Istorijske tradicije XIX veka u sudbini crnogorskog naroda

Istorija crnogorskog naroda prepuna je slavnih stranica. Mada je to osobina istorije svakoga naroda. Zbog toga je pravilnije da se govori o izuzetnoj osobenosti crnogorskog naroda i njegove istorije, koja Crnogorce izdvaja od drugih na Balkanu.

XIX vek nije samo postavio temelje na kojima se gradila crnogorska država, nego je mnogo učinio da se ustanovi crnogorski mentalitet i da očvrsne crnogorski karakter. Na crnogorskom karakteru podignuta je država, na ljubavi prema Rusiji — nezavisnost, a na nezavisnosti, dobijenoj u XIX veku — stvarana je savremena civilizovana Crna Gora. Devetnaestom veku u Crnoj Gori, kako reče Njegoš u vĐćGorskom vijencuvĐќ, bilo je suđeno da se vĐćgordi nad svijema vjekovimavĐќ i da ostane u sećanju pokolenjima (vĐćOn će Era biti strašna ljudskijema koljenimavĐќ).U skladu s tim, da bi se pravilno ocenila sadašnjost i predvidela budućnost crnogorske države, neophodno je poznavati njen narod, njegovu istoriju, a posebno one crte njegovog mentaliteta koje na tu istoriju deluju stvaralački ili rušilački.

Rasprava o istoriji Crne Gore, koja je u XIX veku bila naročito blistava, dovodi nas do zaključka da je moguće izdvojiti neke osobine crnogorskog karaktera, tradicije naroda, koje na ovaj ili onaj način pomažu da se spoznaju i savremeni događaji.

1. Crnogorci nikada sebe nisu doživljavali kao mali narod, koji živi na nevelikoj teritoriji u evropskoj provinciji. Crna Gora je sebe uvek doživljavala kao deo regiona (Balkana), Evrope i sveta, što je izražavano kroz osećaj saučestvovanja u svim aktuelnim zbivanjima. Objavila je rat Turskoj, Japanu. Ekonomski oslabljeni tokom turskih razaranja, Crnogorci su uvek bili spremni priteći u pomoću borbi protiv Turaka — Veneciji, Srbiji, čak i dalekoj Rusiji.

2. S prvom osobinom usko je vezana i druga. Kod crnogorskog naroda, zbog visokih moralnih principa, zbog neiskvarenosti naravi poduprtih patrijalhalnim moralnim kodeksom, kao i zbog određenih istorijskih uslova, uvek je bilo jako kolektivno načelo. Kako je početkom veka pisao pomorski oficir Branevski (V. B. Bronevskiй ), čije su knjige vredni istorijski i etnografski izvori, u Crnoj Gori je siromaštvo potpomagalo jednakost, a hrabrost slobodu(1). U tome je osnova običaja patrijarhalne međusobne pomoći. I, verovatno, proističe razvijeni osećaj slovenske solidarnosti.

Petar I Petrović Njegoš 1806. godine pokreće ideju o stvaranju Slavjanoserbskog carstva pod pokroviteljstvom Rusije, s Dubrovnikom kao glavnim gradom. U prvoj polovini XIX veka crnogorska borba s Turcima izazivala je poštovanje ruskih činovnika, koji su tada posećivali Crnu Goru, i omogućavala da se konstatuje da ona vĐćima izvanredan uticaj na susedne Slovene, naročito one pod turskom vlašćuvĐќ(2). U drugoj polovini XIX veka ispoljena je spremnost Crne Gore da igra glavnu ulogu u ujedinjenju srpsih zemalja. M. Medaković je pisao 1858. godine da bi Crna Gora mogla postati centar ujedinjenja slovenskih intelektualaca, svih Južnih Slovena, čak i ljudi druge vere(3). Gravitiranje Srba iz Hercegovine i dela Srbije prema Crnoj Gori početkom 70-ih godina, činili su je realnim pretendentom na to mesto. Petar II Petrović Njegoš stremio je ka kulturnom i političkom zbližavanju Južnih Slovena, vodio pregovore sa Srbijom o stvaranju federativne južnoslovenske države. Srpski i crnogorski knezovi Mihajlo i Nikola razmišljali su o planovima oslobađanja od turskog ropstva svih srpskih zemalja, i Nikola je bio spreman ustupiti presto srpskom knjazu, zato što je za njega bilo važno ostvarenje cilja — ujedinjenje.

Ponosni na svoju hrabrost, nezavisnost, Crnogorci su uvek bili spremni da pomognu drugim Slovenima u borbi za slobodu — Srbima protiv Turaka, a Hrvatima i Slovencima protiv Austro-Ugarske 1848. godine. Za vreme revolucija protiv Habsburgovaca Crnogorci su bili zajedno sa braćom — Slovenima.

Na tlu tradicionalnog kolektivizma lako je izniklo seme internacionalizma i ideologija komunizma, gledano u celini. Brzo prisvajanje komunističkih i socijalističkih ideja vezano je i za činjenicu da je Crna Gora slepo sledila Rusiju. Osim toga, veliki ciljevi socijalističke revolucije, ujedinjenje proleterijata, klasna solidarnost, u potpunosti su odgovarali istorijskim tradicijama i duhu crnogorskog naroda.

3. Crnogorci — neustrašivi ratnici. Oni nikad nisu ostavljali ranjene na ratnom poprištu. Za njih je pobeda u boju bila osnovni prioritet. Upravo zbog toga, baš u Crnoj Gori znalo je da se tipografsko olovo rastopi u cilju proizvodnje municije. Prema izveštajima, što ih je diplomata i naučnik Kavaljevski (E. P. Kovalevskiй ) slao iz Crne Gore polovinom XIX veka, svaki mesec Crnogorci su se sukobljavali sa Turcima 6-7 puta, 2/5 stanovništva je ginulo u tim okršajima, a 1/5 je umirala od rana(4). Kad bi Crnogorci pred sebe postavili ciljeve, računali su, pre svega, s tim da ih moraju ostvariti oružanim putem. Pritom, ciljevi su uvek bili veliki, strategijski — ne pustiti Turke na svoju zamlju, izboriti se za nacionalno oslobođenje, stvoriti nezavisnu državu, ujediniti se sa svim južnoslovenskim narodima.

4. Stanovništvo Srbije i Crne Gore tokom nekoliko vekova više se puta preseljavalo, spašavajući se od turskih pogroma. Naprimer, Srbi su se selili u Crnu Goru od XV do XVII veka, a Crnogorci u Srbiju posle poraza ustanka protiv Turaka 1787. godine. Takvih primera je još mnogo. To ukazuje na izmešanost srpskog i crnogorskog naroda, o istorijskoj sličnosti njihovih sudbina, o njihovoj uzajamnosti. Posebno je te narode zbližila zajednička borba protiv zajedničkog neprijatelja. Srbija i Crna Gora su više puta zaključivale sporazume o zajedničkoj borbi i vojnim savezima. U svesti Crnogoraca (danas — dela) preovladava spoznaja da su oni i Srbi — jedan narod.

5. Zadivljujuća osobenost Crnogorca uvek je bila duboka privrženost svojoj postojbini. Crnogorac, kad god je napuštao svoj kraj, uvek je ostajao Crnogorac, duboko vezan ne samo za otadžbinu, nego i za pleme, selo u kojem je rođen. Crnogorci neobično cene vĐćlozuvĐќ, poreklo. Kod njih je kult slavnih predaka više ukorenjen i čak je jači od verskih osećanja.

6. Upravo u XIX veku Crna Gora opovrgava marksističku tezu o prioritetu ekonomike pri rešavanju istorijskih zadataka. Crna Gora je rešavala sve svoje probleme, unatoč nemaštini. Početkom XIX veka ona je bila najnerazvijenije, ali istovremeno jedino slobodno područje Balkanskog poluostrva. Bila je jedno od onih balkanskih područja, gde je turska ekspanzija naišla na najaktivniji otpor. Faktički, Crna Gora je bila slobodna od 1796. godine, nakon pobede u bitci nedaleko od sela Krusi.

7. Među nabrojane osobine može da se svrsta i odnos Crne Gore i Rusije. Nažalost, takvog primera u Evropi više nema, pa čak ni u celom svetu. Ove dve države udaljene su jedna od druge hiljadama kilometara. Pri tome, jedna je po teritoriji veoma mala, dok se druga prostrla preko dva kontinenta. A uspostavile su tako bliske odnose, da se o njima pronose legende i pišu pesme. Rusija je dobrovoljno na sebe uzela ulogu zaštitnice crnogorskog naroda, a Crna Gora nikada nije skretala s puta, čiji su međaši bili čast, dostojanstvo, odanost u savezništvu, bratstvo. Tokom cele svoje istorije Crna Gora je dokazivala značaj prijateljstva i vernosti, diplomatske stabilnosti u projekciji i ostvarenju strategijskih interesa i nje same i pokrovitelja.

Premda je imperator Petar I godine 1711. pozvao neke države da podrže Rusiju u borbi protiv Turske, samo se Crna Gora odazvala i započela četničku borbu protiv Turaka. Katarina Velika je 1788. godine takođe uputila u Crnu Goru povelju kojom vĐćpoziva narod da ustane protiv zajedničkog neprijatelja muslimanavĐќ(5). Od 1715. godine ruski carevi su uveli običaj da se Crnogorcima materijalno pomaže. Ruski imperator Pavel I ustanovio je 1798. godine godišnju pomoć Crnoj Gori u visini od 3 hiljade rubalja vĐćza opštenarodne potrebe i osnivanje korisnih ustanovavĐќ. Od kraja XVIII veka ljubav prema Rusiji sve više jača, tako da ju je moguće nazvati strasnom. Čak i vlastodršci — samozvanci, kada su se predstavljali kao Rusi, koristili su se tom ljubavlju Crnogoraca prema Rusiji.

Za crnogorski narod je karakteristično da na njega veliki uticaj imaju mitovi, legende i predanja, romantičarski pogled na sopstvenu istoriju i na odnose s Rusijom.

Počevši od XIX veka, Rusija može da se smatra osloncem stvaranja crnogorske državnosti, njenog preživljavanja, političkog uobličavanja i ekonomske stabilnosti. Mitropolit Petar I Petrović Njegoš i starešine zakleli su se 16. avgusta 1804. godine da će uvek biti verni Rusiji. Diplomatska pomoć Rusije igrala je značajnu ulogu pri konačnom utvrđivanju nezavisnosti Crne Gore. Ti dani Istočne krize, San-Stefanskog i Berlinskog kongresa bili su puni dramatičnih događaja. Međutim, važno je bilo, i ostalo, to da Rusija nije ostavila svoju mlađu braću samu pred otimačkom evropskom diplomatijom, koja je bila spremna sve da učini kako bi zavladala tom teritorijom i ne dozvoli Rusiji da ostane pokroviteljicom pravoslavnih naroda. Čak i kad se nalazila u diplomatskoj izolaciji, Rusija je do kraja igrala na kartu balkanskih naroda.

8. Još je jedna osobina veoma karakteristična za Crnogorce — podčinjavanje voljesvakoga pojedinca rešavanju zadataka celoga društvau trenucima opasnosti ili najviših ciljeva, naročito kad je cilj bio sloboda ili pomoć u sticanju slobode. Tako je kod Crnogoraca odnegovan osećaj žrtvovanja. Upravo je taj osećaj bio u osnovi saglasnosti za odricanje od prestola u korist slovenskog ujedinjenja (1866, Balkanski savez; ujedinjenje jugoslovenskih naroda 1918.). Ulazeći 1918. godine u sastav novostvorene države, Crna Gora je težila ka brzom i bezuslovnom ujedinjenju s drugim slovenskim narodima, bez obzira na razlike u ekonomskom, političkom i društvenom položaju. Ona zbog toga čak gubi (žrtvuje) svoje ime. Kraljevstvo SHS, nazvano tako da bi se udovoljilo ambicijama naroda koji nikada nisu imali svoju državu, nije u imenu našlo mesta za Crnogorce. Razumljivo je da su se Crnogorci i Srbi smatrali izdancima jednog roda, međutim, drugo je važno — Crnogorci su na to pristali svojom voljom. Takva žrtva za njih je bila tako prirodna, kao što je prirodno da se u svakoj crnogorskoj kući nađe oružje.

9. Crnogorcima je uvek bila svojstvena, govoreći savremenim jezikom, autoritarnost. Ta crta je kod njih sačuvana do današnjih dana i objašnjava se uslovima života i bivstvovanja. E. P. Kavaljevski je uočio jedinstvene odlike života i upravljanja kod Crnogoraca: ličnost vladike je neprikosnovena i visokopoštovana. Autoritarnost je, istorijski gledano, u vezi s hijerarhijskom podelom u porodici, strogoj organizaciji modela porodice. Glava porodice je imao neograničenu vlast (paternalizam). Njegovu vlast je ograničavalo jedino javno mnjenje i običajno pravo.(6)Narod je duboko verovao u mudrost vrhovnog vladara.

Sociolozi su ustanovili da autoritarnost u savremenoj Jugoslaviji ne treba da se objašnjava inercijom saznanja. U skladu sa provedenim istraživanjima, u nacionalno mešovitim sredinama autoritarnost može da ima zaštitnu funkciju. Naročito je to tako u slučajevima kad se radi o narodu koji se mnogo vekova borio za svoju slobodu.

10. Sve vreme smo govorili o osobinama Crnogoraca, koje u sebi sadrže veći deo pozitivnih karakteristika. Međutim, bilo je i takvih osobina koje bi se mogle označiti kao negativne. Među njima je, svakako, jedna karakterna crta političkog života Crnogoraca, koju je vlast uvek pokušavala prevazići, a to je plemenski separatizam. Koreni separatizma su u dalekoj prošlosti. Njega su u mnogome potpomagali:

• međuplemenske razmirice,
• običajno pravo, široko rasprostranjena krvna osveta,
• postojanje vĐćnekoliko Crnih GoravĐќ, svaka sa svojim mentalitetom: Boka i Primorje, Stara Crna Gora, Brda. Kao što je pisao D. Vukčević, vĐćOve oblasti su svojevrsni koncentrični krugovi Crne Gore koji osciliraju oko svojih gravitacionih centara — naših većih gradovavĐќ.(7)J. Cvijić je primetio da su uvećanje teritorije Crne Gore u XIX veku i ujedinjenje plemena Brda i Hercegovine izmenili karakteristike unutrašnjih odnosa. Premda su nove oblasti bile razdeljene na plemena, one su se razlikovale od jezgra Crne Gore (od karsne Crne Gore). To je unekoliko oslabilo, kako piše Cvijić, vĐćmoralno jedinstvo Crne GorevĐќ(8). Nova (raška) plemena prva su se podvrgla duhovnom preobražaju. vĐćRaška su plemena cenila više blagostanje i bogatstvo nego crnogorska plemena. Među njima su se najpre ukorenile demokratske ideje, donete iz Srbije.vĐќ(9)Moguće je da je upravo s tim činiocima u istoriji vezan unutrašnji raskol među crnogorskim plemenima, kao i stalno traganje za jedinstvom. Jovan Cvijić je primetio da nakom 1878. godine počinje vĐćraspadvĐќ i osnovnih crnogorskih plemena pod uticajem tešnjih odnosa s drugim narodima Balkana, naročito sa Srbijom. Otpočela je gradnja savremene države, koja je tražila nove karakterne crte Crnogoraca.

Društveno-istorijski razvoj Crne Gore u novijoj istoriji obiluje mnogim pojavama, koje su se pokazale kao protivurečne, međutim, pri pažljivijem posmatranju može se primetiti da se dobro uklapaju u shemu tradicionalnog mentaliteta Crnogoraca: Crna Gora je bila najmanja država na Balkanu, a uspešno se borila protiv imperija; bila je veoma siromašna republika u sastavu SFRJ, ali je imala najbrojniju inteligenciju u Jugoslaviji; nije imala brojnu radničku klasu, ali je imala jak komunistički pokret. U vreme drugog svetskog rata stanovništvo Crne Gore predstavljalo je 2,4% od ukupnog broja stanovnika Jugoslavije, ali je zato na rukovodećim mestima u narodnooslobodilačkoj vojsci i partizanskim odredima postotak Crnogoraca značajno nadmašivao tu cifru. Od 2280 rukovodećih dužnosti od komandanta bataljona do Vrhovnog štaba van područja Crne Gore 959 su pokrivali Crnogorci.(10)

Ekonomska i politička kriza, koja je izbila u Jugoslaviji, povukla je za sobom krizu socijalističkih vrednosti i revolucionarnih tradicija. I taj vakuum su popunile tradicionalne vrednosti (religija, nacionalno opredeljenje). Proces retradicionalizacije vratio je Crnu Goru u kolosek tradicionalnih izvora. U društvenoj spoznaji Crnogoraca dugo se nije mogao preseći istorijski proces tradicionalne orjentacije. Mada, treba priznati da su poslednjih godina u društvenoj spoznaji Crnogoraca postojale i racionalno-socijalističke i tradicionalno-religiozno-plemenske crte. Ipak, značajno je to da je proces retradicionalizacije uopšte postojao.

Život na račun stare slave, piše istoričar Milija Stanišić, uvek vĐćrađa pretjeranu samozaljubljenost, neskromnost i teatralno-patetično istupanjevĐќ.(11)I premda je M. Stanišić verovao, sredinom osamdesetih, da novi podvizi i heroizam danas treba da budu zamenjeni duhovnim stvaralaštvom, organizovanošću i disciplinom, devedesete godine pokazuju da su podvig i borba na bojnom polju Crnogorcu neophodni za samopotvrđivanje. Nacionalnu patetiku i ponos zbog prethodnih pobeda neophodno je redovno hraniti novim podvizima i heroizmom. Upravo zbog toga su se Crnogorci s takvim samopregorom odazvali na mobilizaciju 1991. godine, a želja da se odbrani Prevlaka izazvala je navalu patriotizma.

Međutim, kada nema fronta i rovova, njih zamenjuju političke svađe. One postaju veoma opasne ukoliko prerastu u političke protivurečnosti, koje zemlju i narod dele na više političkih tabora. One nekad mogu da podstaknu snažan plemenski separatizam. Dodaju li se tome karakterne crte kao što su nesklonost kompromisu, surov obračun s protivnikom i nemilosrdnost prema onima koji imaju drugo stanovište, postaje jasno da je današnja situacija u Crnoj Gori bremenita veoma ozbiljnim posledicama. Vekovna oslobodilačka borba naučila je Crnogorce na radikalizam u odnosima s protivnikom — od paljenja kuća do istrebljenja.

vĐćVreli i žustri crnogorski temperament, koji unosi u političku strast radikalnu reskost i neodmjerenost u političkom taktuvĐќ(12)smetaju kulturi dijaloga i toleranciji. Zato je situacija danas opasna u Crnoj Gori — neprijatelj nije spoljni, nego unutrašnji, sopstveni, crnogorski. Ponekad čak brat ili otac. To može da oslabi Crnu Goru, da ne pretpostavljamo lošiju varijantu.

Crnogorci su, kao i Srbi, uvek osećali istorijsku odgovornost za sudbinu balkanskih naroda, prepoznavali istorijske predznake kao ujedinitelji srpskih zemalja i baš zbog toga je danas, krajem HH veka, za njih tako težak prelaz na shvatanje da je ujedinjenje svih jugoslovenskih naroda nemoguće, da je integracija na ranijim osnovama problematična, da je srušen sistem vrednosti internacionalizma, ideala istorijskih tradicija patriotizma, herojstva, požrtvovnosti, da je neostvariv san o ujedinjenju svih Srba u jednoj državi, u isto vreme kad je drugim narodima dozvoljeno da reše istorijske ciljeve svoje nezavisnosti.

Zato može da se razume njihovo uporno nastojanje, proisteklo iz karakteristika istorijskih tradicija Crnogoraca, da, zajedno sa Srbima, sačuvaju Jugoslaviju, čak i onda kada je bilo sasvim jasno da ni Hrvati ni Slovenci više ne žele da ostanu u zajedničkoj državi. Umesto da uspostave svoju državu, oni su pokušavali, što je duže bilo moguće, da sačuvaju SFRJ, a potom da stvore — opet Jugoslaviju. I Zapadu je bilo veoma teško da shvati često neracionalno ponašanje Crnogoraca. Predlagali su im novac, zlato, a oni su podržavali Srbiju i bili spremni da gladuju pod sankcijama, ali zajedno.

Masovne demonstracije Crnogoraca 1988-89. potvrdile su prisustvo spoznaje kolektivizma i vere u moguće uticanje na političke procese. Taj ustanak, čak bih rekla, revolucija, potvrdio je ustrajnost naroda, njegovu neustrašivost, hrabrost i osećaj za pravdu.

Na osnovu istorijskih tradicija XIX veka, sasvim je razumljivo da su Srbi i Crnogorci ustali da pomognu svojoj braći u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, bez obzira na granice, koje su preko noći postale državne. Poznato je da su Crnogorci takve granice tokom svoje ratničke istorije savladavali veoma lako, boreći se zajedno sa Srbima, Italijanima, Slovencima i Hrvatima. O tome su i pesme pisali. Tako danas, kad je politika blokirala Srbe u Bosni i Hercegovini, Crnogorci su ostali jedina karika koja Pale povezuje sa spoljnim svetom.

Još jednu neobičnu crtu pokazali su Crnogorci u vreme poslednje krize. Crna Gora je uvek štitila i pazila slabog i nejakog. Upravo zbog toga je ona prihvatila na svoju teritoriju muslimanske izbeglice. Bila sam 1994. godine u Crnoj Gori i znam da su te izbeglice regularno dobijale humanitarnu pomoć, imale smeštaj jednak kao srpske izbeglice, a ponekad i bolji. U Komisiji za izbeglice Crne Gore čak nije bilo podataka o tome iz kojih razloga je ova ili ona porodica pobegla iz Bosne. Pitati o tome smatralo se netaktičnim!

I još jedna crta potpuno neočekivano razvila se kod Srba i Crnogoraca, mada su njeni temelji bili podlokani nakon 1948. godine — u trenutku nacionalne opasnosti okretati se ka Rusiji, očekivati od nje pomoć i diplomatsku podršku. Srbi i Crnogorci polagali su sve nade u Rusiju kad su videli da je svet ogrezao u laži, smatrali su da istinu ne treba zaštićivati, da ona sama uvek pobeđuje. Kao i mnogo decenija unazad, u trenutku opasnosti Crna Gora se izjutra budila i odmah prilazila radiju, da osluhne — šta li će to Rusija danas da kaže njima u prilog? Baš tada Rusija je okrenula glavu od Balkana, ne položivši ispit istorije. Uopšte, međunarodni faktor je, prepredeno koristeći unutrašnju situaciju, a često i provocirajući je, odigrao zlokobnu ulogu u raspadu federacije i u razrešenju krize. Međunarodna zajednica je 1991. godine čak poništila odluke Berlinskog kongresa i predložila Srbiji i Crnoj Gori u decembru te godine da nanovo mole za svoje međunarodno priznanje, isto kao one republike koje u novijoj istoriji nisu ni imale punu samostalnost. Tada su Srbija i Crna Gora izjavile da one nisu izlazile iz sastava Jugoslavije, da su već imale nezavisnost, ustanovljenu još u XIX veku, te da zbog toga ne nameravaju moliti u vezi s tim. Međutim, niko ih nije slušao. Evropa, a naročito Amerika, ne vole istoriju, a balkanska istorija ih svojom složenošću prosto nervira.

Međunarodna zajednica je čak uspela da iskoristi Rusiju, bolje rečeno, ljubav srpskog i crnogorskog naroda prema Rusiji, da zatraži i od Srba (u Beogradu, na Palama i u Kninu) dobije ustupke. Uloga Rusije nije bila dostojna njenih istorijskih tradicija. Međutim, Crnogorci su pokušali da nađu opravdanje za takvu poziciju Rusije. Tim pre, ne treba skidati odgovornost sa Rusije za ono što se dogodilo na Balkanu, nego pokušati uticati da se njena pozicija danas promeni.

Kriza na Balkanu se produžava. Mi nismo samo svedoci, već i učesnici. Proveri istorije podvrgavaju se i pojedine ličnosti i celi narodi. U teškim i prelomnim vremenima uvek pomaže vernost tradicijama, vera i dobro poznavanje istorije. Poslednje je naročito važno pri izboru puta. A Rusija i Crna Gora se nalaze na raskršću upravo danas, kada ne sme da se napravi greška.

Doktor istorijskih nauka
Guskova Jelena Jurjevna

Spisak izvora i literature

1. Navedeno prema: Kerimova M. M. Юgoslavяnskie narodы i Rossiя: Эtnografičeskie sюžetы v russkih publikaciяh i dokumentah pervoй polovinы XIX v. — M.: Institut эtnologii i antropologii, 1997. — S. 29.
2. Černogorsko-russkie otnošeniя 1711-1918. — Podgorica-Moskva: Istoričeskiй institut Černogorii — Institut slavяnovedeniя, 1992. — S. 224.
3. Isto: S. 301.
4. Isto: S. 233, 234.
5. Isto: S. 207.
6. Kerimova M. M. Юgoslavяnskie narodы... — S. 137.
7. Vukčević D. K. Razmeđa svjetova. Republika. — Beograd, XIX 97. — br. 173. — S. VII.
8. Cvijić J. Balkansko poluostrvo. — Beograd: Književne novine, 1987. — S. 370.
9. Isto.
10. Stanišić M. Tokovi revolucije u Crnoj Gori. — Nikšić, 1984. — S. 156.
11. Isto: S. 184.
12. Isto: S. 186.