Архивски документи о jугословенско-совjетском односимо краjем 60-х година XX века

У послератном периоду односи између Југославије и СССР-а су неуједначени. После нормализације односа 1955.године (Београдска декларација) и 1956. године (Московска декларација) се државне везе између СССР-а и Југославије развијају по узлазној линији, али не баш уједначено и активно. Међутим, ове везе се значајно погоршавају после уласка совјетске армије у Чехословачку 1968. године. Да би се продрло у догађаје тих година, потребан је архивски материјал, који разоткрива нијансе догађаја. Документа у Архиву Југославије помажу да се ближе сагледа проблем погоршања и обнављања односа између Москве и Београда у кратком периоду 1968-1969 год. Један од фондова садржи обимни материјал, припремљен за планирану за септембар 1969.године посету министра иностраних послова СССР-а, А. Громика. Документи имају аналитички карактер и откривају разноврсне аспекте совјетско-југословенских односа у споменутом периоду. Да погледамо документа.

После 1955. године Председник И. Броз Тито се са највишим совјетским руководиоцима сусрео 17 пута — пет пута у Југославији, осам пута у СССР, по једном у Румунији, Нјујорку, Мађарској и Индији. Чинило се, да су све потешкоће превазиђене и да су односи достигли нови ниво.

Министар иностраних послова СССР Андреј Громико званично је посетио Југославију у априлу 1962 г. Он је био примљен од председника СФР Југославије Јосипа Броза Тита и потпредседника Савезног извршног већа Едварда Кардеља, водио разговоре са државним секретаром за иностране послове СФРЈ Кочом Поповићем. Коча Поповић и Андреј Громико извршили су — у духу пријатељства и отворености — искрену размену гледишта о најзначајнијим међународним проблемима и о питањима односа између двеју земаља.

На позив Президијума Врховног совјета СССР и Президијума Централног комитета КПСС, председник СФРЈ и генерални секретар Савеза комуниста Југославије Јосип Броз Тито са супругом учинио је у јулу 1965 године званичну посету СССР. Јосип Броз Тито имао је сусрете и разговоре с првим секретаром ЦК КПСС Л.И. Брежњевом, председником Министарског савета СССР А.Н.Косигином и председником Президијума Врховног совјета СССР А. Микојаном и другим совјетским руководиоцима. Заједничка изјава је била доста обимна и подробна, као да су односи изашли на нови нивоа. Чак и у току размене мишљења о међународним питањима две стране су «потврдиле идентичност и блискост гледишта у оцени главних проблема садашње међународне ситуације»(1). Они су осудили агресивни подухвати Сједињених Америчких Држава против Вијетнама и Доминиканске Републике, изразиле мишљење да је обезбеђење мира у Европи значајан део борбе за мир, да је политика несврставања све више стиче међународно признање.

У мају 1966 г. Државни секретар за иностране послове СФРЈ Марко Никезић званично је посетио Москву, разговарао је са Леонидом Брежњевим и Алексејом Косигином. Било је позитивних оцена сарадње која се развија између СФРЈ и СССР.

На повратку из Ирана И. Броз Тито је боравио у Москви у пријатељској посети 28 и 29 априла 1968 г. Две стране су поново изразиле задовољство стањем односа између СФРЈ и СССР као и жељу за даљим проширењем и продубљењем свестране сарадње у интересу југословенских и совјетских народа, ствари мира и социјализма. Приликом разматрања међународних питања поново су потврђени подударност и блискост погледа двеју страна у оцени крупних проблема савремене међународне ситуације. Две стране су констатовале да садашња међународна ситуација тражи збијање комунистичких редова, као и заједничку активност међународног комунистичког и радничког покрета, снага социјализма, мира, демократије и националног ослобођења. Југославија и Совјетски Савез ће се и убудуће активно залагати за ствар мира, борити се за јачање позиције социјализма, пружаће свестрану помоћ и подржку народима који се боре против империјализма и колонијализма за своју слободу и независност, и залагати се за окупљање, свих. прогресивних. снага у борби за мир, демократију и социјализам.

Ништа није наговештавало погоршање односа. Али, августа месеца 1968 године СССР уводи своју армију у Чехословачку, која је "скренула" са социјалистичког курса.

На увођење совјетске армије у Чехословачку је Југославија реаговала крајње негативно, што се уопште није допало Москви. Јер, осим Београда, од социјалистичких земаља нико себи није могао да дозволи нешто такво. Југославија је изразила дубоко неслагање са оружаном интервенцијом пет земаља-чланица Варшавског уговора против ЧССР, јер је за Београд употреба силе као средства за решавање спорова и несугласица у односима између суверених држава увек била неприхватљива, без обзира на циљеве и мотиве којима се таква употреба силе покушава правдати. Југославија је сматрала да посебно свака таква насилна акција, предузета од стране социјалистичких земаља и у име социјализма, има теже и далекосежне штетне последице за мир и социјализам, као и за борбу свих антиимперијалистичких снага. Оружана интервенција против ЧССР изазвала оправдану узнемиреност код југославенског народа. Широм земље су организовани протести друштвено-политичких организација и радњих људи због окупације једне независне социјалистичке земље. У Београду је 23 августа организован митинг са антисовјетским садржајем у подржку Чехословачкој. Радио-Београд у емисијама на руском језику ширио информацију о догађајима у Чехословачкој.

Одмах у совјетској штампи појавили су се изјаве да су се „империјалистичком хору придружили и руководиоци Југославије и Румуније, који пружају активну помоћ чехословачким антисоцијалистичким снагама“, да југословенска влада провокативно изјављује о такозваном чешком питању, што подудара са позицијом земаља НАТО(2), да се југославенска агенција бави најпрљавим измишљотинама“ (3)и т.д. Из јавне продаје у СССр-у су били повучени југословенски листови. Совјетска страна је једнострано отказала пријем на преобуке 32 југословенских официра, посету главног уредника „Народне армије“ редакцији совјетског војног листа „Црвена звезда“, долазак совјетских песника на Струђке вечери поезије, совјетско учешће на семинару „Универзитет данас“, гостовање совјетских уметника Ростроповића и Башкирова. Са совјетске стране није био прихваћен позив да делегација КПСС присутствије прослави 50-годишнице СКЈ и IX конгресу СКЈ у марту 1969 године. Београд је одустао од посете СССР-у делегације ЈНА са државним секретаром на челу, као и од упућивања једне групе стручњака на ванредно школовање у Совјетски Савез.

А даље почиње интересантна фаза југословенско — совјетских односа, коју је Јосип Броз Тито духовито назвао „политички пинг-понг“ — размена писама на врло високом нивоу, која је трајала од августа 1968. до јуна 1969. године. На први поглед сасвим невино и безбедно дописивање је водило према озбиљном погоршању наших односа. Тито је отворено рекао да је дошло до свађе(4). Погледамо како је та свађа превазиђена.

Већ је 30 августа 1968 г. совјетски амбасадор у Београду посетио Јосипа Броза Тита са специјалним задатком од своје владе и ЦК КПСС. Амбасадор требало би да изрази „огорчење што се Југославија солидаризирала са антисоцијалистичким снагама“, да убеди Тита да је била неопходна интернационалистичка помоћ и подржка братском народу у очувању социјализма, . Тито је неколико пута прекидао амбасадора који је покушавао објаснити став Москве: „Они су пружили помоћ! Какву помоћ?“, „То је обична лаж!“(5).

Одговор Београда је био припремљен у септембру. Писмо је 11 септембра пренео амбасадор СФРЈ у Москви председнику Президиума Врховног совјета СССР Н. Подгорном. Одговор је био доста велики и подробни — 5 и по страна

«Влада СФРЈ и руководство СКЈ изражавају своју дубоку несагласност како са садржајем изјаве тако и са начином на који се у њој приказују и тумаче ставови СКЈ, владе СФРЈ и читаве југословенске јавности поводом оружане интервенције пет држава чланица Варшавског уговора против ЧССР.

Влада СФРЈ и ЦК СКЈ сматрају да су наводи Владе СССР И ЦК КПСС да Југославија «подржава антисоцијалистичке снаге у ЧССР» да став Југославије «нема ничег заједничког са интересима сосијализма, са идеологијом марксизма-ленинизма, са интересима солидарности социјалистичких земаља и радничких партија», да се «антисовјетска кампања у Југославији мора штетно одражити на совјетско-југословенске односе» итд. — лишени сваког основа и да приказују политику и ставове Југославије у потпуно неистинитом светлу. Штавише, овакав начин тумачења југословенске политике озбиљно вређа и забрињава народе и владу социјалистичке Југославије, и показује да се према СФРЈ настоје поново применити методи и средства који су били јавно осуђени и са совјетске стране и за које смо били уверени да се не могу више поновити у односима између социјалистичких земаља“(6).

Београд је залагао за другарске дискусије и споразумевање у односима социјалистичких земаља. Због тога је на тврдње Москве о погрешном ставу Југославије гледано као на тешку увреду за народе и владу Југославије, за СКЈ.

Ове чехословачке прилике подсетиле су руководство СФРЈ на Стаљинову политику према Југославији. Угрожени су били резултати великих напора да се у свести народа Југославије, посебно код младе генерације, превазиђу последице које је та политика изазвала.

За 5 недеља је стигло кратко писмо Л.Брежнева „другу Титу“, у коме су се констатовало да „односи међу нашим земљама нагло су се погоршали“ (7). Одговорност за то погоршање, по мисли Москве, је сносио Београд. «Ми смо дужни да отворено кажемо да негативан став у односу на интернационалистичку акцију савезничких заемаља, који је у свом одговору од 11. септембра о.г. подржао ЦК СКЈ и влада СФРЈ и покушај да се оцрни политика КПСС, Совјетски Савез и друге социјалистичке државе,- могу само да штете интересима мира, демократији, социјализма. Ми одлучно одбацујемо сличне покушаје, као покушаје који су лишени било какве основе и желимо да подвучемо да су они у супротности са интересима развоја совјетско-југословенске сарадње» (8).

Одговор Тита је био написан доста брзо и стигао је у Москву 5 новембра. Писмо, које је уручио југословенски амбасадор у СССР члану политбироа ЦК КПСС Кириленку 12 новембра 1968. године, био је много оштрији. Тито је одбио став да до погоршања односа је дошло због наводне промјене политике СФРЈ. По његовом мишљењу „погоршање је изазвано промјеном у совјетској спољној политици, што је дошло до изражаја у војној интервенцији СССР и неких других земаља чланица Варшавског уговора против ЧССР“ и неспремношћу совјетске владе да уважава независан став, који је југословенска влада заузела према том догађају (9). Тито је подсетио да за време његове посете Москви априла ове године, он је изложио свој став о Чехосковачкој, тј. да би војна интервенција имала недогледне штетне последице и да требе разговарати и тражити друга решења, што није учињено. Осим тога због става СФРЈ у СССР је покренута широка кампања против Југославије. Забринутост народа је изазвала неизвесност владе Совјетског Савеза у погледу даљих намера према Југославији. „У вашем писму се иде тако далеко, — пише Тито, — да се упозорава на могућност да би све оно што је позитивно у развоју пријатељских односа између наших земаља могло да буде доведено у питање уколико Југославија не измијени своју политику“, а то доводи у питање стварну заинтересованост владе СССР за даље развијање југословенско-совјетских односа(10). Тито инсистира на поштовању принципа суверености, независности, интегритета и равноправности међу државама, што значи и право Југославији имати свој став по свим питањима спољне и унутрашње политике.

Међутим, што је врло важно подвлачити — Београд је први покренуо инициативу за смањивање напетости у односима са Москвом. У последњем пасусу тог документа читамо да постоји нада на побољшање односа, која се заснива на сарадњи и пријатељским односима између двије земље. И југословенска влада је спремна да на таквим основама пружи свој пуни допринос унапређењу межусобних односа.

Одговор из Москве је стигао тек за 6 месеци — 18 маја 1969 године (11). Вероватно је руској страни било потребно пуно времена да залључи, шта треба радити са тврдоглавом Југославијом и како реаговати на нјену фину алузију. Док је Москва размишљала, полемика је изашла на странице штампе.

Од августа 1968. а углавном од јануара 1969 године, са совјетске стране су стално чињене примедбе на писање југословенске штампе о СССР, пре свега о совјетској интервенцији и њеним реперкусијама у ЧССР. Овај проблем је покретао совјетски амбасадор у разговорима са Титом и са највишим југослоyенским руководиоцима, а покретали су и совјетски руководиоци и руководећи функционери приликом разговора са амбасадором у Москви Видичем. Упоредо са тиме, Москва је учинила и низ званичних интервенција. На тај начин је овај проблем са совјетске стране стално стављан у средиште политичких односа, при чему је вршен притисак на Југославију како би изменила своје ставове. Таквих интервенција до августа 1969 године је било 16.

18 маја је Председник Тито сам примио руског амбасадора, преко кога је добио поруку од ЦК КПСС и совјетске владе. Тон и садржај поруке су били доста позитивни. Москва је изразила жељу да се не заоштравају тешкоће, већ да се траже путеви за превазилажење постојећих разлика у прилазу појединим проблемима, за побољшање и ширење совјетско-југословенских односа. По чврстом уверењу Москве Совјетски Савез и Југославија имају више заједничког и онога што их сједињује него онога што раздваја. Споменута је и заједничка борба против фашизма. У Москви деле мишљење о могућности превазилажења насталих компликација. Предложен је и приоритет сарадње — пре свега сарадња на межународном плану: заједничка борба за обуставу трке у наоружању, подржка борби вјетнамског народа против агресије САД, иступање за што скорије политичко решење на Блиском Истоку, против неоколониализма у Азији, Африци и Латинској Америци, подржавање политике несврставања „у мери у којој она има антиимпериалистички и антиколонојал ни смјер“(12).

Београд је оценио ситуацију као „ориентацију СССР, последњих месеци, на смиривање ситуацији у Европи“(13), као позитивнији однос према Југославији. Између осталог — понављана су уверавања и спремност за сарадњу; смањио се број антијугословенских написа у совјетској штампи и публицистици; позитивнији су примани предлози за унапређење билатералне сарадње итд.

После једномесечне паузе је одговор владе СФРЈ и Председништва СКЈ стигао у Москву 19 маја. Али... Брежњев није примио југословенског амбасадора у току 25 дана. Да би смо разјаснили ову чињеницу потребни су документи из руских архива, којих сада немамо. Због тога амбасада је била принуђена предати поруку начелнику одељења у МИД да би је проследио совјетском руководству. Београд је потврдио да постоје услови и потребе за проширење сарадње у друштвеној и политичкој области, а такође и у области просвете, културе и науке, на начин који би допринео бољем међусобном упознавању. Међутим, ако у московском предлогу су покушали да избегну конфлитних проблема, југословени су поновили и свој став према интервенцији у Чешкој, и став о уважавању независних погледа, о праву слободног избора облика друштвено-економских односа и путева унутрашњег развоја, као и праваца и облика међународног повезивања и сарадње. Подвучено је суверено право Југославије на независну политику. Завршава се писмо оптимистично — жељом за настављање и унапређење сарадње у свим областима. И више од тога — државни секретар за иностране послове СФРЈ упутио је позив министру иностраних послова СССР да посети Југославију. Позив је прихваћен са совјетске стране.

Уствари чврстији одговор Београда је јасан — Југославија је била више забринута за своју независност и безбедност него СССР. У интерним документима СКЈ се писало: „Створена је атмосфера неизвесности чак и у погледу безбедности Југославије /покрети трупа у близини југословенских граница, маневри, двосмислене и претече изјаве, доктрина о ограниченом суверенитету итд./; вођена је широка политичка и дипломатска антијугословенска активност, посебно у несврстаним земљама, у циљу дискредитовања и изолације Југославије; бојкотован је IX конгрес СКЈ, и др. При свему томе изражавана је "забринутост" за судбину социјализма у Југославији, а сваки наш критички или резервисан став према совјетској политици био је оквалификован као „антисовјетизам" (14).

У то време позицију СФРЈ на унутрашњем и спољашњем плану руководство земље је оцењивало као чврсту, мислило је да је „положај Југославије релативно ојачао у скоро у свим правцима“, што има значај и за перспективе односа између СССР и Југославије.

Међутим документи показују велики интерес руководства СФРЈ за посету Громико у септембру 1969. године. Громикова посета, како стоји у документима, требало би допринети стварању услова за сусрет највиших руководилаца СССР и СФРЈ и посету Брежњева или Косигина Београду. Осим тога Југославија је залагала за што шире контакте између представника парламента, градова, разних институција, тј. за што ширу слободну и узајамно корисну циркулацију људи и духовних достигнућа. Интерес Југославије је да економска сарадња са СССР буде што стабилнија и што обимнија.

Само једно питање је изазвало забринутост југословенске стране — питање о војној сарадњи. У Београду су знали да Совјетска влада изражава интерес за настављање војне сарадње. У припремљеним материјалама за руководство СКЈ читамо: „Треба очекивати да ће и Громико, у разговорима са државним секретаром или приликом пријема код Председника Републике, подвучи посебни значај који придају настављању војне сарадње, као и совјетску спремност да изврше своје уговорне обавезе у овој области и да се ова сарадња прошири, у чему су садржани и познати посебни интереси СССР /везивање наоружања наше армије за СССР, приступ и оправке бродова совјетске медитеранске флоте у нашим лукама, посебни прелети авиона, а кроз све то и утицај на војне кадрове/. Карактеристично је да је у овом периоду са совјетске стране предложено и склапање посебног вишегодишњег споразума о коришћењу наших лука и бродоградилишта од стране совјетских. ратних бродова“. Београд је био забринут да таква сарадња у другим земљама моглa би бити искоришћена за сејање сумњи и подозрења пред међународном јавношћу(15).

Београд се клонио решењу да је војна сарадња и реализовање постојећих уговора о испоруци војне опреме могуће само уколико совјетски услови буду прихватљиви за Југославију. Београд је био забринут да је главни задатак комуниста био опредељен као „офанзивна борба против буржоаске идеологије у свим правцима“, и као резултат — интервенција у ЧССР, јачање флоте у Средоземном мору, излазак јаких флотних састава на океане, јаче присутство Совјета на Блиском Истоку итд. У Београду су запазили вежбе команди и штабова уз њихов излазак у близини југословенске границе, пробне мобилизацијске узбуне, попуну људством и материјалним средствима до пуне формације свих совјетских јединица Јужне групације (снаге у Мађарској) и јединица првог ешелона мађарске и бугарске војске, психолошки притисак на Југославију, као: „великобугарска санстефанска кампања, протурање вести о могућој оружаној интервенцији против СФРЈ, одржавање неизвесности о заједничким маневрима на територији Румуније и Бугарске, дезинформације о наводној опасности од кинеских оперативних ракета у Албанији, о потреби војне интервенцији ОС ВУ (16)у Руминији и Албанији и сл.“(17).

Мада у међуармијским односима је наступио период захлађења, војно-економски односи и школовање војних кадрова су и даље постојали због тога што је за потребе ЈНА раније био купљено савремено наоружање и опрема у износу 403 милиона долара.

Долазак А. Громико СА супругом и пратњом у Београд 2-6 септембра је поставио темеље за превазилажење новонасталих противречности, за нормализацију и побољшање односа између Југославије и СССР-а, за даљу сарадњу у разним областима.

Припрему долазка совјетског министра иностраних послова је пратила озбиљна анализа ситуације у односима и пажња према детаљима протокола. Например, поклони за друга Председника и његову супругу су предали преко протокола ДСИП-а. Тако је Тито добио дрвену кутију са десет флаша одабраних врста вотке и коњака и две веће и пет мањих кутија кавијара. Другарица Л. Громико предала је преко Протокола за другарицу Броз пет посликаних керамичких таблета са разним мотивима. Са своје стране ДСИП СФРЈ је сматрао да у складу са ранијом начелном одлуком друга Председника нису потребне узвратне поклоне. Рачунало се да А. Громико и супруга већ су раније примили поклоне од стране друга Председника и другарице Броз приликом посете совјетских руководилаца Југославији 1955.године (Златна табакера Кривак, Скулптура у бронзи вајара Путриха, Гарнитура налив пера „лШеферс“, Гарнитура идриске чипке за 12 особа) као и приликом посете друга Председника СССР-у 1965.године (Скулптура у бронзи вајара Кршинића, Златна наруквица). Међутим већ 3 септембра је Тито предомислио и одлучио је да треба узвратити поклони.

У припреми југословенска страна је инсистирала на значају утврђивања и сталног афирмисања принципа који прокламују и обезбеђују равно¬правност и немешање, јер „сви сукоби и заоштравања у досадашњим југословенско-совјетским односима /…1948, 1956, 1958, 1968/ били су израз и последица совјетски х хегемонистичких тежњи и непризнавања права Југославији на независну, сопствену политику, схватања и праксу“ (18). Из билатералних питања Београд је очекивао разговор о принципах сарадње без претње суверенитету Југославије, без политичког притиска и мешања у унутрашње послове, без претње отказом уговора и смањењем економске сарадње. Међутим у излагању Громика је била стално присутна тежња да се избегну контраверзна питања. Због тога он је више говорио о политичким него билатералним односима, мада је успео да покаже да Москва није одступила од својих „принципијелних“ ставова. После првих разговора са државним секретаром за иностране послове М.Тепавцем је Београд дошао да закључка да „Громико није учинио ни један значајнији конкретан предлог из домена економских и других билатералних односа, изузев оног који се односи на размену посета министра одбране“ (19). Громико је посебно инсистирао на питању доста брзе посете министра одбране Љубичића СССР-у. Покренуо је разговор и о посети совјетског министра одбране Гречка Југославији као узвратној за посету Љубичића.

Председник Републике Јосип Броз Тито примио је совјетског министра 4 септембра на Брионима. Интересантна је чиненица да је Тито говорио руски језик и преводиоци нису били потребни. Громико је прочитао „усмени одговор“ ЦК КПСС и владе СССР на поруку Председништва СКЈ и владе СФРЈ, у којем је нагласио да совјетско руководство придаје велики уначај сарадњи са Југославијом на свим секторима и подручијима.

Тито је такође истакао да је југословенска доследна политика развијање и унапређивање добрих односа са Совјетским Савезом. Али он није избегавао оштрих питања — о нападима на друштвено-економски и политички систем СФРЈ, о 1948. години, о односима према несврстаним земљама, о слободи штампе, о демократији, нарочито о интервенције у Чехословачку. Тито је пуно причао о својим огорчењима по том питању. „Веома жалимо како сте поступали у случају Чехо¬словачке. Такође жалимо што сте погрешно схватили наше огорчење. Ја морам у вези са овом темом да подсетим на разговоре које сам водио са највишим совјетским руководиоцима у Москви после посете Јапану, Монголији и Ирану. И ви, друже Громико, присуствовали сте тим разговорима. Друг Брежњев је тада говорио о тешкој политичкој ситуацији у Чехословачкој. Нагласио је да су се противници социјализма у Чехословачкој осилили. Ја сам тада рекао да треба помоћи Комунистичкој партији Чехословачке да савлада све антисоцијалистичке еле¬менте и да стабилизује политичку ситуацију. Подвлачио сам потребу политичког решавања ситуације. Упозоравао сам да би примена других средстава, осим политичких, озбиљно штетила ствари социјализма. Тиме сам јасно упозорио против примене војних и сличних средстава. Ово моје излагање највиши совјетски руководиоци добро су примили и молили су ме да ја са своје стране помогнем у решавању ситуације у Чехословачкој. Рекао сам да ћу посетити Чехословачку — јер сам већ и тада имао позив за посету — и да ћу са своје стране помоћи“(20).

Тито је испунио обећање. Приликом посете Прагу на политичким разговорима и у здравици коју je одржао на вечери у Храдчанима он је саветовао друговима из Чехословачког руководства да оштрије наступе против антисоцијалистичких елемената. Рекао je да никако не би смеo да дозволе да се у Чехословачкој постави питање: социјализам или капитализам.

Оно што су касније учинили у Чехословачкој Тито је јако огорчило. Он је нагласио да је тај потез био штетан и за социјализам у Чехословачкој и за социјализам уопште. „Био сам огорчен и због тога што ми уопште нисте рекли шта намеравате да предузмете у Чехо¬словачкој. Да сте ми то рекли, ја бих вас упозорио да то не чините, јер ће то имати лоше последице за ствар соција¬лизма. Ја сам стари комуниста и могли сте имати поштенији однос према мени“, — рекао је Тито.

У заједничком саопштењу „две стране су констатовале позитивне резултате сарадње у економској, научно-техничкој, научној, културној и у другим областима. Оне су изразиле спремност за даље унапређење сарадње у овим областима, а на бази обостране користи. Изјашња¬вајући се за даљи развој економских односа између двеју земаља, две стране су подвукле неопходност даљег изучавања облика усавршавања те сарадње на дугорочним основама“(21). О војној сарадњи у заједничком саопштењу није споменуто. Ово можемо објаснити тиме што је Београд и даље био врло опрезан према низу ставова Москве, не желећи „што јаче политичко везивање Југославије са СССР“, да не би нико ни случајно помислио „да нам је оријентација на СССР најпогоднија алтернатива“.

Оценивајући резултате посете министар Мирко Тепавац је нагласио да „садржај разговора је у суштини потврдио све наше основне оцене, које су изражене приликом разматрања југословен-ско-совјетских односа на седницама СИВ и Извршног комитета Председништва СКЈ, а нарочито да се СССР налази у веома деликатној и сложеној ситуацији (Кина, односи са САД, трка у наоружању, унут¬рашње привредне тешкоће). Ова посета, разуме се, није нити је мо¬гла, одразити неку суштинску промену совјетске политике, односно совјетских дугорочних интереса и циљева, како у односу на Југо-славију, тако и шире; с тим у вези треба и даље очекивати повре¬мене тешкоће у односима са СССР, али у мање оштром виду и уз по¬већан простор за сарадњу“(22).

Оријентацијa на добре односе на бази уза¬јамног поштовања, сарадња између СССР и Југославије у следећим годинама теоретски су тежили проширењу и побољшавању, али у пракси нису били стабилни. Међутим, то је већ други период, период 70-их година, са својим проблемима, потешкоћама, успонима и падовима у совјетско-југословенским односима.

Резиме

Отношения между Югославией и СССР в послевоенный период были неровными. После нормализации отношений в 1955 (Белградская декларация) и 1956 гг. (Московская декларация) государственные связи между СССР и Югославией развивались по восходящей линии, но не очень равномерно и активно. Однако они существенно испортились после вхождения советских войск в Чехословакию в1968 г. На основе архивных документов рассматриваются проблемы ухудшения и восстановления отношений между Москвой и Белградом в 1968-1969 гг. Документы носят аналитический характер и раскрывают всесторонние аспекты советско-югославских отношений в указанный период.

Доктор историјских наука
Гускова Јелена Јурјевна

Списак извора и литературе

1. Dokumentacija o jugoslovensko-sovjetskim odnosima /1968/1969. g. // Arhiv Jugoslavije. F. 507. IK PSKJ. IV/79.
2. „Pravda“ od 25 avgusta 1968. prenela saopstenje TASS // Arhiv Jugoslavije. F. 507. IKP SKJ. IV/79.
3. „Trud“ od 1 septembra 1968, prenosi napis agencije „Novosti“ // Arhiv Jugoslavije. F. 507. IKP SKJ. IV/79.
4. Iz govora predsednika Tita u Kraljevu, 3 maja 1969. // Arhiv Jugoslavije. F. 507. IKP SKJ. IV /79.
5. Poruka CK KPSS i vlade SSSR od 30 avgusta 1968. godine // Arhiv Jugoslavije. F. 507. IKP SKJ. IV /79.
6. Odgovor vlade SFRJ i CK SKJ od 11 septembra 1968. godine // Arhiv Jugoslavije. F. 507. IKP SKJ. IV /79.
7. Pismo L.I.Breznjeva drugu Titu od 17 oktobra 1968 .godine // Arhiv Jugoslavije. F. 507. IK PSKJ. IV/79.
8. Ibid.
9. Pismo druga Tita L.I.Breznjevu od 5 novembra 1968. godine // Arhiv Jugoslavije. F. 507. IK PSKJ. IV/79.
10. Ibid.
11. Пре тога је 11 априла Тито разговарао са амбасадором СССР.
12. Poruka CK KPSS i vlade SSSR od 18 maja 1969 godine // Arhiv Jugoslavije. F. 507. IK PSKJ. IV/79..
13. Jugoslovensko-Sovjetski odnosi /povodom posete Gromika Jugoslaviji // Arhiv Jugoslavije. F. 507. IK PSKJ. IV/79. Prilog 3.
14. Ibid.
15. Ibid.
16. Оружане снаге Варшавског уговора
17. Југословенско-совјетски односи (информације и прикази) // Arhiv Jugoslavije. F. 507. IK PSKJ. IV/79. Prilog 3.
18. Arhiv Jugoslavije. F. 837 KPR. Fasc. 1-3-a, jed. 101-121.
19. Ibid.
20. Ibid.
21. Ibid.
22. Ibid.