Андреј Козирјев: Руски министар Америчких иностраних послова

Директор Центра за изучавање балканске кризе, експерт за југословенску кризу и руско-српско питање, која је током 1994. радила у штабу мировних снага Организације Уједињених Нација (ОУН), др Јелена Гускова, са својим је тимом последњих деценију и по, прикупила мноштво докумената везаних и за ангажовање и политику Андреја Козирјева, првог човека Министарства иностраних послова (МИД) Русије у време кад је криза на простору бивше СФР Југославије, била на врхунцу. Из тих докумената се јасно види, рекла је др Гускова ексклузивно за „Ревију 92”, да је НАТО у Балканској кризи био присутан висе година, да то ни у једној резолуцији Уједињених Нација (УН) није поменуто, а да Русија која је све то знала, под тадашњим председником Борисом Јељцином није желела да реагује.

У то време министар Козирјев водио је такву политику да су га у Русији звали „наш министар њихових иностраних послова”. Мислили су наравно на „његово — америчко” ангажовања, а историјска документа која је сада Центар за изучавање балканске кризе истражио и систематизовао у књигу, то дефинитивно потврђују. Имала сам прилике да видим документа у којима Козирјев буквално пита западне политичаре „Шта да радим на Балкану?”, а они му шаљу списак обавеза таксиране редним бројевима! — каже др Гускова и на наше питање, како се десило да Андреј Козирјев није изабран на место председника Русије уместо Владимира Путина одговара, — То је била велика заблуда Запада и Америке јер би Козирјев, како су они и желели, потпуно срозао Русију. Али Запад је исто тако знао да Козирјев никада не би добио подршку народа, бас због дипломатије какву је гајио према Балкану. Јер Козирјев је дефинитивно допринео да се улога НАТО алијансе у кризи у бившој СФР Југославији, нагло увећава. Било је то висе него очигледно а и ја сам се лично у то уверила. Кад сам стигла у Загреб 1994. године, у згради датој на коришћење Мировној мисији Јасуши Акашија, тада председнику Јапанског центра за спречавање сукоба, и специјалном представнику генералног секретара УН за Југославију, НАТО- у је дата једна мала собица на последњем спрату. НАТО се ипак убрзано сирио и на крају су добили много простора.

Зато је у Мировној мисији УН, на територији бивше Југославије било само два руска батаљона. Један улогорен око Вуковара а други у Сарајеву. Ја сам била у оба и цак имам записе о тим посетама. Видела сам како је мировним снагама ОУН у Хрватској сметао руски батаљон, како ти Плави шлемови, раде против руских генерала и они су се повлачили јер су их буквално оптуживали за неке наводне злочине. Испоставило се да су довели другог јер им просрпски или реалан руски генерал није одговарао у време кад је хрватска војска припремала акције „Бљесак” и „Олују”, — каже наша саговорница и објашњава — Јељцин је оставио Козирјева за министра мада је знао да је он спорна фигура. Председника су упозоравали, написао је и он сам у својој књизи, да је „Козирјев прозападник, Козирјев је проамериканац”. Међутим, Јељцин је поставио као задатак да створи не на рецима, него у стварности, модел „мирољубиве руске дипломатије”, а Козирјев је с те тачке гледишта њега задовољавао. Јељцина је, цитираћу га: „привлачила младост Козирјева, његова уздржаност, његов хладнокрвни професионализам, вештина да издржи велике физичке напоре”. Али, каже нам др Гускова, Козирјев је још више комплимената добијао у Сједињеним Америчким Државама (САД):

• У Вашингтону су га окарактерисали као „отменог, благог, човека који течно говори енглески”. А историчар Мајкл Беслос и политичар Строуб Телбот, написали су да је Козирјев био искусни дипломата и противтеза Шеварнадзеа.
• Јегор Гајдар, познати економист-реформатор, премијер Русије током 1992. упознао је Козирјева у јесен 1991. када су заједно радили програм акције руске владе. Козирјев је изазвао његову симпатију и Гајдар га је тада кратко окарактерисао као „интелигентног, умног младића”. „Тешки проблеми” за младог министра, како је Гајдар сматрао, били су потпуна неодређеност статуса Министарства иностраних послова Русије у време формалног очувања СССР, када су се „традиционалне претензије на империјалну величину налазиле у запањујућем контрасту с реалностима државног банкротства.”

Др Јелена Гускова ипак каже да се најбољи доказ о томе с каквим је идејама нови министар почео да руководи МИД-ом види из његовог одговора Ричарду Никсону о интересима нове Русије. Козирјев је написао да се „један од проблема Совјетског Савеза састојао у томе што смо се ми некако сувише заклињали на националне интересе. А сада ми више мислимо о општељудским вредностима. Али, ако Ви имате некакве идеје и ако Ви можете да ми сугеришете како да одредимо наше националне интересе”, замолио је Козирјев Никсона и закључио, „ја ћу Вам бити веома захвалан”.

Такво нешто свет још није видео: министар суверене Русије тражи од бившег председника САД да му помогне у одређивању националних интереса Русије! Чак је и Никсон био зачуђен. Амерички политиколог Сајмс који је присуствовао разговору приметио је: „Руски министар је човек који се благонаклоно односи према Сједињеним Државама, али ја нисам сигуран колико он схвата карактер и интересе оне државе коју он представља”. Никсон је тада подвукао да је за америчке националне интересе он увек био спреман „да се бије из све снаге”, а Козирјев, уместо тога да штити и јача Русију „хоће свима да покаже како је он диван и пријатан човек”. Управо таква позиција руског министра дозволила је САД-у да посматрају Русију не као партнера, него као клијента, о чему је отворено говорио Збигњев Бзежински — наставља др Гускова с изношењем докумената. Козирјев је већ 1992, кад је требало одлучити да ли Београду треба увести санкције, започео, још увек благу, политику уцена — обећао је Југославији подршку у КЕБС и ОУН ако Слободан Милошевић „изађе из игре”. Ускоро ће то постати основна тактика министра — обећати подршку Београду у замену за уступке, али своја обећања не извршавати, подршку не давати. И мада је позиција МИД била далека од објективности, његови представници стално су се плашили да је могу интерпретирати као „просрпску” или „антимуслиманску”. Санкције према Југославији и Београду, у Русији су се помињале узгред и то с коментарима „да је Београд сам на себе навукао ембарго, посто није послушао добре савете”. Али ништа није речено о самим мерама санкција које су поставиле Српски народ у најтеже услове.

Известная югославская ученная Смиля Аврамова свою нашумевшую книгу «Тройственная комиссия» посвятила тайным и полутайным организациям, осуществляющим идею управления миром из одного центра. По её мнению, «развал Югославии не является случайностью, как не случайны события распада Восточного блока, это осмысленный план, разработанный ещё до отделения Словении и Хорватии. Позже Америка согласовала войну в Югославии со своим более широким геостратегическим проектом, а свою политику — с политикой своего нового „союзника” Ватикана в рамках похода на Восток» (6). В начале 90-х годов на заседании Тройственной комиссии был поставлен вопрос будущего Европы и предложены два варианта ее развития: 1) модель концентрических кругов, когда все страны Европы, включая и посткоммунистические, поэтапно вступают в ЕС, 2) модель разделения Европы на римскую и византийскую, согласно которой цивилизованная Европа должна объединить страны с общей историей, религией и культурой и замкнуться на границах Польши. Тройственная комиссия, пишет С. Аврамова, выбрала второй вариант, сделав НАТО той силой, которая должна обеспечивать безопасность западной цивилизации.

Чтобы ускорить процесс безвозвратного распада СФРЮ, в умы европейских политиков в 1991 г. настойчиво внедрялась формула о необходимости признать независимость новых республик. Такое признание, якобы, поможет избежать военных столкновений. 9 января на очередном заседании МКБЮ М. Кучан и Ф. Туджман констатировали, ссылаясь на решение Арбитражной комиссии, что Югославия больше не существует, и просили признать независимость Хорватии и Словении. Самую активную поддержку они получили со стороны Германии.

Руски парламент није одмах реаговао на акције МИД. На заједничком заседању домова 5. јуна парламентарци су гласали против предлога да се питање о увођењу мораторија на санкције Русије према Југославији укључи у дневни ред. Предложили су да се питање разради у комитетима и комисијама — објашњава наша саговорница и присећа се — Мене су као експерта позвали на заседање Комитета за међународне послове и спољноекономске везе Врховног совјета где се разматрало питање зашто се Русија прикључила санкцијама. Заседање је водио Амбарцумов, а главни гост био је Козирјев, који је посланицима давао одговоре о својим активностима. Заседање је било строго затворено, није било дозвољено да се праве белешке. Због тога ћу по сећању репродуковати неколико интересантних момената. Козирјев је покушавао да објасни зашто се Русија прикључила санкцијама, говорио је да није имао времена за разматрање тог питања у парламенту. Говорио је развучено, без озбиљних аргумената. Његова расуђивања оглашавала су отприлике то да је Русија изгубила стрпљење, да Београд не жели да слуша пријатеље па је тиме себе дискредитовао, да не може себе да супротставља целом свету, да Русија као велика сила не може да остаје по страни од активности водећих земаља света него да мора да их подржава и да својим јединством јача улогу Савета безбедности, да тактика МИД-а доноси успех, да не треба бити у опозицији Савету безбедности, пошто би то поставило под удар односе Русије са Западом.

Мене је тада зачудила и истовремено обрадовала реакција посланика. Они су били револтирани због позиције министра Козирјева. Реплицирали су му и стављали примедбе чак и за време његовог говора. Посланик космонаут В. Себастјанов викнуо је тада снажно и неочекивано оштро: „Ви сте разбили кристалну вазну!” — „Какву?”, у недоумици упитао је Козирјев, прекидајући свој говор. Одговор је био једноставан: „Вековно пријатељство меду српским и руским народом!”. Зачудило је то што су посланици, изабрани у Врховни совјет из разних делова огромне земље, били добро упознати са тим питањем, знали су о историјским везама Русије и Србије, снажно су осећали неправедност у односу на Југославију о чему се тада уопште мало извештавало у руској штампи. Да би ојачао своје позиције министар је навео, како је њему изгледало, последње убедљиве аргументе: „Не знам, зашто ви све време говорите о православној Србији, а не помињете друге православне земље?” — оштро је он бацио ово питање у салу. „Које? — зачудили се посланици. „Ето, на пример Словенија” — одговорио је министар. У сали је одјекнуо општи смех — сећа се др Гускова и наставља — Козирјев, да иронија буде већа, уопште није схватио зашто су се посланици развеселили. Министар иностраних послова велике Русије није оптерећивао себе подацима о региону и о догађајима који су се тамо одвијали, био је површан у својим знањима, бркао је географске називе, на пример Славонију и Словенију, датуме, имена...

Други његов аргумент био је још интересантнији. Рекао је: „Русија, као и цели свет, није могла да трпи када је југословенска армија гађала Дубровник споменик светске културе, град-музеј, светски познати град у Босни и Херцеговини”. У сали се опет разлегао смех. Али, министар ни тада ништа није схватао. Осећало се тек, да је раздражен тиме што је приморан да објашњава своју позицију, да тражи аргументе уопште, да га одвлаче на Балкан у том моменту, када је он већ остваривао план увођења Русије у пријатељску породицу западних земаља.

Пред полазак у Југославију, уочи усвајања санкција у мају 1992, Козирјев је послао писмо Бејкеру у коме је подробно изложио све детаље предстојеће посете, а 18. маја добио је захвалност од државног секретара САД: „Андреј, захвалан сам Вам за допис, који се односи на Вашу предстојећу посету Београду, Загребу, Љубљани и Скопљу. Ценим што сте ме Ви унапред информисали о томе шта сте Ви намерили да учините у свакој од тих тачака Вашег пута”.

Даље Козирјеву дају тачне оријентире о распореду политичких снага на Балкану: „Срби сносе неупоредиво већу одговорност за тај конфликт, него било ко други, пошто теже да створе Велику Србију”. А затим Козирјев добија од Бејкера инструкције: „Ви треба да кажете С. Милошевићу да долази време одмазде — сваким даном репутацији Србије наноси се све већа штета и њу неће успети брзо да обнови. Ја се надам да Ви такође можете јасно да изјавите њему да ће Русија, са своје стране, да делује тако да би Београду наплатила за настављање акција које изазивају забринутост.... Ви можете да му кажете да Вам је познато да се стрпљење САД истрошило”. Бејкер је предлагао руском министру да преда Србима „пакет оштрих захтева” од САД и да у име Москве да „аналогну оштру изјаву”. Инструкције су биле примљене и ваљано извршене.

После тога, пошто је доста мирно у Савету безбедности прошло увођење санкција против Југославије (јер само Русија, од свих чланова Савета безбедности, изазивала бојазан код западних партнера и могла да спречи санкције), Козирјев је добио захвалност од државног секретара САД: „Драги Андреј, желим поново да изразим своје дубоко признање за подршку Русије увођењеу санкција ОУН против Србије и Црне Горе... Ја осећам задовољство због тога што могу да радим заједно с Вама на тој резолуцији. Ваша смела одлука да подржите Резолуцију 757 имала је кључни значај не толико сама по себи, него ја очекујем наставак наших консултација и сарадње о том и о другим питањима”.

Бејкер је знао, какву је стварну улогу одиграо руски министар у доношењу одлуке, па је захвалност руководства САД била искрена. И његова очекивања су била оправдана — Козирјев ни на тренутак није прекидао сарадњу са спољнополитичким структурама САД, стога тражити у његовим акцијама скривен мотив, који би био усмерен на заштиту националних интереса Русије — бесмислен је посао. Ради поимања улоге Андреја Козирјева у судбини Русије и Југославије интересантан је документ који је објављен у листу „Правда-5”. То је „Забелешка основног садржаја разговора А. Козирјева са државним секретаром САД Џ. Бејкером од 9. јула 1992. године”.

Ту није било речи о Југославији, али је разговор интересантан с тачке гледишта односа, који су постојали између присутних и позиције руског министра. У току разговора, подвлачи аутор чланка, представници Русије „тајно од свог народа..., игноришући мишљења специјалиста војно-индустријског комплекса, Генералштаба, Спољне обавештајне службе, договарали су се с вероватним основним противником о уништавању плодова вишегодишњих напора свога народа” — својих најбољих, међуконтиненталних балистичких ракета. „Пред нама је акт државне издаје”, — сматра аутор закључујући да су Американци журили да разоружају Русију. Споразум САЛТ-2 био је потпуно у интересу САД, а Козирјев је обећао да ће „покусати да ту варијанту одбрани”. У замену за то он је замолио: „Помогните Русији да постане демократска држава — и тада ће веома много да постане могуће”, а упозоравао је: „Не говорите гласно то што сам вам ја сада рекао, на датој етапи то је опасно” — каже др Јелена Гускова. Др Јелена Гускова обелоданила нам је и неколико докумената, који су објављени и у Русији, у опозиционом листу „Дењ”. Та документа откривају карактер узајамних односа Андреја Козирјева и спољнополитичких структура САД, који су се не само налазили у сталном контакту с министром Руске Федерације, него су и контролисали његову делатност.

Како су Руси уводили санкције Београду 1992. године

Документа дипломата показују да, о томе да ће Русија ставити свој потпис под Резолуцију бр.757, којом се Србија означава као главни агресор и зачетник кризе на простору бивше СФР Југославије, 30. маја 1992. није знао ни Врховни Совјет, ни његови руководиоци, ни влада. Како је Козирјев касније истицао, он је имао на располагању само пола сата за консултације након добијања познатог телеграма из Њујорка. Известивши председника, Козирјев није намеравао да више било кога обавести позивајући се на недостатак времена. Међутим, тај аргумент не може да издржи критику, пошто се то питање разматрало у току дугог времена, и како је признао касније сам министар: „ми смо за месец дана одгодили усвајање санкција против Београда, то јест против Југославије”.

Телеграм од Ј. Воронцова из Њујорка, показују документа, Козирјев је добио 29. маја 1992. године у 11 сати и 50 минута пре подне. Воронцов је писао да су га представници САД, Енглеске и Француске 28. маја упознали с припремљеним нацртом Резолуције Савета безбедности који је предвиђао успостављање санкција против СРЈ због неиспуњавања захтева о прекиду оружаног конфликта у Босни и Херцеговини и повлачењу делова ЈНА с тог простора. Представник Русије поставио је питање зашто су санкције усмерене против Београда, указао је на учешће делова хрватске армије у борбеним акцијама, изрекао је размишљања о етапном увођењу санкција, подвукао је зељу да се очува контакт с Београдом. Пошто је добио одговоре од коаутора нацрта Резолуције о неопходности доношења брзих мера, о одговорности само Београда за све што се догађа у Босни и Херцеговини и о тежњи да се оствари коренита промена ситуације пошто преговори не дају резултате, они су убедили Воронцова у правилност одлучних корака који се припремају. За Воронцова су били убедљиви аргументи да су санкције једина мера која је у стању да утиче на односе српског народа према свом руководству, да већ постаје опасна тенденција „при давању конфликту међурегионалне обојености због раширених тенденција да се с тим факторима повезује саосећање Русије према „православној Србији”. Гледиште самог Воронцова у то време већ је било формирано. Он је сматрао „целисходним” да се не иде против предложеног нацрта Резолуције и да се гласа за њега, „да не супротстављамо себе у том питању западноевропским земљама и САД”, каже др Гускова и појашњава:

У списку лица којима је био намењен телеграм било је 37 презимена, меду којима су били и председник Јељцин и потпредседник Александар Руцкој и сви високи функционери Врховног совјета — Руслан Хазбулатов, Јегор Гајдар и други, а исто тако руководиоци оружаних снага и служба безбедности. Међу њима био је и председник Комитета Врховног совјета за међународне послове и спољноекономске односе Амбарцумов. То је био петак, радни дан. Али, Козирјев никог није упознао од одговорних људи Русије о тим питањима која су била постављена депешом Воронцова, него је такву вазну одлуку донео самостално, вероватно само известивши председника. Код самог председника та чињеница никако није била забележена. У књизи успомена „Записи председника” у делу „Хроника догађаја”, коју је водио први помоћник Виктор Иљушин, записујући „сваки дан председника, сваки момент по часовима и минутима, анализу сваког дана”, дани 29. и 30. маја уопште нису приказани. Козирјев је без одлагања одговорио Воронцову: „МИД сматра целисходним да се сагласимо с предлогом представништва и ако не стигну друге инструкције да сутра гласамо за Резолуцију”, истиче др Гускова. Козирјев је предузео све како би искључио могућност дискусије и „другачијих инструкција”. При томе он је записао цинични додатак о томе какву изјаву треба да сачини МИД, да би разјаснио руском народу своју позицију — не концентрисати се на санкције Београду, него говорити о одговорности Савета безбедности за регулисање политичке кризе. Хтео је да подвуче да је Русија учинила много више него друге земље у подршци Србији, али да је стрпљењу дошао крај. Управо од тог времена цинизам је постао главна карактеристика делатности МИД-а на балканском правцу — акције су почеле да се разилазе од речи: за руску, југословенску и западну јавност давале су се различите изјаве, иза празних фраза министра нису стојала озбиљна дела, стално се изјављивало о помоћи Србима, а у то време сама политика била је отворено антисрпска. Одашиљући одговор на телеграм Воронцова, Козирјев је истог тог дана говорио дописнику „Известија”: „Ми смо учинили све што је могуће како би помогли нашим пријатељима у Србији и другим републикама да би се нашао излаз из кризе”. Али, „у Србији не слушају пријатељске савете, него схватају само језик диктата”. Он је обећао Србима да ће „говорити с њима другим језиком”, имајући у виду санкције, односно оправдавајући своју спремност да подржи санкције па цак и „међународно оружано мешање”. Козирјев је учинио тако како је и саопштио Воронцову. Већ 30. маја појавила се Изјава владе Русије, која је почињала рецима да „Русија чини све да учврсти традиционалне везе пријатељства и сарадње с југословенским народима, да поврати мир на њихову земљу и да им гарантује слободу и независност”.