Капитулациjа Србиjе САД-НАТО-вом нападу окончава посљедње велико стратешко искуство 20-тог стољећа. Крвави свршетак овог стољећа му даjе извjесну трагичну симетриjу. Оно jе почело угушивањем анти-колониjалног устанка кинеских „Боксера”, а завршава се ратом коjи доводи Балкан на статус нео-колониjалног протектората великих империjалистичких сила.
Сувише jе рано да се оциjени пуни опсег пустоши коjу су бомбе САД-а наниjеле Србиjи и Косову. Броj воjних жртава коjе су претрпили Срби се процењуjе на 5 000. Претпоставља се да jе стварни броj воjних жртава двоструко већи од тога. Погинуло jе наjмање 1 500 цивила. Током готово 35 000 мисиjа, авиjациjа САД-а — потстакнута своjим европским саучесницима — jе уништила огромни дио индустриjске и социjалне инфраструктуре Jугославиjе. НАТО процењуjе да jе 57 посто резерви петролеума у земљи оштећено или уништено. Готово сви главни ауто-путеви, жељезнице и мостови су били екстензивно бомбардовани. Електрични трансформатори, централне електране и системи за прочишћавање воде функционишу само са диjелом капацитета коjег су имале приjе бомбардовања. Стотине хиљада радника jе изгубило посао због уништења њихових фабрика и радних места. Неколико главних болница jе испаштало због екстензивне штете услед бомбардовања. Школе коjе jе похађало укупно 100 000 деце су уништене или оштећене.
Процена трошкова обнове и изградње онога што jе НАТО порушио се креће између 50 и 150 милиjарди долара. Чак jе и ова нижа цифра далеко од средстава коjима располаже Jугославиjа. Очекуjе се да ће се бруто национални производ земље смањити за 30 посто ове године. Током задња два мjесеца потрошња jе опала за готово две трећине. Економисти су већ израчунали да би, без вањске помоћи, Jугославиjи требало 45 година да достигне чак и оскудни ниво економског напретка коjег jе имала 1989!
Бомбардовање Jугославиjе jе разоткрило стварне односе коjи постоjе између империjализма и малих нациjа. Велике осуде империjализма коjе су написали првих година овог стољећа — Хобсон, Лењин, Луксембург и Хилфердинг — звуче као документи из садашњег доба. Економски, мале нациjе су у милости позаjмљивачким агенциjама и финансиjким институциjама великих империjалистичких сила. У домену политике, било коjи покушаj да заштите своjе независне интересе доноси са собом приjетњу воjном одмаздом. Са повећаном учесталошћу мале државе се лишаваjу свог националног суверенитета, приморане да прихвате страну воjну окупациjу, и покоре облицима владавине коjе су, у суштини, колониjалног карактера. Уклањање старих колониjалних империjа током касних 1940-их, 1950-их, и 1960-тих све више и више изгледа, у свjетлу садашњих збивања, само као привремена епизода у историjи империjализма.
Напад на Jугославиjу се прикладниjе може дефинисати као масакар, него ли рат. Сваки рат подразумиjева сукоб, у коjем су обе стране изложене барем неком значаjном нивоу опасности. Никада у историjи ниjе било воjног сукоба у коjем jе постоjала тако велика неравноправност снага између двиjе сукобљене стране. Чак су и Хитлерови крвави jеднострани напади на Пољску, Холандиjу и Норвешку изложиле немачке трупе осjетном нивоу опасности. Оваj елеменат воjне опасности и ризика jе за Сjедињене Државе у циjелости недостаjао у овом посљедњем рату. Без и jедног изгубљеног живота сем од неког залуталог метка, НАТО пилоти и оператори њихових компjутеризованих система за лансирање проjектила су опустошили велики дио Jугославиjе.
Ова неравнотежа воjних средстава и снага на располагању противничким странама jасно показуjе карактеристику овог рата. На краjу 20-тог стољећа, економска средства коjима располажу империjалистичке силе гарантуjу њихову технолошку надмоћ, коjа се заузврат претвара у голему воjну предност. Унутар овог међународног оквира, САД се поjављуjу као главна угњетавачка империjалистичка нациjа, коjа користи своjу технолошку надмоћ у области прецизно вођене мунициjе да приjети, терорише и, ако то одлучи, опустоши практички беспомоћне, мале и неразвиjениjе земље коjе им, из jедног или другог разлога, стоjе на путу.
Са воjног становишта, ова кампања бомбардовања jе опет показала убитачне способности ратне машинериjе САД-а. Њени произвођачи оружjа честитаjу jедни другима и трљаjу дланове у ишчекивању буjице прихода коjа ће им потећи од наруџби када Пентагон буде наново пунио своj арсенал наоружања. Али, капитулациjа Србиjе jе побjеда коjу ће САД прескупо платити. САД су обезбjедиле своjе краткорочне циљеве на Балкану, али са огромном дугорочном политичком циjеном. Упркос своjе надувене пропагандне кампање да опише уништење Jугославиjе као хуманитарно дjело, међународни лик и углед САД-а jе претрпио непоправљиву штету. У атмосфери политичке збрке и пометње усљед распада Совjетског Савеза, углед САД-а jе достигао висине невиђене jош од њихових славних година из Другог Свjетског Рата. Било jе ту мноштво илузиjа у америчку „демократску” и „хуманитарну” улогу.
Много тога се промиjенило током ове децениjе. Бескраjне сериjе напада крстарећим ракетама против jедне или друге беспомоћне земље jе изазвало осjећаj гађења међу широким масама. Широм свиjета САД посматраjу као немилосрдног и опасног тиранина коjега ништа не може зауставити на путу ка њиховим интересима. Биjес и гњев коjи су избили на улицама Пекинга послиjе бомбардовања кинеске амбасаде нису били само производ пропаганде њиховог стаљинистичког режима и потстицања шовинизма. Напротив, приjе би се могло рећи да већина схваћа да то што се догађало Београду би се моглу догодити и Пекингу у року од неколико година. Довитљивиjи и оштроумниjи представници америчког империjализма страхуjу да ће погоршање међународног имиџа САД-а повући за собом високу политичку циjену. У дискусиjи на АБЦ ТВ програму Nightlineпослиjе првих обjава Милошевићевог прихватања НАТО-вих услова, бивши државни секретар Lawrence Eagleburger jе изразио мишљење: „Ми смо представили осталом свиjету визиjу jедног тиранина на трону коjи притисне дугме, тамо негдjе народ гине, ми ништа не плаћамо сем трошка проjектила... то ће нам висити над главама у покушаjима да послуjемо са осталим свиjетом у сљедећим годинама.”
Чак и међу НАТО савезницима постоjи нервоза око међународног апетита САД-а и њене спремности да користи све расположиве методе да добиjе оно што тражи. Jавно, европски предсjедници и премиjери се послушно клањаjу пред САД и изjављуjу вjечно приjатељство. Приватно, међусобно и у „безбjедним” просториjама за коjе се надаjу да их ту ЦИА не прислушкива, ови се лидери питаjу гдjе ли ће, или против кога ли ће САД учинити своj сљедећи потез. Шта ако се интереси Европе буду директно сударали са интересима САД-а? Прошле године су насловне странице Times-а и Newsweek-а приказивале лице Садама Хусеина. Ове године, Слободана Милошевића. Ко ће ту бити слиjедеће године? Кога ће CNNпрогласити за новог међународног хуљу и ниткова, првог „Хитлера” новог стољећа?
Далеко значаjниjе од проглашења НАТО-ве солидарности jе била обjава лидера 15 европских земаља, на сам дан капитулациjе Jугославиjе, да ће трансформисати Европску Униjу у независну воjну силу. „Униjа”, они су прогласили у званичноj изjави, „мора имати способност за аутономну акциjу, подржану са вjеродостоjним воjним снагама, могућност да одлуче да употриjебе те снаге, и спремност да то и учине, да би одговорили на међународне кризе без предрасуда према НАТО-вим акциjама.” У позадини ове изjаве jе увjерење европских лидера да способност еврпопског капитализма да се носи са САД-ом на глобалноj скали — то jесте, да преживи — зависи од вjеродостоjне воjне снаге коjа може да обезбjеди и одбрани њихове међународне интересе. За европску буржоазиjу, неподношљиво jе да само САД имаjу капацитет да развиjу и покрену воjну силу у потjери за геополитичким и стратешким предностима и интересима. Према томе, конкуренциjа међу главним империjалистичким силама сада отворено преузима ратне боjе.
Далеко од тога да представља хуманитарни корак наприjед из прошлости, Балкански Рат 1999. означава пакосни и отровни препород своjих наjзлобниjих особина: озакоњивање отворене употребе надмоћне воjне силе против малих земаља у потjери за интересима „Великих Сила”, дрска повреда принципа националног суверенитета и де факто поновно успостављање колониjалних облика подjармљења, и оживљавање међу-империjалистичог супарништва коjи у себи носи сjеме новог свjетског рата. Међународна буржоазиjа ниjе истjерала зле духове империjализма коjи су се прво jавили почетком 20-тог стољећа. Ти духови jош увиjек прогањаjу човjечанство док крочи у 21-во стољеће.
Медиjа и рат против Jугославиjе
Пропаганда игра критичну улогу у сваком рату. „Замислите штампу,” jедном jе рекао шеф нацистичке пропаганде Joseph Goebbels, „као велику клавиjатуру на коjоj владе могу да свираjу.” Али размjер, технолошки развоj и сложеност, и утицаj савремене пропаганде далеко превазилази све што се могло замислити чак и током Другог Свjетског Рата. Све затупљуjуће технике коjе спроводе маркетинг и шоубизнис налазе своj потпун и савршен изражаj у „маркетирању” рата за масовну публику. Читава ова прљава и отрцана дjелатност зависи од вjеште употребе jедне емотивно набиjене фразе коjа може послужити да збуни jавност. У кампањи бомбардовања против Ирака 1998-99, та фраза jе била „оружjе за масовно уништење.” Да би се jавно мњење покренуло ка подршци за напад на Jугославиjу, све контрадикциjе, сложености и двосмислености Балкана су биле сведена на jедну фразу коjа се понављала из дана у дан: „етничко чишћење.” Америчка и међународна jавност jе била бомбардована истом неумољивом поруком: Оваj рат се води да би се зауставило масовно убиство. Видео снимци етничких албанских избjеглица коjи масовно напуштаjу Косово су били приказивани на начин коjи ништа ниjе разjашњавао о историjским и поитичким околностима онога што им се приказуjе. Чињеница да су губици живота на Косову били релативно мали, барем у односу на комуналне сукобе у другим диjеловима свиjета, све док ниjе почело бомбардовање, се jедноставно спомиње само у пролазу. Што се тиче стварног броjа косовских Албанаца коjе су српске воjне и пара-воjне снаге директно убиле, луде изjаве од стране владе САД-а и НАТО представника коjи су процjењивали таj броj између 100 000 и 250 000, су биле у циjелости недоказане и нису имале везе са стварношћу.
Успоредбе коjе су се рутински правиле између сукоба на Косову и покоља Jевреjа за вриjеме Другог Свjетског Рата су биле бестидне и прљаве. Оне коjе су прављене између Србиjе и нацистичке Немачке су биле просто луде и смиjешне. Када jе Свjетски Суд напокон издао своjу политички мотивисану оптужницу против Милошевића, броj жртава за коjе га jе он званично био оптужен jе износио 391. Не може се трвдити да jе Милошевић хуманитарац, али има људи коjи су одговорни за далеко више жртава него он, уклучуjући америчког Хенрy Кисинџер-а, коjи jе потом добио Нобелову Награду за Мир. Читава пропагандна кампања jе с времена на вриjеме изгледала као да се савиjа под своjом сопственом лажљивости, глупости и празнином. Упркос томе, америчка мас-медиjа и чак и они коjи су на наjбоjажљивиjи начин постављали питања о одлуци да се бомбардуjе Jугославиjа, никада нису признали да jе ту постоjао било коjи други разлог за рат, осим званичних хуманитарних мотива присвоjених од стране Клинтон-ове администрациjе.
Медиjа се уопште ниjе потрудила да проучи историjске околности овог сукоба. Критични проблеми као што су односи између економске политике наметнуте на Jугославиjу од стране Међународног Монетарног Фонда и избиjање на површину комуналних напетости се никада нису отворено расправљали. Нити jе ту било икакве критике и прегледа кобног удjела Немачке и америчке политике у раним 1990-им — у специфичном смислу, признавање словеначке, хрватске и босанске независности — у избиjању грађанског рата на Балкану. То да су Срби имали оправдан разлог за незадовољство са политичким и економским посљедицама изненадног распада Jугославиjе — државе коjа jе постоjала од 1918 — се ниjе чак ни изниjело на расправу. САД и европске силе нису понудиле обjашњење за jако изражени контраст између њихових ставова према териториjалним захтjевима и етничким полисама Хрватске, Словениjе и Босне с jедне стране, и с друге стране, према оним од Србиjе. Зашто су, на примjер, САД 1995. активно подржавале хрватско „етничко чишћење” 250 000 Срба из Краjине? Одговора ниjе било.
Као опште правило, медиjа jе угушила сву информациjу коjа jе чак и сасвим мало оправдавала акциjе српске владе. Наjзлогласниjи примjер намjерне фалсификациjе jе било медиjско третирање поступка у Rambouillet-у. Као прво, она jе непрекидно говорила о српском одбиjању споразумау Rambouillet-у — иако сви они коjи су били упознати са поступком су знали да ту ниjе било ни преговарања ни споразума у Rambouillet-у. То што су Срби одбили jе био ултиматумоко коjег се ниjе могло преговарати.
Чак и непоштениjе, америчка и западноевропска медиjа jе зауставила критичну информациjу коjа jе могла окренути jавно мњење против напада на Jугославиjу. Медиjа jедноставно ниjе извиjестила да jе „споразум” садржавао анекс коjи jе захтиjевао да Срби прихвате право НАТО-а да се крећу по вољи не само кроз Косово, него све диjелове Jугославиjе. Значаj ове клаузоле jе био очигледан: САД су намjерно ставиле оваj ултиматум пред Милошевића за коjи су знале да ниjе било могућности да прихвати. Чак и када jе ова информациjе процурила кроз Интернет, она jе била сасвим игнорисана у мас-медиjи. New York Timesjе напокон извиjестио и чак и цитирао оваj критичан додатак, али тек у свом издању од 5. jуна, послиjе капитулациjе Србиjе. Чак jе и признао да jе уклањање овог додатка из услова коjе су понудили Черномирдин и Ахтисари представљало критичан фактор у наговарању Милошевића да се сложи са повлачењем српских трупа са Косова.
Империjализам и Балкан
Степен до коjег jе медиjа одржавала своjу обсесиjу са темом етничког чишћења, jе сприjечио испитивање битниjих и суштинских разлога Клинтон-ове администрациjе за напад против Jугославиjе. Нажалост, са само неколико часних изузетака, академски стручњаци САД-а у области историjе и међународне политике Балкана су показали мало склоности да се jавно супротставе пропагандноj кампањи. Уистину, они су дали хуманитарном претварању владе САД-а степен интелектуалне вjеродостоjности одбиjањем саме сугестиjе да су на Балкану у питању били значаjни материjални интереси.
Као што и површно проучавање овог региона открива, то jе сигурно нетачно. Косово jе пуно богатстава коjа се могу пласирати на тржиште. New York Times— таj потпорни стуб Министарства Вањских Послова САД-а — jе коначно прекинуо своjу дугу шутњу на ову тему. Он jе издао чланак 2. jуна 1999. под насловом, „Плиjен: Ко Контролише Косовске Богате Руднике.” Почео jе са: „Извjестан броj незваничних планова о подjели Косова су се зацртали, и сви од њих постављаjу питање ко ће контролисати важан руднички регион на сjеверу. Бомбардовање jе узроковало потешкоће у прикупљању наjкасниjих података и рачуница о њиховоj производњи. Стручњаци кажу да та богатства садрже велике наслаге угља, укључуjући никел, олово, цинк и друге минерале.”
Наравно, присуство таквих природних богатстава не може само од себе да пружи одговараjуће обjашњење за оваj рат. Било би превише поjедностављено да се сложене и промjењиве стратегиjе од коjих потичу одлуке за рат сведу на присуство извjесних природних богатстава у одређеноj земљи. Међутим, опште схватањематериjалних интереса обухвата више од непосредних финансиjских користи jедне или више индустриjа или конгломерата. Финансиjске и индустриjске елите империjалистичких земаља одређуjу своjе материjалне интересе у оквиру међународних геополитичких прорачуна. Постоjе случаjеви у коjима се jалов и пуст комад земље, лишен значаjних богатстава коjа се могу извући из ње, jош сматра стратешким положаjем непроцjењиве вриjедности — можда због географског положаjа или лудориjа у међународним политичким односима и обавезама. Гибралтар, коjи се углавном састоjи од jедне велике стиjене, jе управо таква врста положаjа. Постоjе други региони коjи посjедуjу такав изванредан значаj — ту се истиче Персиjски Залив — гдjе ће империjалистичке силе урадити све што им jе у моћи да задрже контролу над таквим регионом.
Балкан не плови у мору нафте; нити jе он jедна jалова пуста земља. Али jе његов стратешки значаj jедан стални фактор у империjалистичкоj политици моћи. Чак иако само због свог географског положаjа, или као критична транзитна тачка Западне Европе према Истоку, или као заштитна зона против ширења Русиjе (и послиjе СССР-а) према Jугу, Балкан игра критичну улогу у међународноj равнотежи сила. Догађаjи на Балкану су довели до избиjања Првог Свjетског Рата зато што jе ултиматум коjи jе Србиjи уручила Аустро-Угарска jула 1914. (сjена САД-НАТО ултиматума 85 година касниjе) приjетио да дестабилизуjе равнотежу између великих европских држава.
Током 20-тог стољећа, широка међународна разматрања су одређивала став САД-а према Балкану. Током Првог Свjетског Рата, одлука предсjедника Wоодроw Wилсон-а да се бори за права националног самоопредjељења jе дjелимично била мотивисана жељом да се искористе националне тежње балканских народа против Аустро-Угарске Империjе. Jедна од чувених „14 Тачака” коjе jе Wилсон формулисао као основе за окончање Свjетског Рата jе била да се заштите права Србиjе, укључуjући право приступа мору (коjем сада приjете САД путем потстицања црногорског отцjепљења). Послиjе свршетка Другог Свjетског Рата, повећана конфронтациjа са Совjетским Савезом jе била одлучуjући фактор у одређивању политике САД-а према новом режиму у Београду под предвођеним Титом. Избиjање оштрог сукоба 1948. између Стаљина и Тита jе имало драматичне посљедице за процjену Wасхингтон-а о улози Jугославиjе у свjетским збивањима. Посматраjући Титов режим као препреку совjетском проширењу преко Jадранског Мора у Медитеран (и самим тиме, према jужноj Европи и Блиском Истоку), САД су постале чврст бранитељ jугословенског jединства и териториjалног интегритета.
Распад Совjетског Савеза jе промиjенио односе Вашингтон-а са Београдом. Кад више ниjе било забринутости због совjетске експанзиjе, САД више нису имале потребу за одржавањем своjе обавезе према уjедињеноj jугословенскоj држави. Америчка политика jе била изражаj нових забринутости и размишљања повезаних са брзом ре-организациjом привреда бившег СССР-а и стаљинистичких режима Источне Европе на бази капиталистичких тржишних принципа. Послиjе оклиjевања у почетку, амерички стваратељи политике су прихватили гледиште да би се процес економске де-национализациjе и продора западног капитала могао потпомоћи и унаприjедити путем распада старих централизованих државних структура коjе су играле значаjну улогу у бирократско вођеним привредама совjетског стила. САД и њени западноевропски савезници су онда почели да организуjу распад уjедињене Jугословенске Федерациjе. Ово jе направљено, jедноставно путем званичног признавања република старе Федерациjе — почевши са Словениjом, Хрватском, и потом Босном — као независних држава. Посљедице ове политике су биле катастрофалне. Као што jе професор Раjу Г.Ц. Тхомас, водећи експерт по питању Балкана, истакао:
”У Jугославиjи се нису дешавала масовна убиства приjе унилатералног проглашења независности Словениjе и Хрватске и њиховог касниjег признавања од стране Немачке и Ватикана, и потом остатка Европе и САД-а. У Босни се нису дешавала масовна убиства приjе признавања Босне. Могло би се претпоставити да би одржавање старе jугословенске државе дониjело наjмање зла од свега овога. Бивша Jугославиjе ниjе починила 'агресиjу' над своjим сусjедним државама. Свакако, права 'агресиjа' у Jугославиjи jе почела када jе Запад признао Словениjу и Хрватску. Териториjални интегритет државе, коjа се добровољно створила и коjа jе постоjала од децембра 1918, се одбацио на страну. 1991, нова политика признавања држава jе створила методу уништења дугопостоjећих суверених независних држава. Када неколико богатих и моћних држава одлуче да растуре jедну суверену и независну државу путем ове политике признавања, како онда да се та држава заштити? Ту не може бити одбиjања или одбране против овог облика међународног уништења држава. Заиста, Запад предвођен Немачком и потом САД-ом jе раскомадао Jугославиjу путем ове политике признавања држава.”
Међународне стратешке посљедице распада СССР-а су пружиле jош jедан разлог за САД и НАТО да потстакну распарчавање старе Jугословенске Федерациjе. САД су имале жељу да искористе вакуум моћи коjи се створио приликом распада Совjетског Савеза да убрзано успоставе своjу превласт према Истоку и наметну своjу контролу над огромним неискоришћеним резервама нафте и природног гаса у новонасталим, независним централно-азиjским републикама у старом Совjетском Савезу. Унутар ове нове геополитичке средине, Балкан jе представљао изузетно стратешки важно мjесто као битан и виталан терен за логистичку организациjу за напредовање империjалистичких сила, посебно САД-а, према Централноj Азиjи. Ту лежи основни извор сукоба између САД-а и Милошевићевог режима. Иако се Милошевић ниjе противио успостављању тржишне привреде у Jугославиjи, нити развиjању радних односа са великим империjалистичким силама, распад Jугословенске Федерациjе, противно почетним очекивањима Милошевића, jе ишло на штету Србиjи.
Не треба се слагати са програмом Милошевића да би се схватило да jе империjалистичка политика на Балкану била спроведена са лицемjерним дволичним стандардом коjи jе ослабио Србиjу и угрозио читаву српску заjедницу коjа jе живjела у другим диjеловима старе федерациjе. Док су акциjе хрватских и муслиманских воjних снага — у коjе се убраjало оно што се касниjе прозвало „етничко чишћење” — биле већином посматране као законите мjере националне самоодбране, акциjе Срба су биле осуђиване као неподношљиви прекршаjи међународног реда. Логика jугословенског распада jе била склона да криминализуjе сваку мjеру подузету од стране Србиjе да заштити своjе националне интересе унутар новог система држава. Признавање Словениjе, Хрватске и Босне jе претворило Jугословенску Армиjу, у очима империjалистичке „међународне заjеднице”, у агресора коjи угрожава независност и суверенитет нових независних држава. Акциjе српских мањина ван граница онога што jе преостало од старе Федерациjе су исто тако биле посматране као примjери jугословенске агресиjе. Докле год jе српско незадовољство резултатима циjепања Балканског полуострва постало сметња далекосежним, стратешким циљевима америчког империjализма, то jе изазвало гњев Wасхингтон-а и навело га на закључак да Србиjу треба научити jедну незаборавну поуку.
Глобална ерупциjа империjализма САД и друго „Америчко Стољеће”
Напад на Jугославиjу су извршиле комбиноване НАТО снаге. Али у његовом планирању и извршењу, оваj рат jе био амерички подухват. Чак ни комично изигравање Маргарет Тачер од стране Тонy Блере-а ниjе могло сакрити чињеницу да су САД, у наjбуквалниjем смислу, управљале овим ратом. Лансирање крстарећих проjектила на Jугославиjу 24. марта jе означило да су САД бомбардовале jедну страну земљу по четврти пут у мање од годину дана. Раниjе ове године, у потjери за невидљивим „оружjем за масовно уништење” од Садам Хусеин-а, Клинтон-ова администрациjа jе започела окрутну кампању бомбардовања против Ирака. Заиста, бомбардовање Ирака jе до сада постало jедан стални и рутински дио америчке вањске политике. Биланса америчких воjних активности у задњих 10 година jе по било коjем обjективном стандарду разлог за запрепаштење и ужас. Држава коjа непрестано проглашава своjу љубав према миру jе била готово непрекидно ангажована, у jедноj или другоj воjноj активности, ван граница САД-а. Било jе ту не мање од 6 великих мисиjа коjе су укључивале копнене борбе или бомбардовања — Панама (1989), Персиjски Залив 1 (1990-91), Сомалиjа (1992-93), Босна (1995), Персиjски Залив 2 (1999) и Косово-Jугославиjа (1999). Поред тога jе jош било и низ окупациjа — Хаити (1994-), Босна (1995-), и Македониjа (1995-). Броj изгубљених људских живота као посљедица директних или индиректних воjних акциjа Америке током задње децениjе, се рачуна у стотинама хиљада. Наравно, влада САД-а и медиjа представља сваку од ових епизода као добротворна мировна дjела. То су, у стварности, обjективни изражаjи повећаног милитаристичког карактера америчког империjализма.
Постоjи очигледна и несумљива веза између распада Совjетског Савеза и дрскости и окрутности с коjима САД воде своjу међународну политику током 1990-их. Знатни диjелови америчке владаjуће елите су убиjедили саме себе да одсутност било каквог значаjног међународног противника коjи jе у стању да се одупре САД-у, пружа историjски jош невиђену прилику за њих да успоставе неприкосновену позициjу глобалне доминациjе, путем кориштења воjне силе. Насупрот раниjих снова о „Америчком Стољећу” послиjе Другог Свjетског Рата, коjи су били осуjећени због ограничења коjа су се исприjечила глобалним амбициjама САД-а због постоjања Совjетског Савеза, политичари и стратези у Wасхингтон-у и широм земље убиjеђуjу да ће њихова неприкосновена воjна надмоћ учинити сљедеће стољеће америчко. Необуздана од стране вањских ограничења или значаjне опозициjе код куће, мисиjа САД-а jе да уклони све препреке на путу реорганизациjе свjетске економиjе на бази тржишних принципа, као што их америчке транзнационалне корпорациjе тумаче и доминираjу.
Довољно jе само, они обjашњаваjу, да САД превазиђу сваку склоност да буду превише опрезни и савjесни око кориштења воjне силе. Као што jе Томас Фриедман из New York Times-а укратко обjаснио послиjе избиjања рата против Jугославиjе: „Скривена рука тржишта никада неће успjети без скривене песнице — McDonald's не може напредовати без McDonnell Douglas-а, произвођача авиона Ф-15. И скривена песница коjа одржава свjетску безбjедност за компjутерску технологиjу из Силицон Валлеy-а (Калифорниа, САД) се зове Америчка Армиjа, Авиjациjа, Морнарица и Маринци... Без Америке на дужности, неће више бити Америка Онлаjн.”
Будућност ратова и култ прецизно вођене мунициjе
Бесрамна и детаљна расправа ове перспективе се може наћи у недавно издатоj књизи, под насловом Будућност Ратова, коjу су написали Џорџ и Мередит Фридман. Основни аргуменат Фридман-ових — обоjе су специjалисти у стратешким бизнис информациjама — jе да jе амерички арсенал прецизне мунициjе њима пружио jедан степен воjне надмоћи коjе ће им осигурати свjетску доминациjу за децениjе, ако не и стољећа. Они пишу:
”Док ће ратови и даље да доминираjу и одређуjу међународни систем, начин на коjи се ратови воде пролази кроз драматичан преображаj, коjи ће знатно поjачати америчку моћ. Заиста, 21-во стољеће ће бити дефинисано надмоћноj и истраjноj моћи САД-а.Ме тврдимо да успон америчке моћи ниjе само jедан тренутак у глобалном систему коjи постоjи 500 година, него то представља почетак jедног потпуно новог глобалног система.Ми смо у темељито новоj епохи гдjе се свиjет коjи се окретао око Европе миjења у свиjет коjи се окреће око Сjеверне Америке”.
Према тврдњи Фридман-ових, ова свjетско-историjска промjена средишта глобалне моћи jе била наjављена Персиjским Ратом 1991. „Нешто изванредно се десило током Операциjе Пустињске Олуjе,” они проглашаваjу. „Краjње jеднострана побjеда, уништење Ирачке Армиjе у поређењу са шаком жртава на америчкоj страни, говори о квалитативноj промjени у воjноj моћи.” Разлог надмоћног карактера америчке побjеде jе био развоj прецизно вођене мунициjе, прво оружjе чиjа путања ниjе контролисана законима гравитациjе и балистике. У стању су да исправе своjу сопствену путању и да се циљаjу на своjе мете. „Прецизно вођена мунициjа jе преобразила статистичке основе рата, и самим тиме и рачуницу политичке и воjне моћи.” Фридман-ови изjављуjу да jе увођење прецизно вођене мунициjе jедан проналазак коjи се „пореди са увођењем ватреног оружjа, фаланкс воjне формациjе, и кочиjе као пресудни тренуци историjе човjечанства.” Док jе Европа „освоjила свиjет уз помоћ пушке,” поjава прецизно вођене мунициjе означава почетак америчко доминиране епохе у историjи. Фридман-ови закључуjу:
”21-во стољеће ће бити америчко стољеће. Ово се може учинити као чудна ствар да се изjави, jер jе опште увjерење да jе ово стољеће било америчко стољеће, и да се са његовим окончањем, америчка супериорност исто тако завршава. Али период од како jе америчка интервенциjа одлучила резултат Првог Свjетског Рата, па све до сада, jе био само увод. Само су необрађене црте америчке моћи постале видљиве у посљедњих 100 година, коjе jош нису потпуно формиране, и увиjек заогрнуте и прикривене прелазним проблемима и тривиjалним изазовима — Спутњик, Виjетнам, Иран, Jапан. Кад се осврнемо на прошлост, биће нам jасно да су америчка неспретност и промашаjи само нешто више од пубертетских спотицања — од пролазне важности и мало спомена.”
Далеко одвоjено од ваљаности Фридман-ових процjена истрориjских посљедица прецизно вођене мунициjе, чињеница да њихови ставови изражаваjу размишљања знатног слоjа политичке елите САД-а, jе сама по себи, од велике обjективне важности. Ништа ниjе опасниjе од лоше идеjе чиjе jе вриjеме дошло да се испуни. Као што се већ показало одлуком да се Jугославиjи постави ултиматум „предаjте се или будите уништени”, стратези америчког империjализма су сами себе убиjедили да jе прецизно вођена мунициjа учинила ратовање jедним ефективним, корисним политичким избором коjи са собом носи мало ризика.
Идеjа да jе воjна сила одлучуjући фактор у историjи ниjе нова. Али ако се она теоретски проучи, онда она изражава jедну вулгарну и поjедностављену концепциjу стварних узрочних односа у историjском процесу. Политика рата и технологиjа наоружања нису суштински и неопходни фактори у историjи. У стварности, оба ова фактора су, на краjу краjева, одређени и поjављуjу се на основи битниjих друштвено-економских фактора. Увођење новог система наоружања свакако може утицати на резултат jедне или друге битке, или чак, зависно од околности, и рата. Али у широком простору историjе, то jе jедан споредан и могућан фактор. САД тренутно уживаjу „конкурентну предност” у индустриjи наоружања. Али, ни ова предност нити производи ове индустриjе не могу гарантовати свjетску доминациjу. Упркос високог технолошког нивоа њиховог оружjа, финансиjске основе за водећу улогу САД-а у свjетском капитализму jе далеко мање значаjниjа него приjе 50 година. Њихов удио у свjетскоj производњи се драматично смањио. Њихов међународни трговински дефицит се повећава за милиjарде долара сваког мjесеца. Замисао коjа лежи иза култа прецизно вођене мунициjе — да надмоћ у области технологиjе наоружања може надокнадити ове основниjе елементе националне моћи — jе jедна опасна заблуда. Чак шта више, и поред све њихове експлозивне силе, финансирање, производња и стационирање крстарећих проjектила и других „паметних” бомби су подвргнути законима капиталистичког тржишта и милости и немилости његових противрjечности. Производња овог наоружања захтjева изванредне трошкове; и треба се сjетити да њихово кориштење не ствара богатство и имовину, него их уништава. У слиjедећим годинама, богатство коjе jе продуктивна радна снага произвела ће се користити за отплату дугова коjи су се нагомилали због трошкова производње бомби, коjе су експлодирале на Балкану.
Сумњамо да се Госпођа Олбраjт оптерећуjе са таквим суптилностима. Заиста, занесеност овим „чудима” технологиjе наоружања и „чудима” коjа они обећаваjу jе заjедничка међу владаjућим елитама коjи су дошли до историjског краjа, знали то они или не. Збуњени са сложеним низом међународних и домаћих друштвено-економских противрjечности коjе они jедва разумиjу и за коjе не постоjе уобичаjена рjешења, они у наоружању и ратовима виде могућност да се пробиjу кроз проблеме.
Када се посматра кроз призму практичних политичких односа, стална вjера у прецизно вођену мунициjу изгледа опасна и безобзирна. Ни у jедном историjском периоду се jош ниjе видио тако брз развоj технологиjе. Сваки напредак, без обзира како спектакуларан, стрвара услове за чак и jош изванредниjа открића да га надмаше у дизаjну и функционисању. Револуционарни напредак у комуникациjама и информативноj технологиjи гарантуjу мање више брзо ширење основе зњања и технике на коjима jе прецизно вођена мунициjа базирана. САД монополиjа нуклеарне енергиjе — за коjу су предсjедник Труман и његови сарадници вjеровали 1945. да ће формирати воjну основу „Америчког Столећа” коjе jе било обећано краjем Другог Свjетског Рата — jе траjало мање од 5 година. Нема разлога да се вjеруjе да ће технологиjа новог наоружања остати искључива своjина САД-а. Чак и да су САД у могућности да одрже водећу улогу у развоjу прецизно вођене мунициjе, то неће гарантовати да ће ратови слиjедеће декаде бити без проливене америчке крви као ратови 1990-их. Злочини коjе су САД извршиле ће неминовно повећати притисак на нациjе коjе се сматраjу под приjетњом, да припреме снажан контра-удар. Чак и у случаjевима гдjе се трошкови производње или куповине прецизно вођене мунициjе докажу као уносни, опет ће се пронаћи jефтиниjе али jако смртоносне хемиjске, биолошке, и чак и нуклеарне алтернативе. Русиjа већ посjедуjе огромне залихе таквих алтернатива. Кина, Индиjа, Пакистан, и наравно, Израел такођер имаjу знатне арсенале смртоносног наоружања.
Иако ресурси економско неразвиjених земаља нису довољни да се носе са САД-ом у сфери високо-технолошког наоружања, Европа и Jапан се сигурно могу држати укорак са САД-ом. Иако они пажљиво изражаваjу своjе изjаве на начин коjи не показуjе неприjатељство према САД-у, европски аналисти наглашаваjу потребу да се знатно повећаjу воjни издаци у ЕЗ. „Европска зависност од САД-а,” написао jе Financial Timesиз Британиjе 5. jуна, „се показала на jедан неприjатан начин. Наглашаваjући „хитност” планова Европске Заjеднице да развиjе своj сопствени воjни програм, Financial Timesjе изjавио: „Не ради се о томе да Европа треба да се носи са САД-ом у смислу проjектила за проjектил, и авиона за авион. Али треба да има технологиjу, индустриjску базу и професионалну воjну вjештину да се осигура да барем може дjеловати раме уз раме са САД-ом, а не као сироти род”.
Назад у будућност: империjализам у 21-вом веку
У првоj половини 20-тог стољећа се догодило наjужасниjе траћење људских живота у историjи свиjета. Процjењуjе се да jе више од 100 милиона људи погинуло током Првог Свjетског Рата (1914-18) и Другог Свjетског Рата (1939-45). Извори ових ратова, као што су велики револуционарни марксисти тога времена обjаснили, леже у фундаменталним контрадикциjама свjетског капитализма — између суштински анархичног карактера тржишне економиjе и обjективно друштвеног карактера производње; између развоjа високо интегрисане свjетске економиjе и национално-државног система у оквиру коjега jе власт буржоазиjе историjски укориjењена. Сукоби између владаjућих класа у разним империjалистичким земљама око тржишта, сировина и везаних интереса су директно убрзали сурвавање у понор свjетских ратова. САД су изашле из Другог Свjетског Рата као водећа капиталистичка сила. Немачка, Италиjа и Jапан су били савладани. Енглеска и Француска су били опустошени трошковима рата. Стари међуимпериjалистички антагонизми нису били нестали, него су се држали на узди у присуству Хладног Рата између САД-а и Совjетског Савеза.
Пропаст СССР-а 1991. jе отклонила политичке препреке у међу-империjалистичким сукобима. Супарничке амбициjе САД-а, Европе и Jапана се не могу заувиjек изгладити мирним путем. Свиjет бизниса jе jедно немилосрдно и неумољиво такмичење. Бизнис конгломерати коjи, из jедног или другог разлога, данас имаjу потребу да сарађуjу на jедном проjекту могу, зависно од околности, да се сутра ухвате у коштац jедни с другима. Немилосрдна конкуренциjа међу конгломератима на свjетскоj разини — вjечни bellum omnium contra omnes(рат свакога против свих) — на краjу проналази своj наjразвиjениjи и наjсмртоносниjи изражаj у отвореном воjном сукобу. Глобална интеграциjа производње не умањуjе сукоб између империjалистичких сила, него га парадоксално поjачава. Као што Фридман-ови пишу, а у овом наврату су у праву: „Економска сарадња доноси економску међузависност. Међу-зависност доноси сукобе. Потрага за економском предности jе jедна очаjна игра коjа узрокуjе нациjе да предузму очаjне акциjе, што jе jедна чињеница коjе се може историjски доказати.”
Повећана учесталост воjних сукоба током 1990-их jе jедан обjективан симптом надолазећег разбуктавања међународног пожара уништења. Први и Други Свjетски Рат су били претхођени низом локалних или регионалнох сукоба. Док велике империjалистичке силе покушаваjу да прошире своj утицаj у регионе коjи су се отворили за капиталистички продор због распада СССР-а, вjероватноћа сукоба између њих се повећава. То што ће се риjешавати у великим сукобима — као што су они коjи ће неминовно произаћи око расподjеле плодова од пљачке нафте из Каспиjске и Кавкаске региjе — ће бити питања живота и смрти око свjетске владавине и позициjе. Таква питања, због саме своjе природе, се не даjу риjешити мирним путем. Основне тенденциjе империjализма се неумољиво крећу у правцу новог свjетског рата.
Балкански Рат и америчко jавно мњење
Упркос свим напорима медиjе да произведе подршку за оваj рат, реаговање америчке радничке класе — то jесте, велике већине становништва — jе била примjетно резервисана. Да се не варамо, ту ниjе било значаjних манифестациjа опозициjе овом рату. Али исто тако ниjе било ни знатног парадирања популарног одобрења према нападу на Jугославиjу. За разлику од неограниченог ентузиjазма за рат коjег су показивале медиjске личности, општи осjећаjи и мишљења коjа су радни људи наjвише изражавали су били збуњеност и боjазан. Оваj рат ниjе био популарна тема разговора. Упитани шта мисле о овом рату, радни људи обично одговоре да не разумиjу о чему се ту ради. Наравно, не свиђа им се шта су чули о „етничком чишћењу.” Али истовремено радници осjећаjу да су узроци борби на Косову и унутар бивше Jугославиjе компликованиjи него они на коjе их медиjа упућуjе. Далеко од тога да потпаљуjу патриотску ватру, очигледно неравноправни карактер овог сукоба и посљедице од америчких бомби су доприниjеле општем осjећању нелагодности међу широм jавности. Ова оцjена се потврђуjе мjерама коjе jе подузела Клинтон-ова администрациjа, са саучесништвом медиjе, да се ограниче што jе могуће више виjести о убиjању и уништењу проузрокованим америчким бомбардовањем. Одлука да се бомбардуjе главна jугословенска ТВ станица у Београду се дониjела послиjе њеног преноса првих великих инцидената од НАТО бомбардовања у коjима jе било знатних жртава. У седмицама коjе су услиjедиле послиjе тог крвавог догађаjа, репортаже од америчких дописника о посљедицама поjачаног бомбардовања Jугославиjе готово да су престале. Телевизиjске репортаже Брент Садлер-а, можда посљедњег CNNдописника са трунком личног поштења, су биле заустављене. Клинтон-ова администрациjа очигледно ниjе жељела да jавност буде добро информисана о њеном кориштењу касетних бомби и других правих „оружjа за масовно уништење” против српског народа.
Чак и важниjи показатељ процjене Клинтон-ове администрациjе о општем расположењу jе било њено очигледно вjеровање да jе jавност била дубоко супротстављена рискирању америчких живота у Jугославиjи. Наравно, нема неког посебног jачања вjере и морала опште свиjести, коjа прихваћа убиjање људи у другоj земљи све док то не кошта америчких живота. Међутим, рат за коjег народ ниjе спреман да прихвати било коjи степен жртовања ниjе рат у коjем влада ужива широку jавну подршку. Ваља се присjетити да jе већ више од 25 000 америчких воjника погинуло у Виjетнаму са неколико стотина хиљада повриjеђених, приjе него што се jавно мњење одлучно окренуло против тог рата.
Ништа ниjе интелектуално jаловиjе и празниjе, и политички површниjе од врсте псеудо-радикализма коjи миjеша жаргон са анализом и инсистира на тумачењу оваквих сложених и противуриjечених феномена као што су jавно мњење, с наивно „револуционарним” изразима. Било би варљиво и само-обмањуjуће да се релативно одсуство про-ратних осjећања — то jесте, расположења и осjећања пасивног пристанка коjе jе преовладавало током кампање бомбардовања — поистовиjети са политички свjесном опозициjом империjалистичком нападу на Jугославиjу. Међутим, не би било ништа мање погрешно да се из садашњег збуњеног стања опште свиjести извуку песимистички закључци и да се потциjени стварни потенциjал за промjену у политичкоj ориjентациjи радничке класе. Радиjе него да се преузме површни песимизам или оптимизам, потребно jе проучити обjективно стање класних односа коjи су узроковали ово реаговање разних друштвених слоjева према балканском рату.
Финансиjски бум и нови подржаоци империjализма
Међу наjизванредниjим карактеристикама напада на Jугославиjу jе била водећа улога индивидуалаца коjи су се некада противили Виjетнамском Рату и учествовали у анти-империjалистичким протестима. Са изузетком премиjера Тонy Блер-а из Британиjе — коjи буквално ниjе имао политичку историjу све док га Руперт Мурдок (велики медиjски магнат — прим. прев.) ниjе поставио на чело Лабуристичке Партиjе — сви остали главни лидери НАТО-вог рата су тврдили, раниjе у своjоj прошлости, да су били противници империjализма. Предсjедник Клинтон, као што свако зна, jе избjегао Виjетнам, пушио марихуану, и jавно прогласио своjу мржњу према армиjи САД-а. Ксавиjер Солана, социjал демократа коjи се некада противио уласку Шпаниjе у НАТО, jе данас генерални секретар овог воjног савеза. немачки канцелар, Герхард Шредер, jе извикивао марксистичке фразе као лидер социjал-демократског омладинског покрета и противио се стационирању Першинг ракета приjе само 15 година. Jошка Фишер, његов министар вањских послова, jе предводио групу самозваних револуционарних уличних бораца 1970-их, и касниjе, као вођа Зелене Партиjе, прогласио своjу непомирљиву приврженост пацифизму. Недавни портрет овог немачког министра вањских послова, коjег jе обjавио New York Times, jе извиjестио да „Jосцхка Фисхер снажно брани ту исту политику коjоj се он некада супростављао, што разбjешњава фундаменталисте у његовоj сопственоj Зеленоj Партиjи.” Масимо Д'Алема, премиjер Италиjе, jе водио Комунистичку Партиjу приjе него што се трансформисала у Демократску Партиjу Лиjевице. Политичка историjа ових индивидуалаца ниjе само потврда добро познате француске пословице, „Приjе 30-те револуционар; а послиjе тога свиња.” Већ то означава еволуциjу широког друштвеног слоjа у модерном буржоаском друштву.
Нагли успон или бум берзе дионица, коjи jе почео у раним 1980-им, се дубоко одразио на друштвену структуру и класне односе свих главних капиталистичких држава. Непрестани раст вриjедности дионица, посебно експлозиjа тржишних процjењивања од 1995, jе пружила знатном дjелу средње класе — посебно међу образованом елитом — приступ степену богатства коjи нису могли ни замислити на почетку своjих кариjера. Они коjи су се обогатили сачињаваjу релативно мали проценат становништва. Али изражено у броjкама, ови „нови богаташи” представљаjу знатан и политички моћан друштвени сталеж. Капиталистиче владе улажу велики дио свог времена и напора да задовоље њихове повећане жеље и глад и све егзотичниjе и раскошниjе укусе. Буквално ослобођени од свих уобичаjених брига о личним буџетима и несташици новца, ови нови богаташи уживаjу ниво обиља у своjим личним животима за коjе огромна маса становништва зна само из филмова, телевизиjе и популарних часописа.
New York Timesjе недавно извршио занимљиву студиjу jедног важног новог тренда у продаjи и куповини некретнине у САД-у: „Милион-доларска вила — или мултимилионска вила, у неким градовима — се поjављуjе као високо-профилни знак златних 1990-их, не само у традиционално богатим мjестима, него и у градовима средње Америке као Мемфис гдjе су такве куће биле риjеткост.”
Ове виле, Timesпримjећуjе, „су симболичне за економску подиjељеност: богатство створено у буму коjе jе почело краjем 1995, иако jе дошло до много људи, jе отишло несразмjерно и у огромним количинама у наjбогатиjих 5 посто домачинстава у земљи. Они су у своj џеп стрпали већину добитка од брзог раста берзе дионица, коjи jе створио на хиљаде мултимилионера преко ноћи. И они су jасно и упадљиво уложили велики дио своjих добитака у своjе виле.”
Цитираjући студиjу економисте New YorkУниверзитета Edward N. Wolff-а, New York Timesобjављуjе да се „Риjетко у историjи десило тако брзо гомилање богатих људи... Док се броj америчких породица повећао за 3 посто током 3 године, броj мултимилионских породица jе скочио за 36.6 посто. Ако у богате уброjимо породице са 10 милиона долара или више, 275 000 породица се квалификовало за ову групу 1998, што jе пораст са 190 000 1995, то jесте, повећање за 44.7 посто.”
Друга страна овог процеса jе погоршање економског полозажаjа огромне већине америчког народа током истог периода. „Из своjе анализе података Федералне Резерве,” пише New York Times, „Mr. Wolffпродире у jош jедну чињеницу: Док jе чисто бруто богатство за наjбогатиjих 10 посто породица у земљи нарасло, у преосталих 90 посто jе оно било у паду.”
Оваj цитирани извjештаj jе само jедан кратки преглед и примjер социjалне неjеднакости коjа jе свугдjе присутна у садашњоj Америци. Ширење социjалне провалиjе унутар америчког друштва брзо достиже — ако то већ до сада ниjе достигло — степен у коjем се чак и претварање и изговор о широкоj друштвеноj сагласности, укориjењеноj у основним демократским вриjедностима, не може више одржавати. Ова ситуациjа ниjе само производ пуке величине разлике између просjечне годишње зараде наjбогатиjих 10 посто становништва и осталог народа. Специфичан карактер гомилања богатства — то jесте, обогаћивања путем раста вриjедности дионица — сасвим природно ствара друштвене и политичке ставове и мишљења коjа су добоко против радничке класе и коjа су про-империjалистичког карактера. Политика коjа jе омогућила експлозиван раст вриjедности дионица — немилосрдан притисак на висину плата, непрестани захтjеви за већу продуктивност, масивно резање у друштвеним издацима, неумољиво кориштење „смањивања броjа радних мjеста” да се одржи високи ниво профита компаниjа — jе ослабила социjални положаj радничке класе САД-а.
Међународне посљедице политике коjа jе узроковала да вриjедност берзи као што су Dow Jonesи NASDAQскоче до невиђених висина, су за огромну већину свjетског становништва коjе живи у мање развиjеним земљама, дубоко трагичне. Бум берзе дионица се напаjа и одржава, изнад свега осталог, путем дефлациjе (или неинфлациjе) коjа већ дуже вриjеме зависи од пада циjена сировина. Оваj пад ниjе jедноставно производ обjективних економских токова, него немилосрдне политике коjу воде велике империjалистичке силе да ослабе способност неразвиjених земаља да подигну циjене сировина. Успjешно уништење способности земаља произвођача нафте ОПЕК, да самостално диктираjу циjене — у коjем jе Персиjски Рат од 1990-91. играо главну улогу — jе наjзначаjниjи примjер везе између гомилања богатства у империjалистичким земљама и повећане експлоатациjе оних мање развиjених земаља. Они у развиjеним земљама чиjе се богатство заснива на растућуj вриjедности дионица су директно извукли корист из ових токова. Наравно, то не значи да свако ко jе улагао у берзу дионица подржава империjалистичку политику. Али jе немогуће порећи широке друштвене и политичке посљедице ових обjективних економских токова и односа.
Усред Другог Свjетског Рата, Лењин jе запазио везу између суперпрофита коjег jе империjализам извукао из колониjа, и политичке трулости, покварености и поткупљивости диjела средње класе и радничке бирократиjе. Упркос томе да услови и међународни односи 1999. сигурно нису идентични онима 1916, сличан и аналоган ток jе био у деjству. Обjективан начин дjеловања и друштвене посљедице продуженог бума берзе дионица су омогућили империjализам да из слоjа више средње класе регрутуjе нове и одане подржаоце. Реакционарна, конформистичка, сагласна, цинична и дрска интелектуална клима коjа преовладава у САД-у и Европи — коjу подржава медиjа и коjу прилагођаваjу и подешаваjу већином покорни, трули и поткупљени академичари — одражава друштвени став високо привилегованог слоjа становништва коjи уопште ниjе заинтересован у потстицању критичног проучавања економских и политичких основа свог ново-оствареног богатства.
Стање у америчком и међународном радничком покрету
Растући jаз између привилегованог слоjа коjи сачињава владаjућу капиталистичку елиту, и широке масе радних људи обиљежава обjективно високи ниво друштвених и класних напетости. Може се чинити да jе ова оцjена контрадикторна због одсутности милитантног радничког активизма у САД-у. Али мали броj штраjкова и других облика масовних друштвених протеста не указуjу на друштвену стабилност. Него чињеница да jе у прошлоj децениjи било тако мало отворених манифестациjа класних сукоба, упркос брзог раста социjалне неjеднакости, сугерише да су постоjеће политичке и друштвене институциjе у САД-у постале безосjећаjне на растуће незадовољство радничке класе. Установљене друштвене организациjе као што су синдикати више не функционишу, чак ни у ограниченом смислу, као гласници народног незадовољства. Демократска и Републиканска партиjа, коjе буквално немаjу директан контакт са народом, чак и не признаjу, а камоли да предложе, рjешења за основне проблеме живота радничке класе. Што се год дуже жалбе радничке класе игноришу, угушуjу и обуздаваjу, оне на краjу постаjу све експлозивниjе. Jедном мора доћи вриjеме да се друштвена напетост, када се приближи „критичноj маси,” нагло излиjе на површину друштва.
Продужено слабљење и смрт америчких синдиката jе jедно од наjосновниjих промjена у друштвеном животу САД-а током задње двиjе децениjе. Не тако давно током 1960-их, Џонсон-ова администрациjа ниjе могла да води Виjетнамски Рат без сталног узимања у обзир посљедица своjе политике на радничку класу. Предсjедник Линдон Џонсон се одупирао захтjевима Федералне Резерве и представника великог бизниса да намири растуће трошкове рата путем откидања од друштвених издатака. Он се боjао да би оштра економска политика самоуздржавања или стезања каиша могла да jош поjача класне сукобе и друштвене нереде, коjи су већ били на високом степену. Никсон-ова администрациjа jе 1971. покушала да се одупре захтjевима радника за боље животне услове путем оснивања Платног Одбора (Pay Board) и годишњег ограничења од 5,5 посто на повишице плата. Да би добили осjећаj друштвене климе тог времена, ваља се присjетити да jе чак и човjек попут Џорџ Мини-jа — 70-годишњи предсjедник AFL-CIO(америчког савеза синдиката — прим. прев.) коjег су сматрали као наjконзервативниjу десничарску личност америчког радничког покрета — обjавио да су Никсон-ови напори да контролише плате „први корак ка фашизму.” Упркос своjе реторике, Мини се касниjе сложио да сарађуjе са Платним Одбором. Међутим, суочен огромном народном опозициjом и растућим таласом штраjкова, Мини jе био приморан да поднесе оставку у Платном Одбору и Никсон-ов план за контролу плата jе пропао.
Међутим, с почетком 1970-их, комбинациjа економских и политичких развоjа jе темељито промиjенила домаћу и међународну средину у коjоj jе америчка владаjућа елита дjеловала, у њену корист. Као прво, велике међународне економске кризе од 1973-75 и 1979-81 су окончале дуготраjни послиjе-ратни бум. У околностима растуће незапослености — коjоj jе влада доприниjела путем повећања камата на jош нечувене стопе — корпорациjе су искористиле прилику да поведу траjну офанзиву против синдиката. Сигнал за оваj напад jе дошао августа 1981, када jе предсjедник Роналд Реаган отпустио 11 000 контролора зрачног саобраћаjа, коjи су били штраjковали. Упркос масовне народне подршке контролорима — коjа jе дошла до изражаjа у анти-Реган демонстрациjама 500 000 радника у Вашингтон-у септембра 1981 — AFL-CIOниjе подузео икакве мjере да се штраjкачи поново унаjме. Успоставио се шаблон коjи се наставио током 1980-их и 1990-их. Бирократиjа синдиката, коjа jе дуго времена сматрала милитантност своjих чланова као приjетњу своjим властитим привилегованим положаjима, су са одобрењем дочекали ове поразе радника као прилику за продубљење своjе директне сарадње са послодавцима. До краjа 1980-их, послиjе непрекинутог низа пораза радника у jедноj индустриjи послиjе друге, синдикати су престали да функционишу као права и искрена одбрамбена организациjа радничке класе у сваком значаjном смислу те риjечи. Штраjкови коjи су до средине 1980-их били истраjна и експлозивна карактеристика америчког друштвеног живота, су опадали годину за годином до рекордно ниских нивоа. Резање плата и масовна отпуштања, коjима се традиционално жестоко одупирало, су постали уобичаjена поjава у индустриjи САД-а.
Упркос извjесних историjских слабости америчког радничког покрета коjе су га учиниле изузетно рањивим за нападе — као што су његов недостатак независне политичке организациjе, одсутност било каквих значаjних социjалистичких тенденциjа, опште низак степен класне свиjести и, задње али не и посљедње, одвратан степен покварености, трулости, поткупљености и гангстеризма радничке бирократиjе — пропаст синдиката у САД-у jе био дио ширег међународног феномена. Широм свиjета су старе политичке партиjе и синдикати радничке класе ушли у траjну кризу од средине 1980-их па даље. Шта jе био суштински узрок овог распада широм свиjета?
Поjава транснационалних корпорациjа
Светске рецесиjе од 1970-их и раних 1980-их су довеле до темељних промjена у основним облицима капиталистичке производње. Док jе међународна трговина доживjела огроман раст послиjе Другог Свjетског Рата, процес производње се наставио, наjвећим диjелом, у националним оквирима. Док су мултинационалне корпорациjе пословале у многим земљама, њихови производни погони су дjеловали по националним основама. На примjер, jедна корпорациjа САД-а попут Форд-а или Џенерал Моторс-а, би имала производне погоне и построjења у разним земљама. Али ови погони су имали циљ да производе за тржиште земље у коjоj су били смjештени.
Револуционарни развоjи технологиjе транспорта и компjутерских комуникациjа су омогућили историjску промjену организациjе и техника капиталистичке производње. Мултинационални облик удружене пословне организациjе jе био надмашен транзнационалномкорпорациjом. Битни и суштински значаj ове промjене jе био да jе она омогућила да се производња и послови организуjу и координираjу директно на међународноjоснови. Издржаване масивним дневним покретом и капитала и информациjе, транзнационалне корпорациjе су биле у стању да по први пут успоставе глобално интегрисани систем производње. То им jе омогућило да заобиђу радну снагу у своjим „националним домовинама” и да успjешно искористе регионалне и континенталне разлике у висинама плата и социjалним бенефициjама.
Ни jедна постоjећа масовна организациjа радничке класе ниjе била спремна, вољна или способна да припреми ефективан одговор на револуционарни напредак у технологиjи и њене далекосежне посљедице на капиталистички начин производње. Упркос своjих званичних титула и формалних политичких веза и удружења — било да су себе називали Социjалистима, Комунистима, Лабуристима, или као што jе случаj у САД-у, отворено прогласили своjу приврженост капитализму и партиjама великог бизниса — старе радничке организациjе су се заснивале на националноj држави као непромjењивом оквиру производње. Ако претпоставимо вjечну овисност капиталистичких корпорациjа о националноj радноj снази коjа jе им jе на директном располагању, синдикати су вjеровали да имаjу непобjедиву позициjу. Докле код су синдикати контролисали национално снабдjевање радном снагом, они би задржали способност да довиjека извлаче услуге и попусте од послодаваца. Читава реформистичка идеологиjа радничког покрета се заснивала на овоj удобноj и самозадовољноj националистичкоj перспецктиви.
Ова националистичка реформистичка перспектива jе била краjње укориjењена у материjалним интересима бирократиjе. Према томе, пропаст ове перспективе ниjе ни наjмање ослабила оданост, послужност и подређеност бирократиjе капитализму. Напротив, бирократиjа jе утрошила своjу енергиjу у очување своjих привилегиjа унутар националне државе путем покушаjа да натjера радничку класу да прихвати нижи стандард живота.
Распад СССР-а
Распад Совjетске Комунистичке Партиjе (КПСС) и пропаст СССР-а су били наjекстремниjе и експлозивне манифестациjе распада старих бирократских и реформистичких партиjа радничке класе. Наравно, Совjетски Савез jе представљао далеко веће историjско достигниће међународне радничке класе него што су то били западноевропски и амерички синдикати. КПСС jе држала државну власт и владала на основи национализованих облика своjине коjи су били створени послиjе Октобарске Револуциjе 1917. Али упркос ове битне разлике, програм и идеологиjа владаjуће стаљинистичке бирократиjе — коjа jе доста приjе тога присвоjила политичку власт од радничке класе и истриjебила читаву генерациjу марксиста коjи су предводили социjалистичку револуциjу — су били у суштини исти као и код лабуристичке бирократиjе у развиjеним капиталистичким земљама, у два основна смисла.
Као прво, званична совjетска доктрина „мирне коегзистенциjе” jе била кремљинска верзиjа класне колаборациjе и сарадње радничке бирократиjе на Западу. Насупрот хистеричноj пропаганди америчке медиjе, марксизам уопште ниjе играо никакву улогу у политици стаљинистичких лидера СССР-а. Став типичног совjетског бирократе према самоj могућности револуционарних побуна и устанака — и унутар и ван граница СССР-а — jе био комбинациjа личног страха и насилне промjене политичких осjећања. Ћељни ничега другога него да у миру уживаjу луксуз коjи су им њихови положаjи у бирократиjи дониjели, стаљинистички лидери нису тражили начина да сруше свjетски империjализам него да му се прилагоде.
Друго, економски програм коjим jе бирократиjа управљала jе била jедна чудна и необична верзиjа национализма коjег су упражњавале њихове реформистичке колеге у Западноj Европи. Такозвани „социjализам” коjег jе Кремљ прихватио и подржавао се заснивао углавном на ресурсима и богатствима коjи су били на располагању унутар СССР-а. Стаљинистичка бирократиjа ниjе тежила за ничим амбициозниjим од совjетске верзиjе државе са социjалним осигурањем и услугама. Основна обмана овог програма jе била у томе да jе развоj совjетске економиjе овисио, у посљедњоj анализи, о ресурсима и богатствима свjетске економиjе и њене међународне подjеле рада. Било jе немогуће да се само из богатстава и производње jедне нациjе одржава jедна социjална држава коjа jе у стању да опстане, а камоли jедно напредно социjалистичко друштво. Увођење глобално-интегрисане производње jе проширило jаз између развиjених капиталистичких земаља и Совjетског Савеза. Проблем ниjе био само технолошки: у стаљинистичком систему jедноставно ниjе било мjеста за транзнационалне облике производње. Чак и између СССР-а и стаљинистичких режима Источне Европе, економски односи су остали на краjње примитивном нивоу. Када jе Михаил Горбачов дошао на власт 1985, он ниjе имао бољих рjешења за изазове коjе jе наметнула глобализациjа капиталистичке производње, него његове колеге у бирократиjама америчког и западноевропског радничког покрета. Сви његови очаjни покушаjи да импровизуjе рjешење за растуће друштвене и политичке проблеме су били бескорисни. Катастрофални стаљинистички експеримент са „социjализмом у jедноj земљи” — коjи jе од почетка представљао одбацивање начела социjалистичког интернационализма на коjем се Октобарска Револуциjа заснивала — jе дошао до несретног и кобног краjа са распадом Совjетског Савеза децембра 1991.
Криза руководства и перспективе
Тренутна политичка дизориjентациjа радничке класе се много боље може схватити када се обjасни у оквиру глобалних економских трансформациjа, политичких катастрофа и организациjских распада током посљедње двиjе децениjе. Замислите воjску коjа jе опкољена моћним неприjатељима са свих страна. Њене вође дезертираjу усред битке, односећи са собом оружjе и залихе. Радничка класа се налази у сличном положаjу. Издале су jе партиjе и организациjе коjе jе она подржавала и на коjе се ослањала. То што компликуjе ствар jе да безвриjедност њених старих организациjа и лидера ниjе само ствар субjективних грешака и личне покварености, трулости и поткупљивости. Него jе њихова безвриjедност дубоко укориjењена у обjективним економским токовима коjи су драматично утицали на начин производње и класне односе. Према томе, то што jе радничкоj класи потребно ниjе само промjена лица у старим организациjама — или, да будемо прецизниjи, онога што jе остало од тих образа. Ту не постоjи „хитна помоћ” коjа може повратити у живот ове умируће, реакционарне и назадне бирократске синдикате и политичке организациjе из прошлости. Што се приjе шутну устрану, то боље. То што jе потребно радничкоj класи jе нова револуционарна интернационалнаорганизациjа, чиjа се стратегиjа, перспектива и програм слажу и подудараjу са обjективним тенденциjама свjетске економиjе и историjског развоjа.
Као што нам jе добро познато, постоjи мноштво песимиста коjи су убиjеђени да уопште нема могућности за стварање таквог интернационалног револуционарног покрета. Да се запазити да се они наjнепоправљивиjи од ових песимиста могу наћи баш међу онима коjи су не тако давно улагали пуно повjерење у синдикате, и дубоко вjеровали у траjност СССР-а. До jуче су они били убиjеђени да ће бирократски вођен реформизам вjечно траjати. Данас они вjеруjу са ништа мањим увjерењем у вjечну побjеду капиталистичке реакциjе. Али то што обиљежава оваj jучерашњи лакоумни оптимизам и данашњи деморализовани песимизам, jе извjесна врста интелектуалне и политичке површности, чиjе су карактеристичне црте недостатак воље и способности да се истраже и проуче догађаjи унутар нужног историjског оквира, и ненаклоност да се испитаjу контрадикциjе коjе леже испод ове високо варљиве спољашњости друштвене стабилности. Ту су друге карактеристике — посебно међу онима коjи добиваjу своjе плате из универзитетских благаjни — коjе погоршаваjу и доприносе овим интелектуалним слабостима, наиме, jедан извjестан недостатак личне храбрости, интегритета, и jедноставног поштења.
Вjера у револуционарну улогу радничке класе и обjективну могућност за социjализам ниjе само ствар вjере, него теоретског сагледавања и продирања у обjективне законе капиталистичког развоjа и познавања историjе — посебно оне од 20-тог стољећа. У посљедњих 99 и по година ниjе било мањка револуционарних борби радничке класе — руске, немачке, шпанске, португалске, грчке, кинеске, чилеанске, аргентинске, виjетнамске, мађарске, аустриjске, jужноафричке, цеjлонске, и да, америчке. Оваj кратки списак jе далеко од потпуног.
Шта jе обjективна основа препорода револуционарних борби од стране радничке класе при уласку у 21-во стољеће? Парадоксално, саме промjене обjективних токова свjетског капитализма коjи су доприниjели дизориjентациjи и слабљењу радничке класе у току задње двиjе децениjе су положиле темељ за обнову отворених класних сукоба, али на много широj основи него што jе то било могуће раниjе. Главна слабост претходних облика класних сукоба jе лежала у њиховоj националноj одвоjености. Чак и када jе интернационално jединство пролетариjата било проглашавано и прослављано, обjективни услови су дjеловали противно развоjу класне борбе као уjедињеног интернационалног процеса. Али могућност надмашивања овог ограничења jе присутна у глобално интегрисаноj производњи. Оваj развоj капитализма не само да суочава радничку класу са обjективном нуждом да води своjе борбе на интернационалноj основи; економске трансформациjе су такођер створиле обjективне услове за стварање овог интернационалног jединства. Као прво, активности транзнационалних корпорациjа и течност глобалног покрета капитала су довеле до огромног раста радничке класе на интернационалноj разини. У земљама и регионима, гдjе приjе само 30 година, скоро да ниjе ни постоjала радничка класа, пролетариjат се поjавио као масовна сила. Пролетариjат Источне Азиjе, коjи jе приjе само jедне генерациjе сачињавао само незнатан дио становништва региjе, сада броjи десетине милиона. Друго, комуникациона технологиjа, коjа jе подлога транзнационалне производње, ће неминовно олакшати и потпомочи координациjу класне борбе — и у смислу стратегиjе и логистике — на глобалноj разини.
Интернационализам и национализам
Сметње и препреке глобализациjи класне борбе и интернационалном jединству радничке класе су у мањоj мjери техничке него ли политичке и идеолошке природе. Продужена криза интернационалног радничког покрета jе нашла можда своj наjназадниjи и наjреакционарниjи политички одраз у наглом порасту национализма. Губитак политичке вjере у револуционарне способности радничке класе и наде у социjалистичку револуциjу су доприниjели препороду националистичких програма и идеологиjа. У многим случаjевима, историjско назадни карактер ових тенденциjа се прикривао псеудо-љевичарском демагогиjом „националног самоопредjељења” и „националног ослобођења.”
У покушаjима да избjегну сложен задатак борбе против свих облика шовинизма — било да jе заснован на jезику, религиjи или етничкоj припадности — и утичући на jединство свих диjелова радничке класе унутар земаља са мjешовитим становништвом, безброjне ситно-буржоаске тенденциjе су умjесто тога изабрале да се базираjу на jедноj или другоj националноj заjедници. Цинично и неупућено кориштење марксистичког жаргона не миjења чињеницу да се суштински садржаj њихове политике састоjао у уздизању националног или етничког идентитета изнад класне свиjести и, произилазећи из тога, потчињавање обjективних интереса радничке класе политичким и финанциjским интересима националне буржоазиjе и ситне буржоазиjе.
Има разлога да се вjеруjе да смо већ достигли плиму националистичког препорода. Заиста, посљедице догађаjа у Jугославиjи мораjу доприниjети поткопавању угледа и утицаjа национализма и политичке вjеродостоjности захтjева за самоопредjељењем. Ужаси међу-комуналних сукоба коjи су харали Балканом су открили назадне и реакционарне посљедице национализма. Шта се постигло распадом Jугославиjе? Прљаве сплетке и махинациjе Милошевића у Србиjи, Туђмана у Хрватскоj, Кучана у Словениjи, и Изетбеговића у Босни су коштале на десетине хиљада живота, и за шта? Читав економски и културни ниво Балкана jе неизмjерно опао. „Независна” Босна jе jедан биjедни империjалистички протекторат. „Независна” Хрватска живи од мрвица коjе им империjалисти удjељуjу. Србиjа jе опустошена. А што се тиче Косова, оно jе подиjељено у неколико окупационих зона. Његов „национални ослободилачки покрет”, ОВК, нема будућности осим као одређене жандармериjе САД-а. Све националне и религиозне заjеднице су биле жртве грађанских ратова. Сви догађаjи током распада Jугославиjе су горко свjедочанство и осуда национализму.
Ту има jош jедна тачка гледишта jугословенских збивања из коjих ће интернационална радничка класа бити приморана да извуче поуке. Jеднострана природа воjног сукоба ће послужити да поткопа митове коjи су окруживали перспективу ратова за национално ослобођење — то jесте, да се пораз може наниjети империjализму на основи воjног сукоба, радиjе него кроз методе свjетске социjалистичке револуциjе. Ситно-буржоаски радикални романтичари су били занесени Че Геварином перспективом за „Jедан, два, много Виjетнама.” Ова заблуда се претворила у „Jедан, два, много Ирака.” А што се тиче Виjетнама? Упркос свих хероjских жртвовања виjетнамских маса, њихових национално-ослободилачких ратова коjи су траjали 30 година, нису се ослободили од империjалистичке доминациjе. Скоро 25 година од осваjања Саjгона, ММФ jе у стању да испољи више утицаjа на политику Ханоjа него Никсон и Кисинџер са америчким Б-52 бомбардерима.
Докле jе год империjализма, потлачене нациjе ће да воде оружане борбе. Али основни и одjучуjући облик борбе против империjализма jе револуционарна политичка борба радничке класе. Са овог становишта, наглашавање огромног историjског значаjа класне борбе у развиjеним капиталистичким земљама — изнад свих, унутар САД-а — уопште не сугерише надувеност, ароганциjу или презир према радницима у мање развиjеним земљама. Него ово проистиче из реалистичне оцjене равнотеже интернационалних класних снага и разумиjевања експлозивног карактера друштвених контрадикциjа унутар империjалистичких центара. Они коjи поричу могућност социjалистичке револуциjе у САД-у не поричу само, као практичну ствар, могућност за социjализам било гдjе. Они уствари одбацуjу сваку наду за будућност човjечанства. Колико год да jе сложена интеракциjа свjетских борби и колико год да jе стварни ток догађаjа непредвидив, ту не може бити сумње де ће развоj класне борбе у САД-у одлучуjуће утицати на њихове посљедице.
За сада jе непобитна друштвена чињеница да jе ниво политичке свиjести америчке радничке класе jако низак. Међутим, треба се рећи да то ниjе недостатак коjи jе само видљив код радника. Догађаjи утичу на свиjест — не само на горе, него и на боље. Контрадикциjе у подлози америчког друштва ће, у посљедњоj анализи, резултирати у дубоким и темељним, а за многе, и неочекиваним промjенама у масовноj свиjести. Нигдjе ниjе написано да се друштвене напетости коjе су тако дубоко укориjењене у структури америчких класних односа могу изразити само у таквим трагичним и махнитим облицима као што jе масовно убиство у Колумбине Средњоj Школи. Ове напетости ће и могу да пронађу хуманиjе, демократскиjе и револуционарниjе облике изражаjа.
14. јун 1999. г.