Ја немам од чега да се браним, ја само могу да се поносим и наравно могу да оптужим своје тужиоце и њихове шефове. Они су на слободи, али нису слободни, а ја у затвору, ухапшен, ја сам слободан и са великим и са малим „С”.

Председник Слободан Милошевић:

Пре него што наставим тамо где сам стао, да вам кажем новости које се тичу овог посла. Прексиноћ, у суботу 16. фебруара запаљен је у Косовској Митровици храм Светог Саве, тек је ујутру ватра угашена. Албански терористи озбиљно конкуришу тужиоцу у антисрпској хистерији. А у Призрену Зафир Бериша, председник тзв. ветерана терориста каже у говору: „Косово ћемо обезбедити само за Албанце и никога више”. Све иде у складу са изјавом коју сам цитирао, заједничком Олбрајтове и тужиоца: „на истом смо задатку”. А да сад наставим тамо где сам стао.

Једна од стратешких замисли у остваривању глобалне контроле и поробљавања држава широм света је изазивање сукоба између словенских и муслиманских народа са надом да се међусобно поубијају или бар до те мере ослабе да би над њима била успостављена контрола. Косово и Чеченија су у том погледу несумњиво карике једног истог ланца примера, а и код словенских и код муслиманских народа се настоји да се и додатно ослабе у међусобним ратовањима или бар у међусобним конфронтацијама. Југословенски народи су нажалост од почетка последње деценије 20. века били полигон за испробавање и жртве те стратегије. У процесу остварења доминације — економске, социјалне, политичке, културне, психолошке, на подручјима источне Европе, западне владе као носиоци тог процеса доминације су се определиле за метод националних сукоба са циљем да ти сукоби разоре некадашњу Југославију.

Тај метод је примењен и у случају Совјетског Савеза и Чехословачке и показао се као брз и успешан, односно све некадашње социјалистичке земље вишенационалног састава требало је да буду разорене изазивањем националних тензија. То је био вид обрачуна са ондашњим системом у тим земљама.

Када је реч о Југославији тај метод се није показао као брз и ефикасан на начин на који је то било у Совјетском Савезу и Чехословачкој. Ту националне тензије нису биле довољне за распад земље. Оне су морале да се претворе у национални рат да би се земља распала. Рат је дакле почео тако што је у оквиру некадашње Југославије подстицан национализам, затим национална мржња и национални сукоби до мере када су се они претварали у рат. Грађански рат у Хрватској измећу Срба и Хрвата, као и рат у Босни и Херцеговини измећу Срба, Хрвата и Муслимана, последица је подстицања националне мржње изван Југославије.

У ту националну мржњу је инвестирано материјално, финансијски, медијски, персонално, психолошки. Југословенски грађани су учествовали у рату који је изазван изван њихове земље, а да они тога нису били свесни. Када су то добрим делом постали, рат је већ увелико беснео у Хрватској и Босни и Херцеговини. А неки су те чињенице постали свесни тек када је рат окончан. Разуме се, има их који ни данас нису свесни истине да је рат на подручју некадашње Југославије резултат воље и интереса других, великих западних сила. Истина је да су те владе слале своје емисаре на преговоре у републике некадашње Југославије пре него што су земљу дефинитивно разорили. У току рата код влада новоформираних држава од република некадашње Југославије, а нарочито у новоформирану Југославију састављену од Србије и Црне Горе. Већина тих емисара није ни имала за циљ окончање сукоба и успостављање мира меду завађеним народима. Они су практично подржавали ону политику и протагонисте оне политике која је била у њиховом интересу, односно која је заступала разбијање земље, сецесионизам, сепаратизам, насиље, њено поробљавање, нови колонијализам. Било је разуме се и добронамерних и поштених људи меду тим емисарима, али они су били у мањини.

Некадашња Југославија настала је како је стајало и у њеном Уставу слободном вољом југословенских народа: Срба, Хрвата, Словенаца, Македонаца и Црногораца и њиховог права на самоопредељење које у себи несумњиво садржи право на отцепљење. Касније су и Муслимани дефинисани као посебан народ, југословенском грбу је додата и шеста бакља. Тадашња Социјалистичка република Хрватска је својим сопственим уставом била дефинисана као држава хрватског народа, држава српског народа и других народа који у њој живе. Дакле, и унутар саме Хрватске, Срби су имали статус народа који подразумева право на самоопредељење. А Босна и Херцеговина је била Југославија у малом у којој су живела три народа. Све функције у Босни и Херцеговини — и у влади, и у парламенту и у Партији биле су распоређене тако да их имају представници сва три народа. Босна и Херцеговина, Југославија у малом, функционисала је на принципу равноправности народа. Границе између југословенских република биле су административне границе, а не границе народа нити државне границе. И никаква промена њиховог статуса која би могла бити на штету било ког од југословенских народа, није без сагласности тих народа могла бити остварена у складу са југословенским уставом.

Међутим, доласком националиста на власт у Хрватској, преко ноћи је направљен Устав против воље равноправног српског народа и они су преко ноћи постали грађани другог реда. Сецесија Хрватске постала је јавни циљ. Одмах је први пут након Другог светског рата почело и насиље над Србима који су управо у Хрватској у време Другог светског рата били жртве геноцида марионетске, националистичке „Независне државе Хрватске”. А територије на којима су живели биле су њихова постојбина кроз векове — много пре него што је насељена Америка.

Прве наоружане партијске формације од времена Хитлера појавиле су се тада у Хрватској. Срби су се побунили, захтевали да остану у Југославији и запречили приступ својој територији. Ти су догађаји познати као „балван револуција” јер су употребили балване на путевима кроз шуме да запрече прилаз својој територији, а као што свако може претпоставити — балван не може бити средство агресије ни на кога — балван може бити само препрека. Тензије су расле али су истовремено почеле и активности на тражењу политичког решења да се избегне конфликт.

Европска заједница тада, касније Европска унија послала је Карингтона да помогне. Мислим да је он желео да помогне политичко решење и да се избегне конфликт. Ти би напори сигурно успели да Немачка није повукла радикалан потез и превремено признала Хрватску у њеним административним границама и пресекла напоре на тражењу политичког решења.

Хрватска је извршила насилну сецесију, сукоби су се разбуктали.

А у Босни у којој је расла тензија дошло се до политичког решења. Прихваћен је план који је Карингтонов представник, португалски дипломата Куртиљеро направио и који су потписале све три стране. То је био тај Лисабонски споразум. Нажалост, преко ноћи на сугестију америчког амбасадора Ворена Цимермана, Алија Изетбеговић је повукао свој потпис. Донета је одлука о сецесији Босне без учешћа и уз противљење Срба, дакле, једног од три народа, дакле такође неуставно и насилно.

А Европска заједница је такође превремено, одмах признала независност Босне и Херцеговине игноришући вољу српског народа. То признање, да цинизам буде већи, дато је 6. априла, а то је датум када је у Другом светском рату Хитлер напао Југославију.

Па ни тада Срби нису започели насиље. Тражио се мирни пут решења. Нажалост, друга страна се није уздржала од насиља. А да то нису били тек само догађаји — подсетио бих вас, то предпостављам да добро знате ако ревносно обављате свој посао, — да је у „Исламској декларацији” њен аутор Алија Изетбеговић написао — цитирам: „нема мира и суживота између исламске религије и неисламских институција”.

Иначе, ово о улози америчког представника потврдио је касније, пар година касније, „Њујорк тајмс” 29. августа 1993. године који је написао: „Цимерман је наговорио Изетбеговића да прекрши Лисабонски споразум.” Почео је грађански рат између Муслимана и Срба, а онда измеду Муслимана уз подршку Хрвата и Срба, да би касније почео и грађански рат између Муслимана и Хрвата.

Србија се залагала за политичко решење сукоба и у Хрватској и у Босни. У Хрватској између руководства Републике Српске Крајине и владе у Загребу, а у Босни између три народа у Босни и Херцеговини и њихових представника. И све време, све време без прекида, без изузетка, помагала мировни процес. Залагали смо се да се одмах успостави мир. Ја сам на почетку сукоба, када су Муслимани у центру Сарајева почели да убијају Србе, када су тензије порасле, — а у то време је била Исламска конференција у Истанбулу, — послао писмо Исламској конференцији у коме сам написао између осталог, да сукоби морају одмах престати, да су Срби и Муслимани браца, да њихови сукоби одговарају само непријатељима и Срба и Муслимана.

О томе има и других података и детаља; они су се горко жалили међусобно да ће Муслимани највише изгубити јер огроман број Муслимана живи у Србији и Црној Гори, Македонији, да им не одговора да се издвајају из Југославије али да они ту ништа не могу јер је то политика великих сила.

На другој страни залагали смо се да се између српског руководства Крајине и Хрватске тражи политичко решење. Сајрус Венс као изасланик међународне заједнице био је од велике помоћи и коначно предложио генералном секретару Уједињених нација упућивање снага Уједињених нација. Тада су и формиране зоне под заштитом Уједињених нација на свим територијама у Хрватској са већинским српским становништвом. Ја сам подржао тај план, а и тада сам био критикован и то има у новинама из тих година, лако би се могло наћи. Цак је тадашњи министар спољних послова Републике Српске Крајине написао да ме је Сајрус Венс подмитио са 120 милиона долара које сам добио на Кипру да се сложим, да се Србија сложи, да дођу трупе Уједињених нација на те територије, а логично је било да Венс није хтео да предложи Уједињеним нацијама долазак њених трупа пре него што се сложе руководство Хрватске, руководство Републике Српске Крајине и руководство Србије — да би боравак и мисија тих трупа имала једну општу подршку и да би била успешна. Тада је наступило смирење, није више било значајних сукоба. Контакт група која је формирана радила је на политичком решењу.

Међутим, хрватска војска је упркос присуству Уједињених нација извршила нападе на Медачки џеп и злочине, као и на Западну Славонију и побила много људи, а да нико није одговарао. После тога, ситуација се опет смиривала, договорили су цак и отварање ауто-пута. Било је и других планова, Контакт-група је радила, а ни Југославија ни Србија нису у томе имале посебну улогу јер су сматрале да је то ствар преговора Владе у Загребу и Републике Српске Крајине.

А онда је Хрватска, уз благонаклон став Запада и охрабрење Америке како је то Холбрук неопрезно цак писао, — извршила офанзиву на Републику Српску Крајину, извршила покољ на очиглед снага Уједињених нација. Нико није реаговао. Стотине хиљада Срба истеране су са простора на којима су живели стотинама година. Пред тај последњи рат било их је преко 600.000 у Хрватској. Клинтонова администрација, наравно није само одобрила „Олују”, како се звао тај напад, већ је директно била умешана. Ни за кога није била тајна да је Клинтонова администрација директно не само умешана, већ и да је извела тај злочин.

Ја сам вам поменуо да сам управо док смо овде седели, видео у „Вашингтон тајмсу” изјаву председника Америчке уније конзервативаца Дејвида Кина да су САД умешане у „Олују”. Или кад ви овде оптужујете Србе у Крајини не кажете да за све време од доласка УН, Крајишници нису нападали Хрватску. Наиме, од када је сукоб заустављен и почело тражење политичког решења, а то је било на самом почетку, никаквих напада снага Крајине није било, само одбрана. Само одбрана од напада на њихове куце и села у којима су вековима живели.

Страна преко пута каже да ће довести сведока који ће да потврди како нисам хтео да наредим да се ЈНА повуче док не дођу снаге Уједињених нација. Па шта? Иако то такође није истина, јер ја ЈНА нисам могао наређивати — али ја свакако не бежим од тога да сам се залагао да се ЈНА повуче тек кад дођу трупе Уједињених нација, јер би у противном дошло до покоља Срба као што се догодило у Другом светском рату у Хрватској. Ако сам крив што сам спречио да још стотине хиљада Срба буде поклано у Босни и Хрватској, онда ту кривицу могу са највећим поносом да прихватим: што сам спречио један такав покољ. То су такође историјске чињенице, а мислим да је такво моје залагање било и логично и праведно и свакако не на штету друге стране. А та цела тирада коју смо слушали о командовању и та измишљена командна одговорност која не само да је била бесмислена, јер не постоји ни у једном праву, такође је и једна велика лаж, јер ја иначе ни у ком погледу нисам имао никакву ни де јуре, ни де факто командну функцију над Југословенском народном армијом, а поготово не преко тог крњег председништва које је овде помињано, јер ни то крње председништво није имало никакву командну функцију. И генерал Кадијевић је сам изјавио да неће прихватити никакве одлуке крњег председништва ако за њих не обезбеде и пети глас од укупно 8 чланова што је једино, како је он говорио, по Уставу. Једино изгледа није по Уставу да се Југославија брани. Дакле, ни то крње председништво није могло да наређује војсци. Истина је у ствари да нико Југославију није бранио, а и то је доказ да ја нисам командовао.

Да сам ја командовао војском, Југославија би била сачувана. Ова војска Савезне Републике Југославије која је успела да се одбрани од НАТО пакта била је неупоредиво мања и неупоредиво слабија, а сила неупоредиво већа. Њом сам командовао. Ми смо се одбранили.

Када је СРЈ формирана, Савезна Република Југославија дакле, 28. априла 1992. године, сви припадници војске који су били грађани Савезне Републике Југославије, дакле Србије и Црне Горе повукли су се у Савезну Републику Југославију. Они који су били грађани других република нормално и логично — остали су у својим републикама. Наравно да је било изузетака на бази личног опредељења и добровољаца, али је то био јако мали број, и наравно да је било изузетака на бази родбинских веза што је такође била логична појава с обзиром да смо до јуче били једна држава.

А после, војском је командовао председник СРЈ, то је био тада Добрица Ћосић, а премијер ваш Милан Панић. Они су држали у рукама војску, а свако добро зна да на њих сигурно нисам могао утицати јер откако су почели да раде заједно, главно им је било како да мене смене. Ја нисам био са њима у односима у којима бих могао на њих да утичем.

А што се тиче наводног извршавања мојих налога у руководствима Републике Српске и Крајине, то само онај који ништа не зна о степену сујете југословенских, а посебно српских политичара и нетрпељивости према сваком покушају да се неко меша, може да гради конструкције о некој организацији и о неком плану. Уосталом, да сте само уместо хиљада исфабрикованих памфлета и конструкција погледали новине из тих година, видели бисте у каквим је односима било руководство Србије на целу са мном и руководство Републике Српске и какве су тешке реци оптужбе стизале на мој рачун. И не само тешке реци оптужбе, него цак и увреде.

То је био један парадокс који је свако могао да види. Ми смо помагали српски народ преко Дрине да преживи, а били смо у лошим односима са руководством. Ми левичари, они десничари. Десна опозиција у Србији давала им је подршку и ту подршку користила за своју реторику против мене. Мени то није било важно јер је народ добро знао да радим у његовом интересу.

У сваком случају повезивање руководства Републике Српске и Србије у некакву организацију је једна од највећих бесмислица која је овде могла да се чује, а за шта постоје толики докази. Па погледајте само реаговања после Дејтона и горке оптужбе на мој рачун у вези са споразумом у Дејтону. А Караџићева изјава коју цитирате — да Срби не прихватају да их заступа пред међународном заједницом Алија Изетбеговић — била је израз очајања и оправданог страха да ће преузети обавезе на њихову штету, јер представнике Републике Српске у преговорима нису хтели да уваже. А прочитао сам вам малопре реченицу из „Исламске декларације” о немогућности суживота са неисламским институцијама, о позицији Алије Изетбеговића, па се онда упитајте да ли је било могуће да Срби, да српски народ, да српски представници прихвате да их заступа Алија Изетбеговић, а поготову после повлачења потписа са Лисабонског споразума на сугестију Цимермана. Додуше и Цимерман је сам рекао да је погрешио што је то сугерисао Изетбеговићу — јер без тога би био избегнут рат.

Ја сам, дакле у Женеви, у присуству Овена и Столтенберга, у тим условима када нису укључивали представнике народа Босне и Херцеговине, већ држали Алију Изетбеговића као да он представља и Србе и Хрвате и Муслимане, када су позвали Туђмана и мене, а касније и Изетбеговића да заједно разговарамо о решењу. Једва сам убедио Изетбеговића, и то не после првог састанка, после првог покушаја, једва га убедио да почну да преговарају стране у Босни — он и Караџић и Мате Бобан, хрватски лидер у то доба у Босни. Караџић српски, Изетбеговић муслимански, а свакако не лидер целе Босне и Херцеговине.

Сматрао сам све време да проблеме у Босни морају решити три конститутивна народа. Сматрао сам да решење може бити само формула која ће подједнако и равноправно заштитити интересе сва три народа. Дејтон је уосталом и успео на тој формули.

Оптужница је крајње злонамерна и антисрпска и због тога што је на формули равноправности дошло до закључења мира, на формули једнаког уважавања интереса сва три народа, а не на основу геноцида. Ако би то било тачно, значило би да је Република Српска створена на основу геноцида, а истина је само једна. У грађанском рату у Босни и свирепости и патње биле су на све три стране, а кривица превасходно на онима који су извршили насилну сецесију и започели насиље и на стратезима тог насиља изван Југославије.

Уосталом, Туђман ми је у Женеви пред Овеном и Столтенбергом говорио да никада таква зверства нису забележена каква су била зверства Муслимана над Хрватима у централној Босни за време њихових сукоба. Овен и Столтенберг су подржали настојање да све три стране у Босни седну за сто: Изетбеговић, Караџић, Бобан — то је и омогућило почетак суштинских преговора непосредних учесника конфликта. Мени лично Туђман никад није пребацивао умешаност Србије у рат у Хрватској. Србија и Хрватска нису биле у рату. Ми смо у Женеви били да помогнемо да три стране у Босни дођу до мира, а такође је поштовао наше залагање за мир и допринос почецима отварања између Крајине и Загреба, укључујући отварање ауто-пута и многе друге контакте који су почели да се успостављају.

А Туђман је такође знао за мој став према понуди муслиманске стране, коју је у њихово име дошао у Београд да ми пренесе Адил Зулфикарпашић, Изетбеговићев спонзор и ментор, бизнисмен из Цириха, — предлог да се Срби и Муслимани у Босни и Херцеговини удруже против Хрвата, наводећи да Хрвата нема ни 14% у Босни и Херцеговини и да немају они шта да одлучују о Босни и Херцеговини. Мој одговор је био да се никако два народа не смеју удружити против трећег, да су за односе на Балкану од огромне важности односи између Срба и Хрвата и да ја те односе могу да видим у будућности само као односе сарадње и пријатељства.

Мате Гранић, министар иностраних послова, то такође зна, не од мене већ од Туђмана, и сигуран сам да би морао то јавно и реци ако му дозволи његов нови председник и чувени растурач Југославије Стипе Месић.

Дакле, и оно што сте рекли о Дубровнику је једна најобичнија бесмислица без обзира на помпезно приказивање снимака овде. Тада кад се то догађало били смо управо у Хагу, Туђман и ја са Карингтоном. Ја сам јавно рекао: Дубровник је хрватски град, бомбардовање Дубровника је сулуди злочин, Србија никакве везе са тим није нити је могла имати. То је тако далеко од Србије и она нема никакве везе са бомбардовањем Дубровника.

А што се тиче Венс-Овеновог плана, њега је уз моје залагање и залагање грчког премијера Константина Мицотакиса, Караџић потписао у Атини на тој конференцији 1. маја 1993. године. Трајало је пар дана. Затим, смо на Скупштину Републике Српске на Пале отишли заједно Мицотакис, Ћосић тадашњи председник СРЈ и ја. Мислим да је крајње злонамерно, пристрасно рекао бих и непрофесионално цитирати из мог говора, а два говора сам одржао и у оба учинио све да се тај план прихвати, тако истргнути парче једне мисли да су Срби остварили циљ, а ту је онда прекинуто. А рекао сам да је циљ у коме ми подржавамо њих циљ да буду слободни и равноправни тамо где живе и да се то тим планом постиже и да тај план с обзиром да им омогућује слободу и равноправност на просторима Босне и Херцеговине треба потписати, и још много других аргумената.

Дакле, да буду слободни и равноправни тамо где живе и да се то тим планом постиже, а да не подржавамо испуњавање било чијих болесних амбиција. Када су одбили план ми смо извршили притисак, донели једну болну меру и за нас и за народ, који смо за разлику од руководства подржавали — извршили блокаду Дрине.

Овде смо чули приче да то није ни била блокада, што је такође ноторна лаж. Прихватили смо међународне посматраче на Дрини, велику мисију коју је водио шведски генерал Бо Пелнас. Не постоји ни један извештај који је он упутио Уједињеним нацијама или са којим је упознао југословенску владу или Владу Србије у којој би се могла наћи потврда ове овде потпуно произвољне тврдње како то и није била никаква блокада, јер ето тако, то је била нека форма. Шта сте ви очекивали више да урадимо него што смо цак те посматраче прихватили?

А наравно онда је опозиција из Србије одјурила на Пале да да подршку, да пеку заједно волове на ражњу са руководством Републике Српске и да најцрње критике упућују мени и највећу подршку њима за одбијање мировног плана Венса и Овена.

И управо поучен тим искуством да уз огромне напоре у Атини буде потписан споразум, а да га онда пониште на Палама, ја сам, када се указала нова шанса, пред Дејтон, инсистирао на решењу које ће елиминисати могућност да се поново сруши неки мировни план и захтевао да се потпише одлука да делегацију чине три представника Југославије и три представника Републике Српске. Из Југославије су то била два председника република, председник Црне Горе Булатовић и ја, и министар спољних послова Југославије. Из Републике Српске такође три представника, али је у одлуци стајало да ако дође до поделе гласова у тој делегацији ја одлучујем, односно одлучује шеф делегације, а то сам био ја. Тај споразум потписали су сви, а потписао га је и патријарх Српске православне цркве господин Павле.

Ја сам тиме на себе преузео све критике за све слабости које касније буду упућиване на рачун Дејтонског споразума од стране српског руководства јер сам видео да они немају петљу да закључе мир, због разних обећања која су давали из својих амбиција. Рекао сам да за све што им се не свиђа ја прихватам да будем крив, али нека буде мир.

И данас мислим да је Дејтонски споразум, односно Дејтонско-париски мир добар и да би га требало поштовати, а не над њим вршити насиље, како то сад чини окупациони управник, опет Аустријанац — на штету сва три народа, а највише и пре свега на штету Срба и делимично на штету Хрвата.

У том контексту сасвим је неумесно овде цитирати идеје Биљане Плавшић, поготову у вези онога што је радила Србија и моје улоге, поготово не приписивати то нашој страни, јер је све било управо супротно на нашој страни. И управо о тим њеним идејама које сте ви цитирали, баш у Атини, у време Венс-Овеновог плана у телевизијском интервјуу који је јавно широко приказан, а наравно није се односио само на то, био сам упитан од стране директора телевизије. Како коментаришем те идеје (које сте ви овде цитирали против мене), јер су заиста неприхватљиве за сваког цивилизованог човека. Рекао сам да је носиоцима таквих идеја место у лудници. Она са мном није говорила годинама а ви ми приписујете њене идеје. То су бесмислице. Па то свако у Србији зна.

Питам се како уопште неко озбиљан може неку оптужбу или неке оптужбе, поготово овако тешке, да заснива на било чијој изјави да је у добрим односима са мном и да сам ја тако и тако рекао, то је неозбиљно. То се у нашем народу зове рекла-казала. То је неозбиљно употребљавати у некаквом званичном наступу, а много сам пута рекао: нико није овлашћен у моје име да износи своје ставове. Своје ставове износим сам и јавно. Бескрајан је низ бесмислица и неистина које смо овде цули, а све о Босни и Херцеговини је циста лаж јер сам се тамо бавио миром, а не ратом.

Србија је водила све време политику мира. Гледали смо да спасемо што више живота — и српских, и хрватских, и муслиманских. И ваших, белосветска господо! Колико стотина талаца сам вам спасао из Босне, колико пилота?! Колико ме је пута Ширак звао да му помогнем да се наду, колико пута захваљивао кад смо успели да их нађемо и вратимо живе и здраве, и да не говорим о многим другим напорима који су уродили плодом, не само у погледу мира, него управо и у погледу спасавања људских живота.

А за Сребреницу, за њу сам чуо од Карла Билта. Чак ми се и Караџић, кога сам одмах затим телефоном звао да питам шта се то тамо догодило, клео да о томе није знао ништа. Да је, напротив, наредио да се штити западни део који је био угрожен и да о томе није знао ништа. Да ли је или није, ја у то уопште не улазим, али је ово што говорим, оно што је чињеница. А и он и Крајишник су ме чврсто уверавали да у Републици Српској нема никаквих логора, да постоје само центри за ратне заробљенике у којима остају краће време, јер их размењују по принципу — сви за све, кад год се на обе стране накупи.

А непосредно после Сребренице, или ваљда одмах иза тих дана, спасао сам целу муслиманску бригаду — 840 људи од уништења — којој сам одобрио, послали су гласника с молбом за живот, — одобрио да преплива Дрину и избегне то потпуно уништење. Сместио сам их у камп полиције на Тари да се опораве. Обишао их је цео дипломатски кор. А потом сам их преко Црвеног крста упутио у Мађарску. Нисам прихватио да их дам ни једној ни другој страни у Босни. Рекао сам: они су под мојом заштитом, дошли су на моју територију, ми нисмо ратујућа страна, ми их не дамо никоме, ни вама да их размењујете, ни Изетбеговићу да их поново враћа у војску, јер ја немам доказе да су они добровољно у војсци. Изволите преко Црвеног крста нека оду у Мађарску, у неутралну земљу, а тамо ће свако појединачно моћи да одлуци да ли ће да иде код рођака у Америку, Аустралију, или ће да се врати у војску у Босни, итд.

Србија није била ратујућа страна, ни у Босни ни у Хрватској. То нам је, уосталом, и омогућило да помогнемо мировни процес, да се заустави братоубилачки рат меду брацом, додуше лудом и завађеном.

Све што смо овде чули изврнуто је и апсурдно. Полуистине су горе од лажи. Реци ћу вам у вези са вашим тврдњама — било је наше полиције у Источној Славонији, било је наше полиције у Источној Славонији, али у то време је био мир. Цак све до краја, јер је Источна Славонија решена споразумом српских власти у Источној Славонији и хрватске владе. Али полицајци су били преко границе искључиво због помоћи у полицијским пословима, јер је тамо због свих тих догађаја, конфликта и ратног стања у коме су пре тога били, било много криминала, па је требало помоћи да се сузбије. И они су били да би томе помогли, а и због спречавања шверца у Југославију, а и због потраге за криминалцима из Србије којима је било најлакше да побегну преко Дунава. Срамота је да се такве ствари злоупотребљавају.

Па, имали смо и полицијску јединицу, и то по мом наређењу, на територији Републике Српске у железничкој станици Штрпце коју сам послао тамо после злочина који се догодио, да је нека злочиначка група зауставила воз на прузи Београд-Бар, јер пруга Београд-Бар само девет километара каци територију Босне и Херцеговине, а то је магистрална и најважнија пруга у Југославији. У тој станици Штрпце воз уопште и не стаје, јер је то станица само за неку изузетну потребу, тако је била пројектована и кад је грађена пруга Београд-Бар. Ту је воз заустављен, скинуто је 17 Муслимана из Пријепоља и побијени су тамо, што се касније установило. Прво нисмо знали ни ко су, ни где су. И то је урађено намерно, зато сам и тражио да воде истрагу у Босни и Херцеговини, у Републици Српској, и на крају кад ништа нису урадили послао сам тамо наше полицајце да наду људе који су осумњичени. Неки су били ухапшени, доведени у затвор у Београд. Касније их је суд пустио, јер није било могуће наћи доказе. То је био њихов одговор уз наше највеће огорчење. Да се то не би поновило, послао сам тамо једну јединицу да чува ту станицу, иако није на нашој територији, да поново неко не заустави воз, да поново неко неког не закоље. И рекао сам Овену и Столтенбергу да имам тамо преко границе, додуше одмах преко границе, и на територији Републике Српске ту групу, јер нисам имао поверења у њих да ће ту станицу чувати. И шта с тим?

А знам да је све то био начин да се пожар сукоба између Срба и Муслимана пресели у Србију, пребаци у Србију. Отишао сам тај дан одмах у Пријепоље, јер су људи, жртве, били из Пријепоља. Пријепоље је мали град у Србији — 50% га чине Срби, 50% Муслимани. Живе у слози. И никаквих протеривања и прогона није било за свих тих десет година. За време рата у Хрватској ни један Хрват није протеран из Србије. За време рата у Босни ни један Муслиман. Напротив, рекао сам вам овде, 50 хиљада званично регистрованих муслиманских избеглица је дошло да се склони у Србију. А ви овде говорите све супротно и говорите неистине.

Испод достојанства је да се коментаришу разне инсинуације које су крајње ниске. Почели сте овде на почетку са приказивањем мог снимка у Косову Пољу, како сам искористио популарност, тако сте објаснили, коју сам ту стекао да бих се касније домогао да постанем шеф партије. А пише вам на снимку да је то било априла 1987. године, а ја сам шеф партије постао годину дана раније, у мају 1986. године. И што је најцрње и најгоре, то пише у вашим подацима, тамо где пишете моју биографију. Па ни те податке нисте ревносно прочитали, него за догађај у Косову Пољу где сам имао народну подршку, наравно, ви кажете овде — искористио то да после постане шеф партије. А био сам то годину дана раније. Таква вам је цела та ваша оптужница.

И све то у ствари показује да је отпужница лажна, да се тужиоци хватају за сламку, да немају ништа осим некакве, рекао бих, дилетантске психоаналитичке констатације којом желе да ме прикажу као неког ко и хипнотише људе да иду и врше злочине. Цртате неке шеме организације које сте сами измислили. То прелази границе шунд литературе. И управо због такве празне оптужнице сте накнадно измислили — ове две апсурдне оптужнице за Босну и Хрватску, које немају никаквих основа, да би све то затрпали и на неки начин увили у некакве нове и бог зна какве измишљотине и лажи.

А ми, ми смо, наравно, помагали свој народ у Босни и Хрватској. И били бисмо последње хуље да то нисмо чинили кад је том народу било тешко. Ми смо му помагали часно да преживи и да буде равноправан и слободан, а не да било шта од било кога отима. И вама је потпуно у реду да Немци помажу Хрватску, да Американци изведу „Олују” и етничко чишћење од Срба, потпуно вам је у реду да Саудијци и муџахедини, и они што су главе секли па су на страницама новина држали по две одсечене српске главе у рукама, помажу Муслимане.

Знаци да, ето, Немци помажу Хрвате, да они цак из Сауди Арабије са не знам колико хиљада километара помажу Муслимане, само вам није логично да Срби помогну Србе. Има ли то уопште неког логичног, да не кажем, било каквог моралног објашњења? При томе, ни у Хрватској, ни у Босни, Срби нису почели рат, над њима је извршено насиље.

Прочитаћу вам само неколико цитата истакнутих светских интелектуалаца чија имена зна сваки образован човек на планети.

Едмонд Пари, Француска, 1961: „Проучавањем злочиначке билансне листе израчунато је да је влада Павелић-Артуковић успела да побије приближно 750.000 православних Срба, а да депортује или прогна 300.000. Убијено је, такође, 60.000 Јевреја и 26.000 Рома. У католичку веру је на силу преведено око 240.000 српских православаца, а највећи број је, треба реци, био на територији Бискупије његове висости Степинца.” Дакле, Едмонд Пари, Француска.

Царлс Краутхамер, Америка, август 1995: „Ове недеље у „Блиц кригу”, који је трајао само четири дана, хрватска војска је етнички очистила Крајину од 150.000 Срба и натерала их у бег за голи живот ка Босни и Србији. Зашто нема забринутости због пада Крајине, области коју су Срби населили пре 500 година, далеко пре него што смо ми населили Северну Америку? Тачно је, створили су побуњеничку државу у Хрватској. Тачно је да су када се Хрватска 1991. године одвојила од Југославије убрзали рат за независност у оквиру Хрватске. Али ушли су у рат са добрим разлогом — нису желели да живе под влашћу људи који су не тако давно масакрирали њихове родитеље, хрватска држава против које су се дигли је од свог оснивања 1991. преузела скоро неизмењене симболе — грб, монету и друга обележја прве хрватске државе, озлоглашене нацистичке, марионетске државе из Другог светског рата, по нирнбершким законима геноцидне државе, са концентрационим логорима и монструозним бројем етничког протеривања и убијања стотина хиљада Срба.”

Да прекинем само цитирање Царлса Краутхамера, за православни Божић те ратне године, у том логору Јасеновац, усташки нацисти су се такмичили ко може у току једног дана више да покоље Срба и победио је један који је успео да закоље за тај један дан хиљаду и триста Срба. И то вам је историјска чињеница.

Настављам његов цитат: „Узгред, данашња Босна је била део ове нацистичке државе, што објашњава зашто су босански Срби такође тражили независност. Срби из Крајине имају све разлоге да се плаше поновног пада под хрватску власт. Ове недеље њихов страх се поново родио. Хрвати су гранатирали српска села пре него што је војска кренула у напад, те су на тај начин натерали становништво у бег, извештавају Уједињене нације, посматрачи у Хрватској, у њих је без разлике пуцано. Где су сада протести?”

Шта каже Карло Фалкони, Италија: „Усташе су несумњиво превазишле цак и Немце у свом антирелигиозном расизму. Када су ударили на Србе, то није био удар само на противника, већ и на неког ко је издао праву веру. Само се у Хрватској догодило истребљење пола милиона људи, више због њихове вере, него због њихове расе. Само су у Хрватској људи били присилно покрштавани из православне у католичку веру. У историји не постоји преседан за степен насиља примењен у овим операцијама. Све ово, заиста, не иде у прилог ћутању Папе Пија XII.”

Шта пише Рајко Долечек, у Чешкој, 1993: „Па, ипак, краљ концентрационих логора усташке Хрватске био је комплекс логора у области Јасеновца. За време рата је ту поубијано, како се обично наводи, око 700 хиљада људи, већином клањем, разбијањем главе нарочитим маљевима и стрељањем. Постоји опширна литература радова немачких, италијанских војника (официра) који описују овде наведене страшне догађаје над којима су се и они сами згражавали. Па ипак су и њихови владаоци омогућавали то лудачко убијање. Прорачуни о броју мртвих се разликују. Обично се наводи да је Холокауст у Хрватској коштао живота 800 хиљада Срба. По многима је то умањено. Само од априла 1941. до августа 1942, према талијанским подацима је убијено 356.000 православних.”

Жак Мелино, Француска, 1993: „На основу података које наводи Едмонд Пари, близу 200.000 људи погубљено је у Јасеновцу 1941. и 1942. Само у току 1942. године било је у Јасеновцу 24.000 деце, од којих је 12.000 убијено. Читаве масе јеврејске деце живе су спаљиване у пецима бивше циглане претворене у крематоријум. А зна се колико је било саучесништво католичке цркве у том геноциду. Високо католичко свештенство у Хрватској успоставило је тесну сарадњу са усташким властима, на целу са загребачким надбискупом Степинцем који је поздравио стварање те нове државе и дао свој благослов Анти Павелићу. То постоји у колективном памћењу Срба.” Жак Мелино, Француска.

Шта пише Филип Џејкинс, Америка, 1995. године: „У току следеће три године Хрвати су на тако ужасан начин масакрирали Србе и Јевреје да је то цак изазвало гнушање немачких официра. Срби су исто као и Јевреји сатерани у логоре смрти у којима је на стотине хиљада њих поклано. Срби су исто као и Јевреји дочекали крај рата са чврстом одлуком да никад више неће дозволити својим непријатељима да буду у позицији да покушају да их истребе. Тиме може да се протумачи чињеница зашто су протекле четири године Срби били суочени с тим да су се обистиниле њихове најгоре слутње тиме што је хрватска влада настојала да минимизира масакре почињене четрдесетих година. Не треба да нас чуди да су се Срби определили за пружање отпора док још имају оружје, уместо да стану у ред за концентрационе логоре. Али где се у свему томе налази Босна? И ту постоји слично историјско наследе. Једна од најчудноватијих чињеница у Другом светском рату односила се на то да је читав низ босанских Муслимана био регрутован за специјалне јединице немачких СС одреда. Међутим, садашњи догађаји од много су већег значаја за свест Срба.”

Прескочићу Ваниту Синг, иако је значајно, али је дугачко, а гледам на сат. Само ћу један део њеног цитата: „У Хрватској Фрање Туђмана мањински Срби су се поново нашли на удару, јер је територијална и националистичка политика изазвала сукоб који бесни таквим степеном суровости и бестијалности која није новост у Европи, али за коју је Европа мислила да је превазишла. А шта је са жртвама и злочинцима. Јасеновац тражи одговор да ли је фашизам заиста мртав.”

А шта каже Луј Делмас, Француска, 1994: „У ствари ни у Хрватској, ни у Босни није било српске агресије, није било спољњег напада. Оно што се десило, то је потпуно у оквиру осећања припадности, побуна домаћег становништва које се игром међународне дипломатије нашло уврштено у нове државе у којима се није препознавало. То се догодило у Хрватској и у Босни. Нема напада од спољњег освајача, него унутрашњег устанка Срба Хрватске и Босне што је довело до оснивања република Крајине и Пала. Зар је тешко схватити да сецање на геноцид не ишчезава од једне до следеће генерације. Жртве га носе у крви. Као што мало Јевреја европских могу реци да нису имали ни једног рођака умрлог у депортацији, мало Срба из западне Југославије могу реци да нису имали неког рођака закланог од усташа. Ако се у српском случају масакра почињеном од Хрвата током Другог светског рата дода историјско угњетавање четири века османлијске окупације, може ли се ишчуђавати жестина њихове реакције пред отцепљењем једне републике која узима за амблем заставу са шаховницом Анте Павелића, усваја за монету Павелићеву куну, даје име Мила Будака, једног од највећих зликоваца истребљења Срба, својим улицама, а чији председник Туђман не скрива своја антисрпска осећања, а узгред буди речено, ни антисемитска у својим књигама.”

Ево шта пише Петер Хандке, 1996: „Како да заборавим ону реченицу из мржњом испуњеног уводника Франкфуртер „Алгемајне Цајтунга” о ономе што се сада догађа у Источној Славонији по коме Срби у Хрватској, до сада југословенски грађани, равноправни са својим хрватским земљацима, сада Уставом нове државе Хрватске скројеним без њиховог учешћа постају народност другог реда, те се, дакле, непитани припајају хрватској држави и то не само хрватској управи и тих 600.000 Срба има да се од сада, према декрету немачког новинара, (па сад он цитира новинара) „најпослушније, најпонизније осећају као мањина. Добро, поступамо по наређењу. Од данас се слажемо да се у властитој земљи осећамо као мањина и стога смо и сагласни да нас ваш хрватски Устав као такве третира.” То би, дакле, био излаз. Ко је био први агресор, шта је то значило основати државу, уз то такву која једном народу даје предност над другим, у области где је од памтивека живео непрегледан број људи којима је таква држава могла да одговара у најбољу руку као песница на око тј. као ужас, с обзиром на успомене, на незаборављене прогоне хитлеровско-хрватског усташког режима. Ко је, дакле, био агресор?”

Шта је написао Александар Солжењицин: „Не дај боже, југословенску варијанту. Али њихова несрећа има исте узроке. Постављене су лажне границе. Исељени су Срби са Косова, историјске српске постојбине, и тамо насељавани Албанци. И чим је Југославија почела да се распада, руководиоци западних држава су из користољубиве рачунице за 24 сата признали нове државе не обазирући се уопште на то да су постојеће границе неодрживе.”

И на крају, Патрик Баријео и Ева Кретјен, 1995. године, у Француској: „Као француски грађанин, хтео бих да оживим сецање на нашу француску историју, сецање на оно време када су звона Богородичине цркве објавила хришћанима Француске трагични пораз кнеза Лазара у судару са турским завојевачима” (мисли се на битку на Газиместану). Настављам. „Сецање на Виктора Игоа, који је згрожен над злочинима тих истих завојевача у Србији крикнуо 29. августа 1876. године: „Убијају један народ! Када ће се окончати мучеништво овог јуначког малог народа!?” (завршава он цитат Игоа). Да ли је предосећао да то мучеништво неће завршити ни 1995. године. Као грађанин Европе постављам питање: хоћемо ли допустити да се уништи народ који лије крв већ 600 година за одбрану слободне и хришћанске Европе?” Патрик Баријео и Ева Кретјен, Француска, 1995.

Дакле, 23. децембра 1991. године, Немачка је формално признала сувереност и независност Хрватске, с тим да одлука постане ефективна 15. јануара 1992. Тако је почео оружани сукоб, грађански рат у Хрватској. Да су се за ту опцију одлучиле хрватске власти недвосмислено потврђују и изјаве Туђмана и Месића. Туђман, председник Хрватске; Месић, председник Председништва Југославије, а кад ју је растурио, онда је изабран за председника парламента Хрватске. Туђман је у јавном иступању на Тргу Бана Јелачића 24. маја 1992. године у поруци нацији изјавио: „Рата не би било да га Хрватска није жељела. Али ми смо процијенили да само ратом можемо изборити самосталност Хрватске. Због тога смо ми и водили политику преговора, а иза тих преговора смо формирали своје оружане јединице.”

Наравно да је Туђман и да је хрватска власт могла без рата да избори самосталност Хрватске, али није могла без рата да побије Србе и да истера 600.000 Срба из Хрватске. То показује карактер рата који они тамо још увек покушавају да назову домовинским и ослободилачким. Он јесте то за оне несрећнике који су се борили. Али свакако не за циљеве који се виде из историјских чињеница.

А Стјепан Месић у Сабору Хрватске 5. децембра 1991. године, захваљујући се Сабору на поверењу које му је дато изјавио је: „Мислим да сам обавио задатак. Југославије више нема”. То је видео свако. Он је био председник Председништва Југославије који је поднео заклетву да чува интегритет Југославије и њен уставни поредак, долази у Хрватску да објави да је обавио задатак — Југославије више нема.

У вези са југословенском кризом давали су изјаве многи светски државници, политичари, научници, па и неке међународне институције. Бивши државни секретар САД Џејмс Бејкер је 13. јануара 1995. године, пред америчким Конгресом, изјавио: „Чињеница је да су Словенија и Хрватска унилатерално прогласиле независност. Упркос нашим упозорењима оне су употребиле силу и то је изазвало грађански рат.” Он је посебно истакао да су позиције САД да треба сачувати територијални интегритет Југославије, заступале 32 земље чланице КЕБС-а, садашњег ОЕБС-а. Поново га цитирам: „Сви су то подржали. То је била исправна политика и веома је лоше што нисмо остали код те политике дуже него што јесмо.” Још 1989. године он је упозорио да ће уколико дође до унилатералне сецесије то водити примени силе. На жалост, у време кад Бејкер 1995. године о томе говори, он више није био државни секретар. Дошле су демократе и лобирање и новац који прати лобирање.

И даље се, наравно, тврди, и то смо овде слушали свих ових седам месеци, да су Срби, па цак и Србија, започели грађански рат, а све чињенице недвосмислено говоре супротно. Рат у Босни и Херцеговини је окончан Дејтонским споразумом у коме су са стране некадашње Југославије били заступљени представници Хрватске, Босне и Херцеговине, Савезне Републике Југославије. Западне владе и међународну заједницу су заступали представници земље домаћина, али је била присутна и цела Контакт група.

Са највећом одговорношћу јавно тврдим да је том миру и успостављању та два ентитета на подручју на којем је до тада беснео рат, значајна, а можда најзначајнија била улога представника Савезне Републике Југославије, коју сам ја заступао. То је моје уверење, али су га за време дејтонских преговора, као и касније, делили и други учесници ових преговора и то истицали у свим контактима и јавно. Такво је било и мишљење представника земље домаћина — Сједињених Држава. Данас се, међутим, не само заборавља подршка коју сам имао за политику коју сам водио у интересу мира, већ се прелази преко свих напора у погледу мира и Савезне Републике Југославије и Србије, и мог личног доприноса, рекао бих пресудног, као што се прелази преко резултата који су исход тих напора. И истовремено се тражи одговорност за рат на страни која се залагала за мир.

Пред оцима целог света догађа се једна инверзија — подстрекачи рата оптужују заступнике мира за рат, а захваљујући својој моћној међународној позицији играју улога и тужиоца и судије. Када сам ја у питању, они ме оптужују и унапред осуђују управо за ту њихову ратнохушкачку политику и последице те политике коју су сами водили, а којој сам се ја супротстављао највише што сам могао, залажући се за мир.

Ту једноставну истину могу да не виде данас само они који имају интересе да то не виде и, наравно, они који су бомбардовани лажима и изложени медијским манипулацијама таквим и толиким да су лаж прихватили као истину и обратно. То, наравно, није први пут у историји да су истина и правда губитници, али је први пут у историји да се против истине и правде ратује једним новим, раније неиспробаним масовним оружјем као што су средства информисања. У борби против истине и правде то оружје је убојитије од свих досадашњих. А ако при том њиме располаже највећа и најјача светска сила или блок најјачих и најразвијенијих држава света, онда су изгледи истине и правде као њихових противника, унапред осуђени да буду губитнички. А новинари у чијим је рукама то оружје су, уколико се не залажу за истину и правду, плаћени подстрекачи зла, патње и неморала, а цесто плаћене убице.

Независно од тога што је одлука Савета безбедности да се формира Међународни суд за ратне злочине на просторима некадашње Југославије неправна, јер Савет безбедности нема ту надлежност, дакле, независно од тога тај суд је необичан суд. Он је формиран за суђење за злочине у рату воденом на простору некадашње Југославије, као да је то једини рат на свету или бар једини рат у овом времену. Само у овом времену, у другој половини 20. века, водено је на стотине мањих и већих локалних ратова, поводом којих нису формирани међународни судови. И, заиста, зашто? Зашто је први суд такве врсте формиран поводом рата на просторима унутар некадашње Југославије? Да ли зато што је тај отпор онима који су рат изазвали био највећи и видљив? Да ли зато што је спољна умешаност у тај југословенски рат била, такође, веома видљива или зато што није по мишљењу умешаних та умешаност донела довољно успешне резултате? Ја мислим због свега тога заједно. И због отпора онима који су рат изазвали, који је био највећи и видљив. И због спољне умешаности која је била, такође, видљива, али и зато што нису добили успешне резултате. Зато се суди учесницима рата из некадашње Југославије, као учесницима јединог рата на свету.

Не доводим у питање разлоге за одговорност зликоваца који су убијали жене и децу, болесне и старе људи, силовали, пљачкали. Али свакако је први пут да се одговорност за рат тражи тамо где је ни физички ни индиректно нема уопште, где је допринос искључиво на страни мира, као што је у овом случају. Тврдим да је то зато што стварни инспиратори рата нису задовољни његовим исходом, као што нису задовољни отпором који им је пружен. Очекивали су да буде занемарљив, а ако буде већи од занемарљивог, да његови носиоци буду побијени и похапшени.

Формирање и опстанак Савезне Републике Југославије је део тог отпора инспираторима распада некадашње Југославије, рата у њој, патњи милиона југословенских грађана. Зато је одмах после окончања сукоба у Босни и Херцеговини и почело подизање тензија у Савезној Републици Југославији, на истим принципима на којима је та тензија стартовала у некадашњој Југославији, почела да се ствара и да функционише у овој најновијој. Ради се, наравно, о подстицању националне нетрпељивости и националне мржње. И мислим да сам сасвим јасно изнео историјске чињенице и позадину на којој је злочин над Југославијом изведен.

А кад је о Косову реч, државни органи деловали су слично, са својим понашањем слично државним органима у другим европским, али и свим другим земљама, не само нашег доба, него и наше цивилизације уопште. То реаговање југословенских државних органа било је у складу са југословенским Уставом, као и у складу са сличним искуствима или идентичним искуствима других држава. Оно је било третирано од стране западних влада као насиље над недужном албанском мањином на Косову, па према томе и као повод да међународна заједница интервенише у циљу заштите тог недужног албанског становништва. И тако се догодило. Та интервенција над „злочиначком државом” која је „угрозила недужно албанско становништво” на једном делу територије те државе, дошла је у виду агресије НАТО пакта, на начин који је увео у живот наше планете један нови вид рата заснованог на коришћењу најновијих научних и технолошких искустава наше цивилизације. Та агресија је произвела огромне људске жртве.

Видео сам да је CNNизјавио да, како они кажу, не приказује Милошевићеве фотографије, јер су сувише сурове за јавност. То је њихово званично објашњење. Они не дају да њихова јавност види њихове злочине и тиме само потврђују да су у служби злочина и обмањивања сопствене јавности. Они се боје да и њихова јавност не почне да тражи одговорност њихових злочинаца. Они не знају како да објасне својој јавности да су наводно штитили Албанце бомбардовањем породилишта у Београду или да су наводно штитили Албанце бомбардовањем конвоја Албанаца по Косову и косовских градова и села.

Посебно им, тим медијима који о томе не извештавају, смета све очитија, све директнија и све јаснија веза са терористима Бин Ладена и нарко-мафијом и нарочито веза са њиховим новцем. 16. фебруара, дакле, пре пар дана, „Дејли телеграф” пише: „Екстремни Албанци који желе да на југу Балкана изазову нове сукобе троше милионе фунти стечене продајом авганистанског хероина (опет однекуд авганистански!) на европском тржишту за набавку наоружања.” „Дејли телеграф”, позивајући се на изворе у бечком седишту УН за контролу дрога пише да у Аустрију, Немачку и Швајцарску, стиже све више хероина из огромних залиха које су у Авганистану нагомилали Ал Каида и талибани. И шта мислите, откуд тај хероин код УЧК?

Албански трговци дрогом настоје да истовремено преузму контролу над европским тржиштем хероина вредним више милијарди фунти годишње. Цитирам даље „Дејли телеграф”: „Побуњеници у Македонији, у УЧК и на југу Србије део су мреже коју контролишу криминалне организације ове три земље, али и у другим земљама” — тврди за лист западни обавештајни извор са Косова. Западни обавештајни извори на Косову, у Македонији и Швајцарској тврде да су албанске банде октобра прошле године употребиле део тог новца стеченог продајом авганистанског хероина за куповину оружја за албанске побуњенике у Македонији који су прошле јесени своје наоружање предали НАТО-у. Ово је све очигледније, а CNNбежи од истине, и потпуно се логично уклапа чињеница да су три албанска злочинца осуђени на Косову и Метохији за тероризам и сарадњу са Муџахединима, Ијас Кадрас, Сулејмас Селими, звани Султан, Исами Љуштаку, из УЧК, пуштени амнестијом и одмах добили високе чинове у тој новој СС Скендер-бег дивизији, која се сад зове Косовски заштитни корпус.

Зашто да о томе извештава CNN, да узнемирава грађане Америке који ће због таквих потеза опет да страдају као 11. септембра. Као што се не пише о томе како је и колико италијанских војника оболело и колико умрло од дејства уранијума баченог на Републику Српску и Косово. То је потврдио Опсерваторијум за заштиту оружаних снага у Риму. Потврдило се после три године, јер војска није давала податке. Стање је још горе у другим војскама. И то се крије од грађана, јер се угрожава интерес, угрожавају се профити оних који се од тога богате. Они морају да објасне својим војницима да постоје патриотски разлози да иду далеко од своје земље да убијају туђу децу, цак да иду у земље које им ништа нажао нису учиниле и које су цак биле њихови савезници у оба светска рата и да то чине из патриотизма. И неће да извештавају ни о томе да је Албанац који је држан у затвору зато што је 15. фебруара 2001. на путу Подујево-Приштина код села Ливадице дигао у ваздух аутобус пун Срба који је пратио Кфор, убијено је тада десет, тешко повређено 20 људи, пуштен из затвора. Ја се надам да ће јавност коначно саставити све делове мозаика, укључујући и овај суд.

А што се Југославије тиче, насиље се и даље врши над њом свим средствима.

Ричард Меј

Сада је 11 сати и то би био погодан тренутак за паузу. Расправа ће се наставити након пола сата, у 11:30.

Молим устаните.

После паузе:

Председник Слободан Милошевић:

Нико не цитира ни извештаје генералног секретара УН Савету безбедности из 1992. године, на пример, који потврђују управо оно што сам говорио. Прочитаћу само један мали цитат због времена које морам да штедим. Имам овде оригинал тог извештаја:

„It also appears that the heavy shelling of Sarajevo on the night of 28/29 May took place on the orders of General Mladic in direct contravention of instructions issued by (...) JNA leadership in Belgrade.

Given the doubts that now eyist about the ability of the authorities in Belgrade to influence General Mladic, who has left JNA, efforts have been made by UNPROFOR to appeal to him directly as well as through the political leadership of the „Serbian Republic of Bosnia and Herzegovina”. As result of these efforts General Mladic agreed on 30 May to stop the bombardment of Sarajevo. While it is my hope that the shelling of the city will not be resumed, it is also clear that the emergence of General Mladic and the forces under his command as independent actors apparently beyond the control of JNA greatly complicates the issues raised in paragraph 4 of Security Council resolution 752. (То је 1992. година.) President Izetbegovic has recently indicated his willingness to deal with General Mladic but not with the political leadership of the „Serbian Republic of Bosnia and Herzegovina”.”

Кад би се прочитале ове све ствари много би јаснија била слика која је овде рекао бих карикатурално искривљена. А да је реч кад је Југославија у питању о одмазди због постојања Југославије и отпора који је та Југославија пружала поробљавању, не доказује само историјат догађаја на Косову већ и чињеница да су жртве те бруталне агресије не само грађани српске и црногорске националности већ већим делом и грађани албанске националности иако је то бомбардовање изведено са образложењем да се њиме кажњава политика једне земље која је ту албанску мањину угрожавала.

А по правилима игре која прате свако насиље, односно сваки рат, жртве су обавезно и цесто жене и деца и стари и болесни, онај део становништва који је најмање у вези са разлозима рата, а који се највише јавља као његова трагична последица. То је једно опште правило рата, оно је било и у Хрватској и у Босни и у Ираку и у Њујорку и Вашингтону и у Београду, и свуда.

Обавештени део света је знао да је бомбардовање Југославије одмазда НАТО пакта за политику независности коју је Југославија водила, а необавештени део света је обавештен да је то праведна казна за терор југословенских и српских власти над недужном албанском мањином која је тражила само минимум својих права људских, грађанских и националних, иако су они сва та права имали изнад свих европских и светских стандарда о чему такође постоје докази, а ја сам неке изнео. То што су они тражили отцепљење територије Косова од Србије и што су за то отцепљење формирали терористичку организацију „ОВК” — по злу чувену, која је убијала и клала све што јој доде под руку српско, црногорско и албанско нелојално ствари албанског сепаратизма, — то је од светске и сваке јавности скривано. А истина је сасвим другачија.

На пример, цак француски недељник Маријан овог месеца пише како је Запад допустио да се установи Бин Ладенова мрежа на Балкану. Пише о томе како се шест хиљада исламских фанатика из Авганистана, Алжира, а знате шта раде и у Алжиру према самим Алжирцима, и Сауди Арабије, Етиопије, нашло у Босни, и да је Изетбеговић хтео да спроведе велику муслиманизацију, и да је УЧК била друга фаза истог пројекта. То је та тзв. зелена трансверзала из Босне преко Санџака до Косова и Метохије.

Амерички представник за Балкан Гелбард на прес конференцији у Хотелу „Хајат” у Београду 28. фебруара 1998. године је рекао, цитирам га: „Дубоко смо забринути и енергично осуђујемо терористичке акције терористичких група на Косову, посебно УЧК. Ради се без икакве сумње о терористичкој групи”. Додао је да се он тиме бавио и да добро зна да процени. Али у том тренутку очигледно није био посвећен у тајне планове својих шефова и активност тог „Савета за балканску акцију” који је заговарао свеопшти рат против Југославије. Као савестан чиновник убрзо је послат на други крај света — за амбасадора у Индонезију.

Будућност ће показати да је Југославија у ствари полигон и модел и за земље бившег СССР у коме је једна од главних тачака конфронтирање Русије и Украјине и планирање укључивања Украјину у НАТО до краја 2005. године. Зато је Олбрајтова и рекла како стоји у књизи Мајкла Малденбаума, септембра 1999. године, да је најважнија ствар коју су радили Косово. А професор Мишел Хосудовски 10. априла 2000. написао је да косовске банке финансира организовани криминал и да је Еуропол био припремио управо у време Рамбујеа извештај за европске министре полиције и правосуђа о везама авганистанских и албанских нарко-банди. Познато је да су борци из Кувајта, Сауди Арабије, али и Немачке, авганистански и турски инструктори обучавали УЧК. Дијана Џонсон 23. јануара 2000. у чланку „Кад казна одређује злочин” говори о Мортону Абрамовићу да је лично надгледао Олбрајтову, Холбрука и друге, да би заједно развили Клинтонову доктрину тзв. хуманитарног рата, у ствари покриће за злочине у функцији остварења стратешких интереса. Он је инаце као свог пиона вукао и Тачија у Рамбује под изговором да га саветује. То је тај исти Абрамовић који је јануара 1986. године ишао у Кину да наговори Кинезе да продају оружје исламским побуњеницима у Авганистану.

Скрећем пажњу јавности на детаљ који је прилично илустративан. Албанци Абдију Екрем и Коприва Шпент, којима је суђено 2000. године зато што су на захтев Саудиарабљанина Абдулаха Духајама, шефа „Светског бироа за исламски позив”, непосредног сарадника Бин Ладена, организовали муџахединску бригаду са 35 саудијаца, етиопљана — укупно 110, укључујући албанце, коју смо ми растурили. Врло брзо пошто су ухваћени и осуђени, дакле 2000. године, они су 2001. године од стране нових власти и зна се по чијем налогу, о томе сам већ говорио, амнестирани.

После се десио 11. септембар с којим је непосредно повезано име тог Абдулаха Духајема који је иначе у Саудијској Арабији 1996. године осуђен на само једну годину затвора јер је очигледно као и његови саборци са Косова и Авганистана имао моћне заштитнике. А тај његов Екрем Авдију је и 1992. године у Босни и Херцеговини основао исту такву бригаду Муџахедина у Тешњу „Абу Бекир Садих”. Ја сам прескочио фотографије које сам поменуо, са одсеченим главама које они држе. Дакле, обавештени део света је знао да је бомбардовање Југославије одмазда за политику независности коју је Југославија водила а необавештени — да је то праведна казна за терор наводних југословенских власти и српских власти над албанском мањином. Да би се сакрила истина да је то одмазда западних влада за самосталну политику непослушне Југославије и недоказане Србије, готово савршено је лансирана лаж да је та агресија била праведна и такорећи нужна над носиоцима српског и југословенског насиља према албанској мањини. Тако је велики део необавештеног света или скоро сав необавештени свет веровао да се бомбардовањем Југославије успоставља правда, а да су југословенске и српске власти на целу са мном, протагонисти злочина који треба неизоставно казнити.

Али кад сам ја у питању ту треба додати и личну мржњу оних политичара којима сам се испречио на путу поробљавања Србије и Југославије и на путу остварења тог читавог плана који су спровели у свим осталим источноевропским земљама, укључујући наравно и Албанију, Бугарску итд. на почетку последње деценије прошлог века. И наравно приписати је њиховим фрустрацијама због неоствареног задатка и неостварених амбиција оних који су тај задатак добили па нису успели да га изврше.

Јер још тада је све што се догађало требало да се деси и са Србијом. О томе постоје и многи докази. Неке сам изнео. Како су они 10 година покушавали да ме сруше и на крају то успели на крајње невитешки и прљав начин — уценама, подмићивањем, претњама, да би отворили пут за поробљавање Србије. Дакле и тај фактор личне мржње такође треба укључити. Јер шта може да буде већа потврда да је уз све те државне разлоге историјске, политичке, стратешке када се о мени ради, у питању и лична мржња, од чињенице да се на један дивљачки и беспримеран начин стално напада цак и цела моја породица.

Три дана сам говорио о овим политичким стратешким и историјским разлозима, а само цу три минута да говорим о тој личној мржњи која се манифестује тим кукавичким дивљачким нападима на моју породицу, на моју супругу, на моју децу. На моју супругу која је професор Универзитета и то била, и у време кад се ја уопште нисам бавио политиком, чије су књиге преведене и у Русији, и у Кини, и у Индији, у Америци, у Енглеској, Француској, Немачкој, Грчкој, Италији, Шпанији — на преко 30 језика широм света — и које су сведочанство о натчовечанским напорима, јавним напорима једног интелектуалца против рата, против националних сукоба, против насиља и примитивизма и кад јој чине част између осталог, и зато што су писане у време тих догађаја а не са временске дистанце и накнадно. Она је предмет најсуровије медијске кампање са најтежим лажима и измишљотинама, фалсификатима и клеветама. Моја ћерка која се никада није бавила политиком, била је принуђена да престане да ради и живи крајње изолована, јер не може да издржи насиље над собом и свима нама. А против мог сина средства информисања врше једну најужаснију кампању. Иако никад није ни на један начин дошао у сукоб ни са законом, ни са моралом, иако је увек важио и данас важи за доброг друга, за младица са веома израженим осећањима за солидарност, иако је помогао свима и све што је могао и оно што је једва могао, на њега се сручила лавина медијске мржње под којом је огорчен и згранут напустио земљу а са њим и његова тек формирана породица — супруга и мали син. Такво бешћашће и канибализам нису забележени у Европи. CNNје цак објављивао и такве лажи како мој син има голф терене и ланац пицерија и да је повезан са криминалом, итд. Нечасно и кукавички увек је било у читавом свету дизати руке на жене и децу, ма како ви неког непријатеља мрзели.

Други доказ да се ради о личној мржњи је, што је опште познато, да су у агресији НАТО они су покушали да убију и мене и целу моју породицу. Бомбардовали су резиденцију са неколико крстарећих ракете у таласу од неколико секунди, а знате добро да и по међународном праву и по америчком унутрашњем праву, убиство шефа стране државе је кривично дело. А тог дана када су бомбардовали, ја сам примио у тој куци председника парламента и министра спољних послова и они који су пратили могли су да виде улазак и излазак њихових аутомобила из резиденције. И гледао сам ових месеци на CNN-у сада пензионисаног генерала Кларка како објашњава да је моја куца била легитиман војни циљ, зато што се наводно испод резиденције налазио подземни командни центар, што је ноторна лаж. У тој старој куци коју је као резиденцију све од Другог светског рата користио председник Тито никада се није налазио никакав командни центар, нити је у њој икад постојао било какав подземни простор. Она је у средини врта, на травњаку и испод ње нема ништа.

Није имала цак ни један квадратни сантиметар заштићеног стакла. Ја нисам имао заштићена стакла ни на кући, ни на канцеларији, ни кад сам био председник Србије, ни кад сам био председник Југославије. Видим да су нове власти и мој наследник у Србији брзо поставили блиндирана стакла да их неко ...

18.2.2002. у Хагу