Спољна политика Русије на Балкану у савременим условима

Русија се суочила са процесом глобализације и раста активности њених субјеката почетком 90-х година баш у најтеже време своје историје — распада Федерације. Није било друге жеље код младе руске дипломатије у оквиру нове руске државе осим да изгради сасвим нови облик односа са земљама Запада. Није било друге стратегије него постати равноправни члан међународне заједнице и као велика земља утицати на ток одлучивања у Европи.

Спољна политика Русије од почетка 90-их година прошла је сложени пут — од неактивности, преко концентрисања на покушаје означавања националних интереса, ка активном учешћу у догађајима на Балкану. Спољна политика Русије на балканском правцу од почетка заоштравања ситуције у СФРЈ одвијала се у неколико етапа:

Први период (1991.— почетак 1992.) је везан још за СССР и његову традиционалну спољно-политичку оријентацију у последљим годинама постојања Совјетског Савеза и у првим месецима после његовог распада.

Други период повезан је са 1992. годином, временом настајања политичких структура и одређивања оријентира спољне политике нове државе — Руске Федерације. У ово време није ни постојала научно заснована спољнополитичка концепција руске државе и због тога се политика на одређеним правцима изграђивала доста спонтано. Управо је то случај и с балканском политиком Русије. „Балкански проблем” настао је тада, када је у земљи доминирао антикомунистички патос, када су се негирали сви елементи спољне политике комунистичке прошлости, укључујући сфере утицаја, када су били одбачени сви савезници бившег СССР, као што је уосталом нестало и његових противника. Европа и САД саблажњавали су Русију идеалима демократије и економског благостања. Министар спољних послова је прогласио да Русија мора да тежи да „у својству велике силе уђе у породицу најнапреднијих демократских држава..., у такозвано западно друштво”.

Трећи период спољне политике Русије на балканском правцу (1993.—1995.) повезан је са покушајем њеног укључивања у процес регулисања кризе на територији бивше Југославије у својству равноправног партнера западних држава. Русија се потпуно сагласила с њиховим избором пута регулисања. Основна каратекристика тог периода постала је потпуна несамосталност спољне политике Русије. Дипломатија Русије остваривала је политичку активност у границама које су јој биле дозвољене. Москва је још покушавала да искористи свој историјски утицај на Балкану али је све више и више губила лик праведне и снажне државе која се стара о равнотежи и одмерености у европским међународним односима.

Четврти период (1996.—1999.) спољне политике Русије могао би се назвати периодом разочарења у брзу интеграцију у западни систем европских вредности. Русија је престала да буде фактор који одређује ток догађаја у балканском региону.

Сви смо с надом очекивали нагли заокрет у спољној политици, повезујући га с новим министром иностраних послова Ј. М. Примаковим. Примаков је назначио нове параметре спољње политике Русије, говорећи о њима ненаметљиво, што је стварало утисак опрезности. Већ у марту 1996. године он је рекао о „активној политици по свим азимутима”, чији је циљ био: створити најповољније услове за очување целовитости Русије; играти улогу контрабаланса оних негативних тенденција, које се испољавају у међународним пословима; покушати уравнотежити оне неповољне моменте, који проистичу из доминантне улоге само једне државе у светском међународном процесу при прелазу од биполарног света ка униполарном; гасити оне дестабилизирајуће факторе, који постоје у свету и активно учествовати у ликвидацији конфликтних ситуација. Јачањем позиција Ј. М. Примакова и његова спољнополитичка концепција постаје прецизнија. Дипломатија Русије покушавала је да искаже примере самосталности, иницијативности и активности, што се испољило: у ирачкој кризи, при решавању проблема Косова, а исто тако у осуди бомбардовања Авганистана и Судана од стране САД, 20. августа 1998. године. Русија је категорично одбацила примену силе НАТО при решавању националних конфликта. У јуну 1998. године, за време заседања Контакт групе у Лондону акценат у руском ставу био је усмерен на то, да се не дозволи примена силе НАТО-а против Југославије. У септембру 1998. Ј. Примаков је био смењен са дужности министра и именован за председника владе. Закључни и најдраматичнији период развитка догађаја на Косову већ је био повезан са именом министра иностраних послова Игора Иванова.

Када је почело бомбардовање територије Југославије, чинило се да је Русија заузела активну позицију, али она није могла задржати и касније чврсти курс. Морамо обратити пажњу да се током само два месеца, најтежа за Балкан, став Русије мењао неколико пута. Највише руководство земље није било сигурно у своје потезе и колебало се. Најпре је испољен, мада недоследно, покушај самосталности у границама послушности, и чак плашљива претња силом. А све се завршило тиме, што је Русија одиграла улогу инструмента за притисак и заплашивање Југославије, баш као и НАТО варијанта. Постављање В. С. Черномирдина за представника председника Русије за регулисање ситуације око СРЈ је показало Америци, да се Русија неће супротстављати плановима НАТО.

Пети период (од 2000. г. —) спољне политике Русије повезан је са именом новог председника државе Владимира Путина. Суштина тадашњег виђења наше политике на Балкану би могла да буде изражена речима Путина у јуну 2001. г.:

„Стратешки значај југоисточне Европе се за Русију дефинише не само геополитичким факторима, већ и историјким традицијама, културном, религиозном блискошћу наших народа, као и географском близином овог региона и руске границе. Своју политику за балкански правац Русија уклапа у заједнички контекст стварања стабилног демократског система зеједничке европске безбедности. Главни задатак је — постизање у региону чврстог, правичног мира, сигурне безбедности и стабилности на бази фундаменталних принципа међународног права и, разуме се, одлука међународне заједнице. Пре свега, имам у виду Дејтонске споразуме и резолуцију Савета Безбедности Организације Уједињених Нација 1244(1)”. Председник је тада јавно наступио са иницијативом, да се са земљама у региону, али и међу земљама међусобно закључе споразуми о узајамном признавању суверенитета и територијалној целовитости. Размишљао је тада председник и о учвршћивању руског економског присутства у региону.

Међутим, у том периоду Балкан није био главни правац спољне политике Русије. Са новим председником су почели да се пројектују, развијају, граде и остварују општи принципи спољне политике Русије у 21. веку. Зауставићемо се на њима и објаснити њих подробније.

Почев од 2000. г., је главни спољнополитички задатак Русије било активирање руске дипломатије у свим основним правцима светске политике, формирање реалног спољнополитичког курса. Такав курс је морао постати још више иницијативан и још више динамичан, остварење реалног утицаја на ток догађаја у свету у складу са националним интересима Русије, проширење круга наших партнера и истомишљеника у свету. Руководство земље је жарко желело, да глас Русије у свету има своју тежину и прецизност, нарочито по питању решавања кризних ситуација.

Убрзо је била сачињена Концепција спољне политике Русије, у којој су се по први пут истицали национални интереси земље. Главни, међу националним интересима земље постају: безбедност, јачање руске државности, раст благостања народа, развој демократије и грађанског друштва(2).

За Русију је веома важно организовање системског одупирања међународном терроризму, организованом криминалу, опасности од дроге, торговини људима, илегалној, незаконитој трговини оружјем. Русија иступа против милитаризације космичког простора, ширења оружја за масовно уништење и његовог доспевања у руке терориста. Треба подвући, да се Русија налази у предњим редовима у борби са међународним тероризмом. Председник Русије В. В. Путин је позвао ОУН да учини нови корак за стварање под окриљем ОУН глобалног система супротстављања новим претњама. Ова иницијатива је добила једнодушну подршку на 58-м заседању Генералне скупштине.

Као правник, Председник В. В. Путин се у свим међународним организацијама залаже за принцип примата међународног права са ослањањем на Статут ОУН, као и за решавање кључних светских проблема на бази мултилатералне сарадње. Сада нема ни једног крупног међународног проблема — било да су то питања супротстављања новим претњама, регулисања сукоба и криза, стратешке стабилности, ажурирања процеса глобализације — у чије решавање, на најдиректнији начин није била ангажована и Русија. Узимајући у обзир догађаје на Балкану, Русија се доследно залаже за то, да ОУН остане централни орган читавог система међународних односа. При томе се не умањује значај различитих међународних институција, које треба да сачињавају систем међународних односа у 21. веку. Овде спадају — „Осморица” (председаваће 2006. г.), Европска Унија, НАТО, ОЕБС, регионалне организације на свим континентима.

ЗНД (Заједница независних држава). Један од приоритетних праваца спољне политике Русије у 21. в. — је простор бившег СССР-а. У сарадњи по периметру руских граница Русија је на простору ЗНД прешла на принцип интеграције на различитим нивоима и на различитим брзинама. Месеца октобра 2000. г. је потписан Договор о оснивању Евро-азијске економске заједнице. Те исте године је на снагу ступио руско-белоруски споразум о стварању Савезне државе. Септембра месеца 2003. године је потписан споразум о стварању Јединственог економског простора Русије, Украјине, Белорусије и Казахстана. Свих ових година је продубљивана војно-политичка интеграција држава-потписница Споразума о колективној безбедности, на бази чега се до 2003. г. дефинитивно оформила међународна регионална организација — Организација Договора о Колективној Безбедности (ОДКБ). ЗНД се показала као корисни механизам мултилатералног узајамног деловања на пост-совјетском простору.

Данас се, у складу са одлукама шефова држава ЗНД, одвија процес реформисања ЗНД на начин, да се потпуно у складу са Статутом развијају интеграциони процеси у зависности од степена спремности земаља-учесница за једне или друге облике интеграције, било да су економски или војно–политички. Ратификацијом Споразума о формирању Јединственог економског простора (ЕЭП) Русије, Украјине, Белорусије и Казахстана је учињен реалан корак ка стварању регионалног заједничког тржишта. Потписан је и споразум са Таџикистаном о додељивању статуса војне базе руској 201-ој дивизији. Упоредо са ваздушном базом у Киргизији је ово — реални допринос обезбеђењу одбрамбене и антитерористичке компоненте Договора о Колективној Безбедности. Ратификовани су договори са Украјином о државној граници. Буквално јуче (јануара 2005. г.) је додатно учињен корак: потписан је Договор о државној граници са Казахстаном, која је најдужа двострана граница у савременом свету Данас нико на простору бившег СССР-а не рачуна на могућност решавања сукоба на простору ЗНД војном методом, методом примене силе.

Европа. Руководство Русије сматра, да је основни масив економских, политичких и војно-стратешких интереса Русије историјски концентрисан у Европи. У овом правцу принципијелни значај имају наши односи са Европском Унијом и НАТО.

ЕУ. Политики дијалог на регуларној основи омогућује постизање узајамног разумевања са ЕУ по питању кључних међународних проблема. Достигнут је принципијелно важан договор о стварању Сталног савета партнерства. Русија је започела сарадњу са Евроунијом у области реаговања и понашања у кризним ситуацијама. Два пута годишње се одржавају самити Русија — ЕУ. На Римском састанку на највишем нивоу у новембру 2003. године је пројектована перспектива даљег стратешког партнерства Русија-ЕУ у облику четири заједничка простора деловања : економија и трговина, унутрашња и спољна безбедност, слобода и правосуђе, наука и култура и потврђена завршним документима самита у Санкт Петерсбургу (31. маја 2003. г.). Остварени су први резултати у раду на постепеном елиминисању визних баријера између Русије и земаља ЕУ. Договори о поједностављењу поступка узајамних путовања за одређене категорије лица су постигнути са Немачком, Француском и Италијом. Обављају се консултације и са другим европским зрмљама.

Треба истаћи, да проблем ширења ЕУ за Русију није једнозначан. У Русији се воде озбиљне дискусије о последицама ширења ЕУ на Исток. Јер, европској заједници се прикључују земље са којима је Русија у току дужег временског периода имала посебне, специфичне политичке и економске односе. Три земље, од земаља које су се прикључиле ЕУ у мају 2004. г. — улазиле су у састав СССР-а. Ово не може да буде без утицаја на економију наше земље. Поред тога, постоји опасност од појаве у Европи нових линија разграничења. Данас се предузимају енергичне мере за минимизирање негативних последица од проширења ЕУ по економију Русије, за спречавање формирања правног вакуума у односима са старим партнерима из групе нових чланица Евросоюза.

ОЕБС. Русија има критичке примедбе на рад ове међународне организације. Како је већ истицао министар иностраних послова С. Лавров, ОЕБС дозвољава себи концентрацију целокупне пажње ове организације на контроли развоја демократије и ситуацију у области људских права у земљама бившег Совјетског Савеза. Области безбедности и економије су практично предате забораву. То није онај приступ, који је утемељен у Хелсиншки протокол, када је оснивана ова организација. Русија покушава да разјасни функционисање ОЕБС.

НАТО. Односи између НАТО и Русије су прилично компликовани. 1999-е године за време бомбардовања Југославије су се односи прекидали и касније су се лагано обнављали. У Русији постоји бојазан, да приближавање НАТО границама Русије може да доведе до понављања југословенског сценарија код нас. Међутим, у последње време се усклађује механизам интеракција, нарочито у области реаговања на кризе, борбе са тероризмом, спречавања ширења оружја за масовно уништење и т.д. Делује и Савет Русија — НАТО. У оквиру Савета делује око 15 радних и стручних група експерата. Узајамно деловање Русије и НАТО је данас углавном усмерено на борбу с тероризмом, која предвиђа сасвим конкретне заједничке акције. То је и учешће Русије у операцији „Активни напори” на Средоземном мору, која има за циљ, да не дозволи шверцовање материјала, које би могли да употребе терористи у своје сврхе. То је — колективно патролирање војним бродовима Црного мора. То је — заједничка обука у Русији „Несрећа — 2004” и „Калининград — 2004”. У оквиру Савета Русија-НАТО се активности обављају на основу заједничке анализе проблема и заједничке израде механизама за решавање ових проблема.

У Русији се не драматизује чињеница уласка земаља централне и источне Европе у Северо-атлантску алијансу. Заједно са тиме, руководство земље наставља да сматра, да је ширење НАТО на Исток — погрешна одлука, која не доприноси ни јачању међународне стабилности, ни формирању опште-европске архитектуре безбедности.

Шести период спољне политике Русије на Балкану започиње у марту 2004. г., када je на чело Министарства иностраних послова постављен нови министар — Сергеj Лавров. Од марта прошле године спољна политика Русиjе jе постала реалнија и осмишљенија, поштенија, прагматичнија у позитивном значењу ове речи. Као пример се може навести реакција Русије на догађаје на Косову 17. марта, управо првих дана постављења министра С. Лаврова, када су у изјавама Русије сви догађаји били названи својим именима, а хуманитарна помоћ која је касније уследила је била видљива.

Суштина приступа Москве решавању тешких међународних проблема постаје, како истиче министр иностраних послова месеца јануара 2005. г., „политички дијалог са другим земљама”, ојачан конкретним пројектима економске и инвестиционе сарадње. Спољну политику данас Лавров карактерише као више векторску, која се ослања на реалне могућности Русије, њени интереси и такви исти контра интереси наших партнера су практично у свим регионима света(3).

Како се уклапа балканска политика у контекст кључних праваца спољне политике Русије на почетку новог столећа? Руководство наше земље сматра, да је наступила нова фаза односа Русије и земаља централне и југоисточне Европе — подвучена је црта испод фазе хлађења и елемената русофобије и конфронтирања, периода пропуштених повољних могућности у области економске сарадње. Подржава се регуларни политички дијалог, активизирају се контакти међу органима извршне власти, по линији парламената.

Настављајући линију јачања регионалне стабилности, Русија на Балкану чини све за нормализацију односа међу земљама региона, за развој регионалне сарадње у оквиру процеса европске интеграције. Русија се залаже за усаглашене принципе међународне заједнице у овом региону, усмерене ка установљењу стабилности и добросуседских односа.

Па ипак, могућност криза и конфликата у региону се наставља.

1. Сложено остаје питање издржљивости нове државне творевине Србија и Црна Гора.
2. Крајње је напрегнута ситуација на Косову и Метохији.
3. Посебне пажње тражи ситуација у Македонији.
4. Политичка стабилност у БиХ није постигнута.
5. Решавање тражи питање обнављања вишенационалног састава становништва у Хрватској.

Како руководство Русије види решавање ових проблема? — На основу следећих принципа: безусловно поштовање нерушивости граница, поштовање суверенитета и територијалног интегритета држава, обезбеђење права мањинама по највишим међународним стандардима, развој билатералне и мултилатералне регионалне сарадње, одбацивање употребе силе за остварење политичких циљева, одлучна осуда насиља и вођење бескомпромисне борбе са манифестацијама тероризма. Да би се учврстили принципи нерушивости граница и вишенационалног карактера држава региона предлаже се одржавање међународне балканске конференције. Велика пажња се посвеђује економској сарадњи са земљама региона.

У погледу Србије и Црне Горе руска политика полази од тога, да реализација српско-црногорских уговора има регионални и међународни значај. Напори руске дипломатије су усмерени ка свестраном садејству и помоћи у стварању и настајању нове државне формације и њеном претварању у витални субјекат међународних односа. Активно се развијају економске везе са СЦГ. Обим узајамне робне размене по резултатима за 2003. годину је по први пут за последњих неколико година био већи од милијарду долара и износио је 1,245 милијарди $, а ако се узму у обзир грађевински радови, које су српско-црногорске организације реализовале на територији Русије (обим ових услуга је — 200 милиона $) добија се цифра од — 1,445 милијарди $ (за јуни 2004. г.). На преговорима у Москви, новембра 2004. г. је договорено, да Русија у потпуности изфинансира ремонт хидроелектране „Ђердап” на Дунаву за рачун отплате клириншког дуга бившег СССР-а према бившој СФРЈ. Овај пројекат ће реализовати руска страна, а вредност радова се процењује на преко 100 милиона $.

У погледу сарадње са Међународним трибуналом за бившу Југославију Русија сматра, како је истицао министр иностраних послова, да је оваква сарадња неопходна. На сарадњу обавезују одлуке Савета Безбедности ОУН. То је наш став. Истовремено, полазимо од тога, да није баш исправно, да се перспективе развоја сарадње између Европе и, например, Србије ставе потпуно у зависност од решавања питања проналажења и хапшења овог или оног генерала.

Косово. У последње време Русија много пажње посвећује проблему Косова и Метохије. Русију плаши, по речима Председника у 2001. г., протеривање из покрајине неалбанских становника, пораст екстремизма и његово ширење на југ Србије и Македонију. „Наше искуство на Северном Кавказу подсећа, да су људи, који иступају са идејама сличне врсте, најмање од свих заинтересовани за стварање чврсте државности ма чија она била — албанска, или српска, или свака друга. Зато што би њих то ставило под контролу међународне заједнице и сметало би им вршењу преступне делатности и радњи, повезаних са наркотицима, са нелегалном трговином оружјем, проституцијом и тако даље”(4).

Регулисање ситуације на Косову остаје најтеже питање „балканског дневног реда”. Русија подржава међународне напоре, усмерене ка стварању на Косову демократског мултиетничког друштва на бази резолуције 1244 СБ ООН(5).

Русија је намерена да сачува најактивније учешће у регулисању косовског проблема. Москва се залаже за спровођење уравнотежене линије. Руском руководству се чини, да су реални принципи „стандарди пре статуса”, оно сматра да међународни напори у овој фази морају бити усмерени ка јачању безбедности националних мањина, ка обнављању порушених станова и кућа и културно-религиозних објеката, ка стварању могућности за повратак избеглица, ка борби са преосталим организационим структурама екстремизма, реализацији Плана остварења косовских стандарда, у коме је конкретизиовано осам основних „грана” нормализације живота у покрајини: стварање функционалних демократских институција, примат владавине права, слобода кретања за све становнике Косова, повратак избеглица, формирање тржишне економије, обезбеђење имовинских права; дијалог са Београдом; смањење Косовског заштитног корпуса. Не дефинишући унапред дефинитивни статус покрајине, потребно је стимулисати преговорни процес између Београда и Приштине, радити на стварању безбедне средине живљења за сво становништво на Косову. Без реализације ових задатака се проблеми јачања мира и стабилности у региону неће решити.

Русија је категорично осудила бујицу међуетничког насиља у покрајини 17.-19. марта 2004. г., пружила хуманитарну помоћ србским избеглицама, направивши два шаторска логора, прорачуната за 2000 људи. На Косово смо доставили намирнице, лекове, мобилне агрегате за струју, опрему за пољске кухиње. У покрајину смо допремили 102 монтажне куће. Укупна вредност хуманитарне операције је изнела преко милион долара.

Москва сматра, да процес праћења реализације стандарда мора да се одвија под окриљем ОУН уз активно учешће Контакт групе. Једино у случају позитивне оцене реализације стандарда ће бити могуће разматрање питања активирања политичког процеса, који је меродаван да дефинише будући статус Косова. Било каква журба, исхитреност, било какве евентуалне грешке могу постати нови повод за дестабилизацију ситуације у региону(6).

Босна и Херцеговина. Руска Федерација остаје активни учесник сређивања ситуације у Босни и Херцеговини.

Руски курс је усмерен ка помоћи у процесу стварања БиХ као јединствене вишеетничке државе, која се састоји од два равноправних ентитета — Федерације БиХ и Републике Српске. Дејтонски споразум се третира као оптимални фундамент процеса регулисања у Босни и Херцеговини за сва три ентитета. С. Лавров је подвукао, да се став Русије већ узима у обзир. Са Високим представником се договорио, да „најпре треба обавити неколико консултација са свима онима, који су непосредно учествовали у Дејтонском процесу и, наравно, са Саветом Безбедности ОУН, који га је одобрио(7)”. Могућност промене дејтонске конструкције за БиХ се допушта само на основу консензуса сва три државотворна народа Босне и Херцеговине. По мишљењу руског министра, Русија полази од тога, да се Дејтон не сме подривати.

В. В. Путин је истицао, да је „у Босни и Херцеговини... неопходно створити услове за самосталност структура власти у остварењу мира, демократије, економског и социјалног развоја. Русија ће спроводити курс за предају у етапама самим босанским властима одговорност за стање у земљи(8)”.

У центру руско-боснијског политичког дијалога последњих година се углавном налазе питања имплементације Мирног споразума за БиХ. У оквиру тога се одржавају редовни контакти са руководством БиХ и Ентитета, како на билатералној основи, тако и по линији међународних организација.

Месеца марта 1998. године је у БиХ у радној посети био Министар иностраних послова Руске Федерације. Новембра месеца 2001. године су се у Њујорку за време заседања генералне скупштине ОУН састали И. С. Иванов и Председавајући Савета министара, министарства иностраних послова БиХ. Тог истог месеца је на позив предедника државне думе Г. Н. Селезнева Москву посетила делегација лидера Републике Српске БиХ, која је имала низ сусрета са руководством МИД-а, Министарства за економски развој, Министарства одбране, представницима парламентарних фракција и комитета.

Августа месеца 2002. године је заменик Министра иностраних послова Руске Федерације С.Разов обавио радну посету БиХ, где је имао преговоре са руководством земље, састао се са Високим представником, лидерима РС и Федерације.

У марту и у августу 2003. године су у Сараеву одржане консултације представника министарстава иностраних послова на нивоу директора департамената, а у јулу — консултације о проблематици нових изазова и претњи на нивоу заменика министара иностраних послова двеју земаља.

10. септембра 2003. г. у оквиру путовања на Балкан Министар иностраних послова Руске Федерације И. Иванов је посетио Босну и Херцеговину.

У току радне посете Москви 8.-9. септембра 2004. г. Председавајућег Савета министара БиХ А.Терзића је потписан низ споразума о трговинско-економској сарадњи. Обављена је детаљна размена мишљења по читавом комплексу питања сређивања и регулисања стања у Босни. Још је 2001. године Председник истицао, да „нове приступе тражи и кооперација у области енергетике. Вршење испорука и транзита нафте и гаса корисно је оснажити путем оснивања заједничких предузећа за прераду руске сировине и реализацију њихове производње, и у трећим земљама, учешћа руских компанија у куповини акција и приватизацији објеката ТЭК и у новим цевоводним пројектима.” Као добар пример у овој области може да послужи делатност фирми, познатих у овом региону „Газпрома” и „Лукојла”. Међутим тај дијалог треба продужити. И не само дијалог. Потребно је конкретно радити на заједничком сусрету пословних људи наших земаља, о чему је већ било речи.

У Македонији циљеви руске дипломатије остају непромењени: територијална целовитост, поштовање суверенитета, очување Македоније у својству унитарне државе(9).

У децембру 2004. г. је Лавров био у Македонији. Постоје конкретни планови у оквиру радне групе Међувладине комисије и за војно-техничку сарадњу. Биће припремљени споразуми о отварању културних центара, руског у Скопљу и македонског у Москви. Одлучено је да се одрже Дани македонске културе у Русији. Постоје конкретни планови за припрему договора, споразума у различитим областима пословања, укључујући регулисање дуговања СССР- бившој СРЈ, инвентаризацију уговорно-правне базе, као и у областима, попут путовања грађана, пружања правне помоћи, узајамног признавања диплома.

У 2001. години је Русија подржала став Председника Македоније за праведно решавање проблема борбе с тероризмом у Македонији и региону у целини, а исто тако је категорично осудила акције и деловање албанских екстремиста, затражила да се акције одмах прекину, да се разоружају и распусте незаконите наоружане формације. Москва је сматрала, да међународне снаге на Косову „треба да предузму додатне мере у циљу пресецања продора наоружаних бандита и оружја у Македонију(10)”.

Хрватска. У Москви се редовно одржавају састанци са руководством земље — Председником, Председником сабора, председником владе, министрима, на којима се потврђује узајамна заинтересованост за развој инвестиционе сарадње, укључујући енергетски сектор у Хрватској, област туризма и договоре за јачање наше уговорно-правне базе, која би омогућила да се ефикасније развијају економске везе и контакти међу људима.

Словенија. Сарадња Русије и Словеније је веома стабилна. Она се развија у области законодавства, економије и културе, сарадње међу регионима. 2003. године је потписана Декларација о пријатељству и сарадњи са Русијом, а прилично су редовни контакти по линијама владе и парламената.

На овај начин, по мишљењу руководства земље, Руска Федерација се одржала као демократска држава, која има самосталну и предвидиву спољну политику, широки круг стратешких партнера. Русија високо се котира у свету и с правом заузима достојно место у заједници развијених демократских држава(11).

2005. година ће бити врло значајна за руску спољну политику. Под обележјем мултилатералног колективного партнерства ће се ове године одржати руско-амерички самит на највишем нивоу у Словачкој, прослава 60-годишњице Победе над фашизмом, чему Русија даје посебан значај, самити Русија — Европска Унија и „осморице”, као и низ других спољнополитичких сусрета.

Надајмо се, да ће Балкан заузети достојно место у спољној политици Русије у наредним годинама.

Списак литературе

1) Выступление Президента Российской Федерации В. В. Путина в расположении российского воинского контингента в составе Международных миротворческих сил в Косово 17 июня 2001 г. // Сообщения пресс-службы президента Российской Федерации 19 июня 2001 г.

2) Резюме ключевых направлений внешней политики России в начале нового столетия // РИА «Новости»: Внешняя политика Россиии. Оценки и подробности. — Режим доступа: http://www.rian.ru/yakovenko/?dnws_class=9

3) Стенограмма пресс-конференции Министра иностранных дел Российской Федерации С. В. Лаврова по внешнеполитическим итогам 2004 года в Пресс-центре МИД России, Москва, 19 января 2005 года // http://www.ln.mid.ru/ ... 7329a8?OpenDocument

4) Выступление Президента Российской Федерации В. В. Путина в расположении российского воинского контингента в составе Международных миротворческих сил в Косово 17 июня 2001  г. // Сообщения пресс-службы президента российской федерации 19 июня 2001 г.

5) В крае развернуты гражданская Миссия ООН по делам временной администрации в Косово (МООНК) и присутствие по безопасности — Силы для Косово (СДК).

6) http://www.rian.ru/yakovenko/?rub_class=61

7) Стенограмма пресс-конференции Министра иностранных дел Российской Федерации С. В. Лаврова по внешнеполитическим итогам 2004 года в Пресс-центре МИД России, Москва, 19 января 2005 года // http://www.ln.mid.ru/ ... 7329a8?OpenDocument

8) Выступление Президента Российской Федерации В. В. Путина в расположении российского воинского контингента в составе Международных миротворческих сил в Косово 17 июня 2001 г. // Сообщения пресс-службы президента Российской Федерации 19 июня 2001 г.

9) http://www.rian.ru/yakovenko/?rub_class=59

10) Заявление МИД России в связи с новым обострением ситуации на македонско-югославской границе в районе Косово 06 марта 2001 г. — Режим доступа: www.mid.ru

11) Резюме ключевых направлений внешней политики России в начале нового столетия // РИА «Новости»: Внешняя политика Россиии. Оценки и подробности. — Режим доступа: http://www.rian.ru/yakovenko/?dnws_class=9