacije bez saglasnosti rukovodstva zemlje uz upotrebu sile, posle čega do nezavisnosti ove teritorije ostaje samo jedan korak. Na Kosovu to izgleda kao „privremena kontrola” nad delom teritorije suverene države i prestanak važenja na njoj zakona centralne vlasti. Naprimer, Bernar Kušner je još 1999. g. doneo oko 20 odluka, koje su u suprotnosti sa rezolucijom 1244 SB, a usmerene su ka istiskivanju federalnih vlasti iz zakonodavnog polja autonomne pokrajine. Nezavisno od donetih odluka i uprkos svim uveravanjima međunarodnih organizacija Kosovo se približava samostalnosti.

Jugoslavija (Srbija i Crna Gora) je primer za to, kako se slomljena zemlja u potpunosti lišava svog suvereniteta, čak i po pitanju razvoja državnosti. Havijer Solana je jednim potezom pera, naterao rukovodioce dveju republika da priznaju činjenicu prestanka postojanja takve države, kao što je Jugoslavija. Uzajamni odnosi između centra (Srbija) i njenom autonomnom pokrajinom (KiM) čak i delom njenih oblasti (jug Srbije) se ne rešavaju u korist centra.

Zajednički rezultat aktivnosti međunarodnih organizacija, naročito NATO, na post-kriznim teritorijama, je nemogućnost rešavanja glavnih pitanja — povratak izbeglica, regulisanje demokratskih procesa, poboljšanje privrednog života, pomirenje strana, koje su bile u sukobu, samostalni izbor puta. Ovo poslednje se na Balkanu skoro u potpunosti izuzima. Aktivnost NATO u BiH i na Kosovu nas uverava u to, da inostrano prisutstvo ne može da reši problem međunacionalne razdvojenosti, ne može da dovede do političkog i ekonomskog poboljšanja u zemlji, niti može da postane snaga napretka, jednostavno, nije u stanju zbog svojih zadataka i ciljeva..

Kriza na Balkanu nije završena. Sada se ona koncentriše na tzv. „albanskom pitanju” na teritoriji bivše Jugoslavije. Secesionistički albanski pokret, koji se nastavlja vodi u dalje usitnjavanje Balkana na mini monoetničke države, što ne samo da koči, već zaustavlja proces integracije, nastavlja proces revizije granica, koji su započeli sepratisti, uprkos Helsinškoj Povelji.

Da bi se shvatila specifika spomenutih događaja na Balkanu, treba znati dve stvari.

Prva — sprovodi se naredna faza borbe albanskog naroda za tzv. „nacionalno osvlobođenje”, koja pretpostavlja uključenje u taj proces, albanaca, koji žive i na teritoriji KiM, i u Makedoniji, i u Crnoj Gori, a zatim ujedinjenje svih ovih zemalja sa Albanijom. Separatistička delatnost radikalno raspoloženog dela albanaca u Autonomnoj pokrajini Kosovo u okviru FNRJ (SFRJ) je otpočela odmah posle drugog svetskog rata i nije prestajala ni jedan dan. Ujedinjenje sa Albanijom je ostajalo njihov glavni cilj. Oni su išli ka ovom cilju svih godina od Prve Prizrenske Lige, išli su uporno i istrajno. Menjala su se sredstva i taktika, ali je cilj bio nepromenljiv, i nije bio u zavisnosti od statusa pokrajine u republici, od količine novca, koji se ulaže u razvoj pokrajine, od nivoa međunacionalnih odnosa u federaciji. Delovalo se u fazama: propaganda nacionalizma — pedesetih godina, demonstracije i provokacije — šezdesetih godina, oružana borba — sedamdesetih, ustanak — početkom osamdesetih. Do početka 90-ih godina su albanski ekstremistы sopstvenim snagama postigli mnogo toga — sveli su srpsko stanovništvo na svega 9%, stvorili su paralelni, nezavisan od Srbije, sistem pokrajinskog upravljanja i obrazovanja; uspostavili su bliske kontakte sa Albanijom; organizovali su rad na kupovini, transportu i skladištenju oružja, kako na Kosovu, tako i u reonima sa pretežno albanskim stanovništvom na teritoriji Makedonije, Crne Gore i Jugu Srbije, za obuku dobrovoljaca i uspostavljanje kanala veze, za stvaranje paravojnih formacija. Takođe je bilo veoma važno, da se skrene pažnja svetske javnosti i međunarodnih organizacija na „problem Kosova”. Ovaj zadatak su uspešno izvršili. Krajem devedesetih albanci Kosova već kreću u rat za nezavisnost.

Drugo — prisutstvo natovaca na Kosovu posle juna 1999. g. stvara idealne uslove, staklenu baštu za gajenje i procvat albanskog ekstremizma, pošto natovci ne mogu sprečiti ubijanje Srba, rušenje i razaranje spomenika pravoslavne kulture, faktički stimulišući stvaranje etnički čiste albanske pokrajine.

Odabravši povoljan politički trenutak, ekstremisti proširuju, po kosovskom scenariju, pobunu i na teritoriju Makedonije, gde živi većina albanaca. I pogrešno je smatrati, da je ovo delo ruku grupe albanaca sa Kosova, koja se probila na susednu teritoriju. Ekstremističko krilo albanskog političkog spektra se odavno pripremalo za ovakav obrt događaja — osnovali su političke partije, proglasili republiku „Ilirida”, stvorili sistem ilegalnog obrazovanja, pripremali naoružane odrede, ušuškavali nacionalističkom propagandom sve albance republike. Treba istaći i to, da je albansko društvo u Makedoniji heterogeno. Veliki deo čine — mirni i lojalni vlasti stanovnici, koji ne žele da uzmu oružje u ruke. Ali, protiv njih se koristila, pa se i sada još uvek koristi metodologija zaplašivanja, pretnji i nasilja od strane ekstremista (kao i na Kosovu). Albanska omladina se lako odaziva na nacionalističke pozive, jer nema socijalnu zaštitu, po pravilu, nema posla, živi u siromaštvu. Ona izlazi na mitinge, dopunjuje naoružane grupacije.

Za godinu dana prisutstva mirotvoraca na Kosovu je izvršeno 5 hiljada. terorističkih akcija, više od hiljadu ljudi je ubijeno, a preko 960 je kidnapovano i uzeto za taoce, srušeno je preko 85 srednjevekovnih religioznih objekata i spomenika istorije i kulture, 230 (350) hiljada nealbanskog stanovništva se odselilo iz pokrajine; državnu granicu SRJ je prešlo i doselilo se u pokrajinu više od 250 hiljada stranih državljana, uglavnom stanovnika Albanije i Makedonije.

Svi oni, koji su boravili na Kosovu, nikada neće zaboraviti spaljena srpska sela, ruševine pravoslavnih crkava, istinski geto za preostale Srbe i manastire, koji još uvek odolevaju. Za Srbe, koji žive u okruženju, koje sačinjava albansko stanovništvo i koji ne žele da napuste svoja ognjišta, nema slobode kretanja. U mnogim enklavama nema struje i vode, nisu obnovljene škole i društvene zgrade. Posle NATO agresije su albanci, uključujući pomoć međunarodnih organizacija, sagradili ukupno 40 hiljada kuća, a Srbi — samo 40. U crkve, prodavnice prehrambene robe i osnovnih namirnica za život, u škole su Srbi prinuđeni da odlaze u pratnji vojnika međunarodnih snaga. Ovakvih malih srpskih ognjišta na Kosovu nema mnogo— ukupno ih je oko 17.

Prema zvaničnoj statistici Komisije za zaštitu spomenika Srbije, na teritoriji Kosova i Metohije je više od 200 pravoslavnih istorijskih i kulturnih objekata veoma oštećeno ili u potpunosti razoreno, a većina ovih objekata ima svetski kulturni značaj.

Posle definitivnog raspada Jugoslavije na Srbiju i Crnu Goru (februar 2003. g.) za albance je nastupio povoljan trenutak da obnove odlučne akcije za izdvajanje Kosova iz Srbije. I sada je počela da „radi” formulacija, utemeljena u rezoluciji 1244, prema kojoj je Kosovo — autonomija u sastavu Jugoslavije: Jugoslavije više nema, vreme je da se definiše status pokrajine. Albanci su — za potpunu nezavisnost. Glasovi Srba, koji istupaju za autonomiju Kosova i Metohije u sklopu Srbije, se praktično i ne čuju. Rukovodioci međunarodnog civilnog prisutstva na Kosovu donose niz odluka, koje su u suštini, usmerene ka stvaranju i davanju državnosti ovoj autonomnoj teritoriji, ka istiskivanju federalnih vlasti iz zakonodavnog delokruga pokrajine. Nije bilo obezbeđeno ni obnavljanje aktivnosti na Kosovu srpskih vojnih lica i policije, kako je bilo predviđeno rezolucijom 1244 Soveta Bezbednosti OUN.

Pokrajina je već odavno poznata kao centar za vrbovanje terorista, baza organizovanog međunarodnog kriminaliteta, šverca droge, oružja, trgovine robljem i pranja novca. Prema informacijama iz štampe, albanski narko-kartel „Kamila”, koji se specijalizovao za heroin, ulazi u grupu od pet najjačih mafija na svetu. Godišnji profit od prljavih mafijaških poslova iznosi oko 500 miliona evra.

Ako se pokret ekstremizma ne zaustavi, Makedonci, a posle njih i Crnogorci će morati da se oproste od dela svoje teritorije, a Evropa će morati da razmišlja o tome, kako da postavi pitanje o reviziji granica i kako da prizna novu uvećanu državu Albaniju, ili uvećano samostalno Kosovo.

Ko može da zaustavi naredno žarište, koje se razbuktava? Kao i uvek, mi smo mnogo propustili, o mnogome nismo ni razmišljali udubljujući se, mnogo smo prevideli i propustili. Zato će usamljene, pojedinačne i neusklađene, nepovezane radnje danas apriori biti bezuspešne i uzaludne. Samo ujedinjeni napori svih evropskih i balkanskih struktura i država će moći da obuzdaju sve ekspanzivnije metastaze albanskog ekstremizma, a samo nepostojanje bilo kakve podrške spolja će naterati albance da obustave borbu.

Opasnost za Evropu se sastoji u tome, što „ograničavanje teritorijalnog suvereniteta” može postati međunarodno priznati pojam, a „humanitarna intervencija” — nasilna mera sa upotrebom „mirovnih snaga”, prisutstvo inostranog predstavništva i „privremenih” organa upravljanja.

Ako pak govorimo o tome, šta može Evropa da uradi u sadašnjim uslovima, onda je očigledno, da su mnoge šanse propuštene. Međutim, potrebno je kreirati niz principa, koji moraju da daju svoj doprines stabilnosti Evrope. Na primer:

• sva evropska politika se mora sprovoditi u interesu Evrope, a to znači: težiti stabilizaciji u svim delovima Evrope, ujedinjavanju i saradnji. Stvoriti jedinstvene kriterijume za rešavanje nacionalnih pitanja, u okviru kojih ne smeju da postoje „dobri” i „loši” narodi; ne sprovoditi čvrste linije regionalnog razgraničenja, ili odvajanja zemalja „druge klase” od ujedinjene Evrope;
• strogo se pridržavati principa nerazorivosti granica;
• ne stavrati presedane, koji su u stanju da razore jedinstvo Evrope;
• integracija Evrope iz svojih motiva mora da izbaci političke razloge i da koristi isključivo ekonomske;
• prioritetna mora da postane podrška balkanske saradnje sa ciljem stabilizacije balkanskog prostora;
• dijalog mora da postane jedini uslov rešavanja protivurečnosti i konflikata, koji nastupe;
• treba se suprotstavljati formiranju prakse rušenja suvereniteta silom, pomoću, ili uz podršku međunarodnih organizacija;
• treba se suprotstavljati praksi pružanja podrške separatističkim tendencijama.

Treba nastaviti sa radom na aktiviranju evropskog mehanizma (EU, OEBS, i t. d.) u rešavanju evropskih kriznih žarišta.

Što se tiče direktno Balkana, trebalo bi:

1. Oslanjati se na odluke OUN i sistem međunarodnog prava — Dejton i Rezoluciju 1244.
2. Ne dozvoliti dalje raščlanjivanje Srbije, Crne Gore i Makedonije prilikom rešavanja „albanskih” problema.
3. Razmisliti o osnivanju Međnarodne Konferencije za analizu faktora destabilizacije situacije na jugu Evrope. Mnogi evropski političari su govorili o potrebi održavanja Međunarodne konferencije za bivšu Jugoslaviju pod okriljem EU uz učešće garanta — najvećih evropskih država u vezi sa potrebom za rešavanjem svih teških problema, te da se postavi niz pitanja, čime bi se zabranilo dalje urušavanje, manje više stabilne situacije, koja postoji u ovom trenutku. Nedovoljno je samo prisutstvo vojske. Potrebna su politička rešenja. Pitanje održavanja ove konferencije se postavlja već dugo i stalno, ali se za sada rezultati ne vide.
4. Prebaciti razmatranje problema Kosova i Metohije u domen međunarodnog prava, na primer, formirati međunarodnu pravnu ekspertizu za status i pravno stanje Kosova u Srbiji, albanaca u Makedoniji, kao i državotvorno oblikovanje Srbije i Crne Gore.

Ideja ima mnogo. Tako se, na sastanku lidera OEBS — EU u aprilu 2001. g. u Bukureštu razmatrala ideja osnivanja „balkanskog parlamenta” u oviru Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope, kao „značajan korak prema stabilnosti, bezbednosti i razvoju” u jugoistočnoj Evropi. Slična inicijativa pripada predsedniku Parlamentarne skupštine OEBS Adrianu Severinu. U stvaranju ovakve parlamentarne strukture on vidi „značajan korak prema stabilnosti, bezbednosti i razvoju” u jugoistočnoj Evropi. Po njegovom mišljenju, „opštebalkanski parlamentarni dijalog” će doprinositi pozitivnom razrešavanju međunacionalnih i konfesionalnih protivurečnosti, zaštiti ljudskih prava, razvoju demokratskih institucija u zemljama regiona. Severin takođe smatra, da će nova struktura omogućiti da se efikasnije rešavaju problemi likvidacije ekonomske zaostalosti, da će obezbediti realizaciju investicionih programa u okviru Pakta za stabilnost i rešiti goruće socijalne probleme balkanskih država.

Grčki ministar inostranih poslova Georgios Papandreu je obelodanio ideju o osnivanju „federacije balkanskih zemalja” (balkanske zemlje plus Albanija, minus Slovenija), koja ima podršku od strane rukovodećih krugova Evrounije.

Naravno, već postoje primeri regionalne saradnje, a naročito, u okviru Pakta stabilnosti za jugoistočnu Evropu, potpisanom 10. juna 1999. g. na inicijativu EU (Albanija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Jugoslavija i Makedonija). Međutim, osim dobre namere (povećanje ekonomske, političke i socijalne saradnje između EU i zemalja, koje imaju zajednički cilj — ulazak u EU)(3) ovi napori su vidljivo nedovoljni za to, da Evropa može sa sigurnošću da govori od tome, da je stabilnost na Balkanu nerazrušiva.

Balkan mora da rešava sve svoje probleme samostalno, bez intervencije i mešanja spolja. Na primer, moguće je održavati godišnje, ili češće, Balkanske forume (balkanska sedmorica, osmorica...), u toku kojih bi se obrađivala i strateška pitanja, i rešavali gorući tekući problemi, razrađivala taktika od strane snaga rukovodilaca balkanskih država. Mnogo se ovakvih problema nataložilo. Samo se zajedničkim snagama može sprečiti i rasturanje droge, i problem kriminaliteta, i mafije, i ekspanzije separatizma i ekstremizma. Upravo balkanske zemlje same mogu da reše probleme carina, granica, trgovinskih taksi, investicija i t. d., da stvore uslove za svestranu i sveobuhvatnu trgovinu.

Često se postavlja pitanje o balkanskoj integraciji. Mnoge zemlje je se plaše, neke su sumnjičave, dok treće ne vide nikakvu korist za sebe. Ako teoretišemo, onda je integracija moguća. Ona mora imati više nivoa. Problem treba podeliti na nivo same zemlje, nivo regiona i evropski nivo. Pre prelaska na nivo Balkana se moraju stvoriti određeni uslovi u samim zemljama — moraju se ostvariti programi ekonomske stabilizacije u svim zemljama, političke stabilizacije — u Bosni i Hercegovini i Jugoslaviji, zaveršena integracija u Jugoslavii, sprovedena demokratska transformacija u Hrvatskoj. U Makedoniji se mora sve uraditi u cilju političke stabilnosti.

Uspostavljanje dobrih odnosa sa susedima i integracija zemlje, koja izlazi iz konflikta, u postojeće političke i ekonomske regionalne strukture je — sledeća faza integracije. To je takozvani „regionalni pristup” političkoj i ekonomskoj saradnji republika bivše Jugoslavije.

Tek posle ovoga će prirodno postati stvaranje regionalnih organizacija ekonomskog karaktera, koje neće imati političke ciljeve.

Evropa, integraciji sa kojom danas teže sve zemlje regiona, je dostupna za balkanske zemlje samo i jedino preko EU. Ali, evropska težnja mora imati obostrano kretanje. Od strane Evrope se očekuje — da ne čeka dotle, dok se ove zemlje izvuku iz svojih ekonomskih i političkih problema, već da im na sve moguće načine pomaže, tako što će stvarati integracione stepene, koje će ove zemlje osvajati i na taj način se u etapama podizati ka vrhu. Osim ovoga se moraju poštovati kriterijumi ravnopravnosti, ravnomerne podele pomoći, nedeljivosti Evrope na sektore ili zone. A zemlje bi morale — da ulože maksimum napora za ostvarenje pred-evropske integracije. Određene mogućnosti predstavlja oglašavanje od strane Svetske banke Regionalne strategije na Balkanu.

Znači, samo ujedinjenje napora ljudi dobre volje, njihovi aktivni stavovi — su uslovi, da ćemo živeti u mirnoj i stabilnoj Evropi.

Spisak literature

1) Nezavisimaя gazeta ot 09.09.2000.

2) Dlя meždunarodnogo monitoringa processa mirnogo uregulirovaniя v BiGsozdan Sovet po vыpolneniю Mirnogo soglašeniя (v nego vhodяt 55 stran) i ego ispolnitelьnый organ — Rukovodящiй komitet (SŠA, Velikobritaniя, Franciя, Germaniя, Italiя, Kanada, Rossiя, Яponiя, predsedatelьstvo Evrosoюza, KES i Organizaciя Islamskaя konferenciя, predstavlennaя Turcieй). Rolь koordinatora meždunarodnыh usiliй poručeno Vыsokomu predstavitelю. V nastoящee vremя im, četvertыm po sčetu, яvlяetsя lord P. Эšdaun (utveržden na эtot post rezolюcieй SB OON № 1396 ot 5 marta 2002 g.).

Pomimo Apparata Vыsokogo predstavitelя, missii OBSE, a takže drugih meždunarodnыh struktur v BiG važnuю rolь v processe uregulirovaniя igraюt mnogonacionalьnыe Silы po stabilizacii (SPS), kostяk kotorыh sostavlяюt kontingentы stran NATO. Do iюnя 2003 goda v sostave SPS nahodilsя rossiйskiй voennый kontingent. V яnvare 2005 goda v rukovodstvo voennoй časti mirnoй implementacii pereйdet ot NATO k Evrosoюzu. V эtih celяh v BiG budut razvernutы Silы ES čislennostью 7 tыsяč čelovek.

S яnvarя 2003 goda v BiG rabotaet Policeйskaя missiя ES, smenivšaя Specialьnыe meždunarodnыe policeйskie silы OON. Celь missii — zaveršenie reformы pravoohranitelьnыh organov na osnove evropeйskih standartov. Pяtь oficerov MVD Rossii naznačenы v sostav PMES.

3) Podpisana Hartiя otnošeniй dobrososedstva, stabilьnosti, bezopasnosti i sotrudničestva v regione. V ramkah Pakta bыl podpisan Memorandum ob oblegčenii usloviй torgovli meždu 8 gosudarstvami regiona — SRЮ, Horvatieй, Bosnieй i Gercegovinoй, Makedonieй, Albanieй, Bolgarieй, Rumыnieй i Moldavieй. Odnako podpisanie dvustoronnih dogovorov o svobodnoй torgovle zatяnulosь do 2004 g., a s nekotorыmi stranami tak i ne ratificirovanы. V noяbre 2002 g. ministrы inostrannыh del Albanii i SRЮ podpisali tri dogovora o sotrudničestve v oblasti эkonomiki i vizovogo režima. V iюne 2004 g. sostoяlasь vstreča ministrov oboronы Serbii-Černogorii i Horvatii Prvoslava Daviniča i Blorislava Rončeviča. Rečь šla o sotrudničestve i daže o sovmestnыh učeniяh (otrabotka borьbы protiv terroristov) ili na zemle, ili na more. Sm. Uskoro zajedničke vežbe srpske i hrvatske vojske // Dnevni Telegraf — Beograd, 2004, 16. jun. — S. 10.