Spoljna politika Rusije na Balkanu: istorijsko ispitivanje

Stalni interes prema istoriji odnosa Rusije i jugoslovenskih naroda danas je tesno vezan za političke procese na Balkanu, za problem raspada Jugoslavije, za političku raspravu o posebnoj ulozi Rusije u ovom regionu. Sudbina Rusije i jugoslovenskih naroda bile su usko povezane u toku svih poslednjih nekoliko stoleća. Zato je prirodno da mi se pitamo, kako definisati strategiju razvoja naših zemalja u HHI veku, koje će mesto zauzeti Rusija u novom svetu, čiji surovi pragmatizam već danas ne izaziva sumnju? U mnogome će naša budućnost zavisiti od onih odnosa, koji će se izgraditi sa slovenskim zemljama, gde bih ja iz potpuno razumljivih razloga izdvojila Srbiju i Crnu Goru.

Odnosi između Rusije i južnih slovena su se sa raznim zemljama i narodima razvijali različito.

U odnosima između Rusije i Crne Gore se tokom svih vekova, počev od Povelje Petra Velikog 1711 g., vidi relativna stabilьnost. Saradnja, koja se naročito aktivno formirala u HIH veku, se razvijala u mnogim oblastima — vojnoj, kulturnoj, religioznoj, socijalnoj, državnoj. Međutim, vedri horizont rusko-crnogorskih odnosa se ponekad zatamnjivao težnjom Crne Gore da traži pokroviteljstvo drugih država (godine vladavine Danila Petrovića) ili ne željom ruskog dvora da se odrekne svojih interesa.

Odnosi između Rusije i Srbije su bili još komplikovaniji, razvijali su se neravnomerno, valovito — od saradnje, pomoći, sloge prema zahlađenju, što je u velikoj meri bilo povezano sa unutrašnjom političkom borbom između srpske političke elite, interesima drugih država na Balkanu i mogućnostima Rusije, koja se stalno nalazila u stanju rata, borbe ili diplomatske ofanzive.

Ali je, čak u vreme zahlađenja odnosa između Rusije i Srbije Rusija uvek „bila prisutna” u Srbiji. Ona je imala razgranatu mrežu svojih predstavnika, diplomata, konzula, zauzimala je određeni stav po pitanjima ekonomskog razvoja, neslaganja među strankama, uzajamnih odnosa između kneza i opozicija i sprovodila izbalansirani kurs, usmeren ka stabilizaciji odnosa, kako unutar društva, tako i u spoljnoj politici. Ruska diplomatija je morala trajno i dugo da manevriše, da ne bi izgubila region svog tradicionalnog uticaja. Zasluga ruske diplomatije je nesumnjivo i to, što međudržavni odnosi sa Srbijom u to vreme nisu bili prekinuti, mada su nebrojeno puta dolazili do granice prekida.

Jačanje uticaja Rusije na Balkanu ili njena pobeda u rusko-turskim ratovima su je povremeno dovodili do diplomatske izolacije, međutim, Rusija je uvek izborila za svoj prioritet na Balkanu. Kada je Rusija imala nameru da brani slovenske balkanske narode zapadne države su na sve načine pokušavale da je spreče, da ne dozvole jačanje uticaja Rusije na Balkanu, ne želeći ispuštanje iz ruku kontrole nad balkanskim teritorijama.

HH vek je doneo, sa jedne strane, potvrdu naše saradnje, ojačanu u zajedničkoj borbi protiv fašizma, a sa druge strane je naneo nenadoknadivu štetu (1948 g.).

Savremeni događaji s početka 90-h godina, kriza na teritoriji Jugoslavije nastale su na kraju dugog perioda hlađenja odnosa između SSSR i Jugoslavije i njihove delimične stagnacije. Period 1991—1995 gg. je bio period potpunog uzajamnog nerazumevanja između rukovodstva Jugoslavije i Rusije. Jugoslavija se našla u teškim uslovima i tražila je podršku Rusije, a Rusija je gledala na Zapad i pokuišavala da izgradi novu spoljnu politiku, da postane ravnopravni član zapadnog društva, novog sistema međunarodnih odnosa u Evropi i svetu. Rusija je bila ekonomski i politički nemoćna, a to su iskoristile zapadne zemlje.

Istovremeno, prva polovina 90-h godina dokazuje, da u narodu postoji istorijsko sećanje. U teškim trenucima naše istorije je istorijska tradicija, koja tako dugo nikome nije trebala, obnovila političke i društvene pokrete ruske javnosti, rodoljubivi zanos inteligencije, političke manifestacije zakonodavne vlasti, pokret dobrovoljaca među omladinom, oficirima i kozacima. Događaji na Balkanu su uzburkali davno zaboravljene ideje slovenstva, duhovne bliskosti, pokušaje očuvanja i odbrane svoje duhovne samosvojnosti. Danas već sva Rusija zna za ono, što se dešava na Balkanu.

Spoljna politika Rusije prema Balkanu od početka 90-h godina prošla je kroz nekoliko etapa.

1.

Period neodređenosti u spoljnopolitičkoj orijentaciji posle raspada SSSR (1991-1992).

Posle raspada SSSR-a, još zadugo nije postojala naučno razrađena spoljnopolitička koncepcija nove ruske države, zbog čega su se pojedini politiiki segmenti obrazovali spontano, ponekad i s neočekivanim obrtima i naglim zaokretima. Upravo to se desilo s balkanskom politikom Rusije. Balkanski problem stupio je na scenu kada je u zemlji preovladalo antikomunistiiko raspoloženje, kada je došlo do odbacivanja svih elemenata spoljne politike komunistiike prošlosti, ukljćujući tu i sfere uticaja, kada su bili odbačeni svi saveznici bivšeg SSSR-a, a ni protivnika, uostalom, nije više bilo. Rusija, po mišljenju novih političara, koji su sebe nazivali demokratima, mora da postane deo Evrope i da odbaci svoju ?neevropsku? politiku iz prošlih vremena. ?Balkanski problem? pojavio se u trenutku kada je mlada diplomatija u izgradnji sistema novih međunarodnih odnosa negirala nacionalni elemenat i težila prijateljskim odnosima s liderima zapadnih zemalja izbegavajući sukobljavanja i konflikte.

U tom periodu balkanski smer nalazio se u zapećku spoljne politike Rusije, s jedne strane zbog nezahtevanja Jugoslavije, a s druge kao neprioritetan za Moskvu. Kad je buknula nacionalno-politička kriza u SFRJ pokrenula se istorijska svest i Jugoslavija se sa nadom obratila Rusiji, kao se to često dešavalo u istoriji. U Jugoslaviji su očekivali potpuno drugaćiju poziciju Rusije u današnjem balkanskom konfliktu. Činilo se da Rusiji ne treba objašnjavati ko je u pravu a ko je kriv. Činilo se su da Rusiju ne treba ubeđivati da zauzme objektivnu poziciju. Činilo se da Rusija mora da sačuva Jugoslaviju, jer se i sama nalazila u sličnoj situaciji.

Pozicija Rusije do kraja iznenadila Srbiju i Crnu Goru. U odgovoru ona je naišla na nerazumevanje, a takođe i nedoumicu povodom toga, zašto upravo Rusija treba da se zalaže za Srbe. Ovaj kurs je bio nepromenjiv dok je na čelu ruskog MIPa bio Andrej Kozirev, do 1996 g., mada se mogu uočiti neke njegove unutrašnje nianse. Uzroci takve nepromenjivosti bila je politička nezrelost ruskog ministra inostranih poslova, njegovi planovi o zbližavanju interesa Rusije i SAD, težnja Rusije da zauzme mesto SSSR u međunarodnim organizacijama, a zbog toga želja da se dobije ekonomska i politička podrška Zapada posle raspada SSSR.

2.

Period pokušaja da se uključi u sistem evropske bezbednosti u nastajanju, u svetsku zajednicu u svojstvu ravnopravne demokratske države (1992-1995).Radi toga u uslovuma najteže situacije na Balkanu Rusija se odrekla samostalne politike, saglašavajući se u potpunosti sa putem koji je Amerika odabrala. Ruska diplomatija obavljala je diplomatsku aktivnost u granicima koje su joj bile dozvolene, izvršavajući ulogu instrumenta pritiska na srpsku stranu, kada niko drugi nije mogao više da utiče na „nekooperativne” Srbe. Osnovna karakteristika tog perioda bila je potpuna nesamostalnost spoljne politike Rusije, njena zavisnost od vodećih zemalja, pre svega, Amerike.

Spoljnu politiku Rusije do 1995. godine odlikovali su pasivnost, nedoslednost, nesamostalnost, neprofesionalnost i zapostavljanje nacionalnih interesa Rusije. Otuda su i nastajali greške, krive procene čak i porazi u mnogim pravcima, pa i u balkanskom. Nažalost, službeni ruski krugovi nisu odredili prioritete spoljne politike Rusije, nisu ozbiljnije analizirali situaciju na Balkanu, s posebnim osvrtom na svaku republiku bivše SFRJ. Više meseci osnovni ključ spoljne politike Rusije na Balkanu bila je koordinacija politike sa Zapadom. Rusija je podržavala sve rezolucije i predloge međunarodnih organizacija, čak i onda kada je uviđala njihovu jednostranost. Karakteristična crta u delovanju ruske diplomatije bila je laž, laviranje između različitih političkih snaga u zemlji i posezanje za iskrivljavanjem činjenica radi umirivanja javnosti. Tvrdnje zvaničnih ruskih krugova u Moskvi, Beogradu i Vašingtonu bitno su se razlikovale.

Za ministra takva pozicija predstavljala je ?iskorak na demokratsku stranu barikade?. Odlučno rusko ?da? zapadnim planovima dovelo je, po njegovim pogrešnim procenama, do većeg uvažavanja velike Rusije.

3.

Treći period spoljne politike Rusije mogao bi se nazvati periodom razočarenja u brzu integraciju u zapadni sistem evropske vrednosti (1996-1999).Veliki uticaj na promenu spoljnopolitičke koncepcije imao je dolazak na čelo ruskog MIPa novog ministra Jevgenija Primakova.

Ruska diplomatija krajem 1995. godine našla se u krajnje teškom položaju. Posle „Kozirjevljevske” spoljne politike na Balkanu, Rusija je prestala da bude faktor koji određuje tok događaja u tom regionu. Poljuljuao se i tradicionalni uticaj Rusije u Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji.

Sa promenom rukovodstva MIP počinju da se oblikuju novi parametri spoljne politike Rusije. Od početka još nije bilo reči o stvaranju celovite koncepcije, ali Jevgenij Primakov već u martu 1996. godine naznačio pravce izmene politike. Osnovno je bilo to što je ministar progovorio o vođenju računa o nacionalnim interesima Rusije. Osim toga on je izjavio o „aktivnoj politici po svim azimutima” (1), o očuvanju celovitisti Rusije, o tome da Rusija treba da odigra ulogu kontrbalanasa onih negativnih tendencija, koji se ispoljavaju u međunarodnim odnosima, da pokuša uravnotežiti nepovoljni momenti koji proističu iz vodeće uloge samo jedne države u svetskom međunarodnom procesu. On je bio sklon ići čak i na nesaglasnost sa SAD, ali u okvirima partnerstva, ne klizajući ka konfrontaciji. Ministar je izrazio i nezadovoljstvo sa stvaranjem sistema vodeće uloge jedne države u sistemu međunarodnih odnosa, kada pravo pomilovanja i kažnjavanja pripada samo jednoj državi. Nažalost Balkanu u toj politici još nije dato neko određeno mesto.

Bile su potrebne dve godine da njegov spoljnopolitički koncept postaje određenjiji. U aprilu 1998. godine ministar je formulisao program politike kao „racionalni pragmatizam”. Osim onoga što je već bio označeno (aktivnost, viševektornost, ravnoteža) on je dodao: konstruktivne odnose sa svim subjektima međunarodnih odnosa, tražeći optimalno mesto Rusije u nastalom sistemu evropske bezbednosti. Cilj novih orijentira spoljne politike Rusije treba da postane, po rečima Primakova, jačanje teritorijalnog integriteta zemlje. Učešće u Kontakt grupi, neobhodnost praćenja postdejtonskog prostranstva, a takođe nestabilnost na Balkanu, pojava novih žarišta konflikata uslovili su pojavu balkanskog pravca među prioritetima spoljne politike Rusije.

Nažalost ta ruska balkanska politika nije bila dosta ubedljiva da ne govorim čvrsta. Ona se izražavala u „posebnom mišljenju” u Kontakt grupi po nizu tačaka bez ozbilnog suprostavljenja konačnom rešenju.

Za vreme ministra inostranih poslova J. Primakova ostvarivane su promene u spoljnoj politici Rusije, čija bi suština mogla da se svede na sledeće stavove:

1. Više se nije zastupala tvrdnja o obaveznosti jedinstva članova Saveta bezbednosti i Kontakt grupe. Sada je Primakov tvrdio da „naša reakcija u Savetu bezbednosti zavisi od adekvatnosti predloženih mera onoj situaciji, koja će postojati u tom momentu”(103).
2. Ruska diplomatija počela je da teži da donosi političke odluke na osnovi ocena eksperata, a ne suprotno tome. To je u korenu menjalo proces izrade analiza događaja i pripremanja odluka.
3. Diplomatija Rusije pokušavala je da iskaže primere samostalnosti, inicijativnosti i aktivnosti, što se ispoljilo: u iračkoj krizi, pri rešavanju problema Kosova, a isto tako u osudi bombardovanja Avganistana i Sudana od strane SAD, 20. avgusta 1998. godine.
4. Rusija je kategorički odbacila primenu sile NATO pri rešavanju nacionalnih konflikta, kao samostalnog faktora bez odobrenja Saveta bezbednosti, mada i nije mogla tome da se suprotstavi u martu 1999. godine.
5. Moskva je pokušala da učvrsti međunarodne organizacije, takve kao što su OUN i OEBS i da ojača njihov značaj u sistemu evropske i svetske bezbednosti.
6. I još jedna osobenost, koja se povezuje sa imenom Primakova: on nije bio saglasan s tim da svi moraju da se ravnaju prema SAD kao jedinom polu uticaja.

Prema tome, sve gore nabrojane pozicije negiraju do tada postojeću strategiju i taktiku njegovog prethodnika A.Kozirjeva. Transformacija uloge Rusije u međunarodnim odnosima odvijala se istovremeno s jačanjem pozicije samog ministra. Njega su počeli da smatraju za jednog od najozbiljnijih figura svetske diplomatije.

Pozicija Rusije počinje da dobija jasnije konture tek u jesen 1998. g., čemu su umnogome doprineli događaji na Kosovu i pozicija NATO. Razmišljanja povodom planova i aktivnosti NATO doveli su rusku diplomatiju u posebnu poziciju po ovom pitanju. Već se ne iznose tvrdnje o obaveznosti jedinstva članova KG. J. Primakov tvrdi da će „naša reakcija u Savetu Bezbednosti zavisiti od adekvatnosti predloženih mera i situacije, koja će postojati u tom momentu” (2). Rusija je kategorički odbacivala primenu snaga NATO pri rešavanju nacionalnih konflikata kao samostalnog faktora bez odobrenja Saveta Bezbednosti. Ali takva razmišljanja nisu zaustavili agresiju Zapada na Balkanu.

27. avgusta MID RF pripremio je Radni plan o sprečavanju humanitarne katastrofe na Kosovu, ali je zaključni i najdramatičniji period razvitka događaja na Kosovu već bio povezan sa imenom ministra inostranih poslova Igora Ivanova, pošto je u septembru 1998. J. Primakov bio imenovan za predsednika vlade.

U decembru 1998. godine Rusija i Jugoslavija potpisale su protokole o vojno-tehničkoj i naučno-tehničkoj saradnji u oblasti odbrane. Ali, odluke NATO i delatnost SAD obesnažili su sve napore Rusije za političko regulisanje situacije na Kosovu. Oni su raspirivali informativnu galamu i aktivno su vodili stvar prema primeni sile, uz potpuno ignorisanje pozicija Rusije.

Rusija je odlučno istupila protiv vojnih planova NATO, izjavivši, da mešanje u unutrašnje stvari suverene države zahteva posebnu proceduru prohodnosti u Savetu Bezbednosti za koju je jednodušnost velikih država nepobitan uslov. Ministar je po ovom pitanju dobio podršku svih instanci vlasti u Rusiji. Nastavljajući da se zalaže protiv primene oružja u kosovskom konfliktu, ruska diplomatija je insistirala na rešavanju problema mirnim političkim sredstvima. Ali nije uspela u tome.

24. marta, povredivši suverenitet nezavisne Jugoslavije, prekršivši norme međunarodnog prava, NATO počinje sa bombardovanjem zemlje. Rusija se aktivno uključila u proces političkog i diplomatskog regulisanja krize. Rusija je prvenstveno podržala Jugoslaviju diplomatskim sredstvima. 26. marta je na zahtev Rusije održano zvanično zasedanje Saveta bezbednosti. Rusija zahteva „hitno sazivanje zasedanja Saveta Bezbednosti radi razmatranja vanredne situacije, izazvane jednostranim vojnim akcijama NATO protiv Savezne republike Jugoslavije”. Na njemu je, kako se isticalo u saopštenju MID, niz članova SB ispoljio „solidarnost sa NATO”, te zato nacrt Rusije i Indije, kojim su osuđeni grubo kršenje Statuta OUN i agresija NATO, nije prošao. Mada je ministar inostranih poslova RF I.Ivanov bio zadovoljan i time, što se uspelo da se pokaže jedinstvo zemalja, kao što su Rusija, Kina i Indija, da se pokaže da je, „nezakonita vojna avantura odbačena od strane više od polovine stanovništva planete”. Ovo, naravno, nije zaustavilo agresore, naprotiv, oni su razumeli da treba da nastave ono što su započeli i bez Saveta bezbednosti.

Sa svoje strane rukovodstvo Rusije je krenulo sa nizom ozbiljnih mera, koje su se ticale odnosa RF i NATO. U prvim danima agresije je Moskva bila aktivna i po prvi put prirodna u svom ponašanju, u izboru sredstava, u pokušaju protivljenja NATO-u:

• Rusija je nazvala akcije Alijanse agresijom i osudila ih; B.N.Jeljcin je čak izjavio, da će Rusija okrenuti svoje strateške rakete u pravcu Zapada, ako ne prestane bombardovanje Jugoslavije;
• zamrzla odnose sa NATO i u Moskvu je bio opozvan Glavni vojni predstavnik RF pri NATO;
• izbacila iz zemlje predstavnike NATO;
• prekinula je učešće u programu „Partnerstvo radi mira” i realizaciju programa partnerstva Rusija — NATO;
• odložila je pregovore o otvaranju vojne misije za veze NATO u Moskvi;
• inicirala zasedanje Kontakt grupe;
• pripremila nacrt rezolucije za prestanak borbenih dejstava u Jugoslaviji i predala Komisiji OUN za prava čoveka, te po prvi put prebacila na međunarodno-pravnu ravan problem individualne odgovornosti stratega NATO i izvršilaca njihovih naredbi u oblasti ljudskih prava, a pre svega prava na život, izjavivši da je neophodno da se vinovnicima sudi;
• istupila je kao posrednik u očuvanju interesa Jugoslavije;
• vodila je aktivne diplomatske pregovore;
• podržala je priključenje Jugoslavije Savezu Rusije i Belorusije;
• održala vežbe crnomorske, severne i daleko-istočne flote;
• poslala jedan špijunski brod na Jadran;
• razradila planove vojne podrške Jugoslaviji;
• pružila Jugoslaviji humanitarnu pomoć.

A u to vreme čitava ruska javnost od predsednika do učenika je bila uzrujana zbog akcija agresora i solidarnosti sa srpskim narodom. B.Jeljcin je ocenio NATO akcije kao „udar po celoj međunarodnoj zajedniciDRLB”, nazvao akcije Alijanse agresijom, ratnom avanturom i pozvao ruse da se priključe revoltu čitave Rusije. Rusi su se priključili. I veoma jednodušno. U svim gradovima Rusije su održani mitinzi protesta. Kemerovo, Petrozavodsk, Ufa, Kazanj, Novgorod, Volgograd, Novosibirsk — su samo neki od gradova u kojima su zakonodavna i izvršna vlast primale izjave i obraćanja, u kojima su održane akcije protesta i spaljivane američke zastave. U Moskvi su dano-noćno demonstranti protestvovali oko svih ambasada zemalja-članica NATO. Najviše od svih je od jaja, mastila i kamenja stradala američka ambasada. Moskovski studenti su delili letke sledeće sadržine: „Studenti! Predavanja iz politikologije će biti održana ispred američke ambasade! Reci NE američkim fašistima!”. Ozbiljne izjave su dali Duma i Savet Federacije. Ruski naučnici, čitavi naučni kolektivi su slali u Jugoslaviju pisma i telegrame podrške. Izjave su davali duhovni lideri tradicionalnih religioznih udruženja Rusije — pravoslavlja, islama, judaizma i budizma. J. Luškov, gradonačelnik Moskve je čak došao na ideju da se osnuju Slovenski komiteti za podršku srpskog naroda, mada, ova ideja nije realizovana. U mnogim gradovima su pravljeni spiskovi dobrovoljaca, spremnih da krenu na Balkan da brane braću-Srbe.

Aktivnu poziciju je zauzela ruska pravoslavna crkva. Sveti Sinod Ruske pravoslavne crkve je izdao Apel, kojim je osuđeno krovoproliće na srpskoj zemlji, Patrijarh Aleksij II je 25. marta dao Izjavu, kojom je pozvao hrišćane da žive u miru i izrazio nadu, da će se „mač, nadnet nad za sada još uvek slobodnim ljudima Jugoslavije, zaustaviti” (106). Aleksij II je sa Misijom mira posetio 20. aprila Beograd i zajedno sa Patrijarhom Srpskim Pavlom obavio liturgiju u hramu Svetog Save. Ruski parlamentarci su usvojili nekoliko odluka, kojima je osuđena agresija i kojima se poziva rukovodstvo Rusije da preduzme žešće mere u pogledu agresora. Šefu države i predsedniku vlade je bilo predloženo da pošalju u SRJ vojnu misiju. U Dumi su više puta održane rasprave na temu Kosova i Jugoslavije.

Događanja na Balkanu su ruski vojni krugovi shvatili i doživeli vrlo ozbiljno. Ministar odbrane maršal Sergejev, nastupajući pred slušaocima Vojnoe akademije je izjavio, da zbivanja na Balkanu teraju Rusiju da koriguje svoju vojnu doktrinu. Pre svega, oslonac mora da postane „održavanje najvišeg stepena borbene spremnosti snaga nuklearnog odvraćanja i razvoj vojske protivvazdušne odbrane” (107). Rusija je izjavila da je moguće da sa svoje strane odgovori „adekvatnim kontra merama vojnog karaktera”. Na Tihookeanskoj floti su održane vojne vežbe i startovanje raketa iz nadvodnog i podvodnog položaja, artiljerijska i torpedna gađanja. Vojni krugovi su počeli da razmatraju mogućnost dislokacije ruskog nuklearnog oružja, izlaska iz režima sankcija OUN. Komandant Armije Daleko-istočnog vojnog okruga Viktor Čečevatov je izjavio da je spreman da predvodi svaku formaciju ruskih dobrovoljaca, ili regularne vojske za pomoć Jugoslaviji. U pismu, koje je general-pukovnik Čečevatov poslao predsedniku RF, između ostalog je bilo rečeno: „Može se desiti u najskorijoj budućnosti da bombardovanje Jugoslavije bude samo generalna proba za analogne udare po Rusiji.”. Početkom aprila turski Generalštab dobija obaveštenje od ruskog MIDa o prolasku kroz moreuz Bosfor od 8 do 15 aprila odreda od osam brodova Crnomorske flote, koji se upućuje u Jadran. Oni su morali da prikažu američkoj floti, dislociranoj na obalama Crne Gore, prisutstvo Rusije na Balkanu. Ali, ruska vojska je čekala političku odluku predsednika. Prijava je bila produžena za period od 15 do 22 aprila. Politička odluka nije usledila. U Jadransko more je stigao samo ruski brod-izviđač „Liman”. To je bio početak kraja suprotstavljanja politike Rusije i NATO.

Takve akcije Rusije su u izvesnoj meri zaplašile zemlje Alijanse, ali nisu mogle da zaustave agresiju koja je već bila počela. Ubrzo se Zapad odlučio da razmatra varijante uticaja na Rusiju, umesto varijanti zaustavljanja agresije.

Još uvek nema dokumenata, koji bi mogli da osvetle proces donošenja odluke o promeni ruske politike, te zato moramo samo da konstatujemo, da su dve nedelje posle početka agresije protiv Jugoslavije ruska SMI promenila ton i pravac informacija, u Moskvi i drugim gradovima zabranjeni su mitinzi ispred ambasada zapadnih zemalja, sve aktivnije se počela ugrađivati u mozgove rusa ideja o tome, da Rusija ne sme biti uvučena u rat u koji pokušavaju da uvuku patriote i Jugoslavija. Čitava aktivnost ruske diplomatije je bila prožeta vapajima da se kriza reguliše političkim sredstvima i da hitno prestanu napadi NATO avijacije na teritoriju suverene Jugoslavije. Ali, ove vapaje niko nije čuo, a konkretnih akcija od strane Rusije nije bilo. Na kraju se ispostavilo da je ruski stav u celini i ponovo bio popustljiv. Ona nije mogla da se suprotstavi NATO-u, a samim tim je i svoju sopstvenu bezbednost učinila prilično nesigurnom i slabom.

14 aprila je predsednik Rusije postavio za svog predstavnika za sređivanje situacije oko SRJ Viktora Černomirdina. Novina „Kommersant” je pisala: „Ovo nije samo potvrda nezadovoljstva Jeljcina balkanskom politikom vlade i MIDa. Predsednik je stavio na znanje, da mu je namera da prekine kurs konfrontacije sa Zapadom”. A uoči ovoga je predsednik strogo ukorio ministra odbrane Igora Sergejeva, načelnika generalštaba Anatolija Kvašnjina i njegovog zamenika Jurija Balujevskog za prekomerno ratoborne izjave oficira. Promenu odnosa predsednika je na svojoj koži osetio i premijer Jevgenij Primakov. Predsednik je odabrao V. Černomirdina, verovatno zato, što je njegova kandidatura odgovarala Zapadu: on je bio protiv toga, da Moskva „zvecka oružjem”, i saglasio se da bude posrednik, „da bi se zaustavio ovaj krvavi proces”. Dobivši postavljenje, V. Černomirdin je stavio do znanja, da će osnovni dijalog biti vođen ne sa Beogradom, već sa Vašingtonom. Ali, ispalo je ipak tako, da na ustupke ne ide SAD, već Beograd, kome V. Černomirdin, kao i svi ostali počinje da postavlja ultimatume.

Postavljanje V. S. Černomirdina za predstavnika predsednika za regulisanje situacije oko SRJ je išlo na ruku NATO i SAD, budući da je označavalo: potiskivanje profesionalne diplomatije u drugi plan; realizaciju cilja razbijanja jedinstva napora svih ruskih struktura vlasti; korišćenje faktora vremena: NATO je, zahvaljujući otezanju i razvlačenju procesa pregovora, mogao da realizuje veći deo svog plana nanošenja udara iz vazduha. Jer, V. Černomirdinu bi bilo potrebno mnogo vremena, da bi mogao, po njegovim sopstvenim rečima, „duboko da prodre u problem, da misli, da se savetuje...”. I, najzad, ovo postavljenje je pokazalo Americi, da se Rusija neće suprotstavljati planovima NATO.

Viktor Stepanovič se dobro snašao u ulozi koju je dobio — on je objasnio Srbima da se Rusija neće svađati sa Zapadom zbog Jugoslavije, te da ne treba da očekuju pomoć, a obećao je učešće u mirotvorenju... I, izdržavši 72 dana bombardovanja, rezultat koga su hiljade žrtava i razaranja vredna milijardi, Slobodan Milošević je saglasio sa „Principima za sadejstvo u regulisanju krize na Kosovu (plan mirnog regulisanja)”, koje su predložili Predsednik Finske Marti Ahtisari, u ime Evropske Unije, i Viktor Černomirdin...

Znači, za vreme 90-h uloga Rusije na Balkanu sroza do nivoa minimuma, zahvaljujući odsutstvu jedinstva kod rukovodstva zemlje, nedoslednosti u donošenju odluka, stalnom praćenju reakcija SAD prilikom izrade taktike i strategije.

4.

Novi četvrti period spoljne politike Rusije povezan je sa imenom novog predsednika države Vladimira Putina.

Kako se uklapa balkanska politika u kontekst ključnih pravaca spoljne politike Rusije na početku novog stoleća? Rukovodstvo naše zemlje smatra, da je nastupila nova faza u odnosima između Rusije i zemalja Centralne i Jugo-Istočne Evrope — podvučena je crta ispod faze zahlađenja, praćene elementima rusofobije i konfrontiranja i periodom propuštenih povoljnih mogućnosti u oblasti ekonomske saradnje. Održava se redovni politički dijalog, aktiviziraju se kontakti među organima izvršne vlasti, po parlamentarnoj liniji.

Mada Balkanski region zahteva posebnu pažnju zbog sličnosti procesa na teritoriji višenacionalnыh država, on prilično dugo nije spadao u prioritetne pravce spoljne politike Rusije. Moskva je gledala na Balkan prvih godina HH veka, polazeći od opštih principa međunarodnih odnosa — bezuslovno poštovanje nepovredljivosti granica, poštovanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta država, obezbeđenje prava manjina prema najvišim međunarodnim standardima, razvoj bilateralne i multilateralne regionalne saradnje, odbijanje upotrebe sile radi postizanja političkih ciljeva, odlučna osuda nasilja i vođenje beskompromisne borbe sa pojavama terorizma. Ali, Rusiji je bilo veoma teško da se za ovo izbori zbog grešaka u prethodnom periodu. Upravo zato je Moskva izvela svoje bataljone iz BiH i KiM, dozvolila izgradnju vojnih baza na Balkanu, pristajala na sve ponužene odluke svojih međunarodnih partnera za Kosovo.

Promene u spoljnoj politici Rusije su izrazito vidljive tek u poslednje vreme — u događajima u vezi sa Kosovom i Metohijom, naročito kada je na čelo MIDa došao Sergej Lavrov. On je prvi otvoreno rekao o genocidu nealbanskog stanovništva 17. marta 2004 g., o rastu albanskog ekstremizma. Rusija je odlučno osudila bujicu albanskog nasilja u pokrajini, pružila humanitarnu pomoć srpskim izbeglicama, postavljanjem dva šatorska naselja, gde je svaki šator predviđen za prihvat po 1000 ljudi. Na Kosovo su otpremljene namirnice, lekovi, mobilni agregati za struju, oprema za poljske kuhinje. U pokrajinu su dopremljene 102 montažne kuće. Ukupna vrednost humanitarne operacije je iznela preko 1 mln. američkih dolara.

Međutim, tek je 2006 g. Rusija mogla, ne samo da ukaže, već i da se bori za svoje viđenje rešenja problema na Balkanu. Trenutkom preokreta postaje razmatranje pitanja budućnosti Kosova i Metohije. Pred završetak pregovora između Prištine i Beograda, krajem 2006 g. Moskva zauzima tvrđi stav, protivljenjem nametanju rešenja i istupanjem za nastavak pregovaračkog procesa, što je izazivalo oštru kritiku i neodobravanje Zapada. Strateški interes Rusije je očuvanje jedinstva teritorije Srbije, da slučaj otcepljenja autonomije od federacije ne postane presedan i za druge države, uključujući i Rusiju.

Značaj (vrednost) ovakvog koraka je u tome, što Rusija kida lanac šeme, koja je delovala na kriznom balkanskom prostoru od 1991 g., kada su lako i uz potpuno odobravanje Rusije međunarodne organizacije donosile jednostrane i neobjektivne odluke. Predlozi Rusije moraju da će se pregovarački proces preneti na nivo međunarodnog prava.

Ovakav stav Rusije takođe označava, da je njena spoljna politika došla do prekretnice. U rezultatu jačanja ekonomske pozicije zemlje se u Rusiji razvija nova doktrina spoljne politike (prethodne koncepcije –1992 i 2000 gg.), koja se već delimično obelodanjuje preko izlaganja ministra inostranih poslova (3)i presednika V. V. Putina. Bazu spoljnopolitičke doktrine čine — vanblokovski stav, težnja ka dijalogu među civilizacijama, uspostavljanje međunarodne ravnoteže, ne samo borba za svoje nacionalne interese, već i želja da se interesi odbrane, mogućnost da zemlje i narodi biraju vrednosne orijentire i modele razvoja, nenarušavanje spontanog toka istorijskog procesa, širenje ekonomiskog i humanitarnog uzajamnog delovanja između zemalja, a u celini — želja Moskve da se poštuje njena pojačana uloga u okviru partnerskog vektora odnosa sa Zapadom. Prvi korak praktične realizacije ove uloge postaje Kosovo.

Od toga, kako će biti rešeno kosovsko pitanje, zavisi pokazatelj „ozdravljenja” ne samo Rusije, već i zrelosti naše civilizacije, stepen promena od jednopolarnog prema višepolarnom svetu. Opet se, baš na Balkanu postavlja fundament novog uređenja sveta.

Proučavajući istoriju srpskog naroda prilično dugo, krizu, koja ga je zadesila poslednjih već skoro 20 godina, uslove, u kojima se narod danas nalazi, delatnost međunarodnih organizacija, videvši sve patnje, koje je podneo i podnosi srpski narod, veoma želim da kažem, da srbi ne treba da se stide svoje istorije i svojih postupaka 90-ih godina HH v. — prvih deset godina HHI veka. Srbi su — jedini narod na svetu, koji se suprotstavio nasilju i bezakonju, pokušaju vladanja svetom iz istog centra, nametanju svoje volje i viziji demokratije od strane drugih država. Upravo je Srbija 17 godina branila granice pravoslavlja i slovenstva, pružajući mogućnost usporenom medvedu, kao što je Rusija, da postane svestan svoje uloge, zadatka i mogućnosti pružanja otpora ovim negativnim pojavama. Upravo su se u godinama krize ispoljile sve osnovne crte srpskog karaktera — humanost, plemenitost, idealizam, beskompromisnost, nada na boljitak, visoko razumevanje časti, vrlina, hrabrost, heroizam, težnja ka slobodi, solidarnost, odgovornost za druge, životna snaga u uslovima siromaštva i nesreća. Jedina crta, koje srbi treba da se stide je nepostojanje talenta za propagandu u svoju korist, niti talenta za međunarodne intrige, za jedinstvo koje im nikako ne polazi za rukom.; osim toga, mogu biti prekoreni i za brigu o opštim interesima na štetu sopstvenih.

Veoma želim, da se sve ove pozitivne crte ovaplote u jednom čoveku, koji bi mogao da se nađe na čelu moderne Srbije, koji bi bio mudar i prozorljiv, jer srbima i rusima još predstoji borba za svoje interese, teritoriju i veru.

Doktor istorijskih nauka
Guskova Jelena Jurjevna