Поштовани слушаоци, предлажемо вам нови материјал руководиоца Центра за проучавање савремене балканске кризе Института славистике РАН Јелене Гускове. Реч је о балканским ратовима у сећању револуционара и публицисте Лава Троцког…
2012. и 2013. године су јубиларне. Историчари много говоре о балканским ратовима, њиховим узроцима и резултатима, налазе нове документе, често на други начин анализирају већ познате чињенице. Дозволите да вам представим извор, који су необично мало користили истраживачи. 1926. године је штампан VI том сабраних дела Лава Троцког, потпуно посвећен Балкану и балканским ратовима. Затем у току дужег времена Троцки се није издавао. Тек 2011. године тај том је био издат у Русији као посебна књига.
Лав Давидович Бронштејн (псеудоним Троцки) био је професионални револуционар, то знају сви, али он је имао такође дар писца, публицисте. Привлачило га је новинарство. Почетком ХХ века је он активно сарађивао с листом «Искра»: од новембра 1902. године до марта 1905. године он је објавио 31 чланак у том листу.
У септембру 1912. године Троцки одлази на Балкан као дописник популарне демократске «Кијевске Мисли». Он пише дописе о рату и за «Одеске вести», «Глас», «Дан», мењшевистички «Луч».
Догађаји балканских ратова су познати. Зато нас у књизи Л.Д. Троцког интересују, пре свега, сведочанства очевидаца. Новинар има добар стил, његови текстови су веома сликовити. Чланци тог аутора обухватају знатан период, њихов садржај је вишеплански. Непосредни учесник многих догађаја, Троцки је оставио занимљив извор, чије проучавање омогућује третирање на други начин догађаја од пре сто година. Аутор је посетио Србију, Бугарску, Румунију, разговарао са многим политичприма и војним лицима свих рангова. Троцки детаљно описује пут у Београд из Будимпеште, пише о Србији, српским новинама и часописима из тог доба, пружа јарке слике политичара (Николе Пашића, Драшковића, Стојана Новаковића и др.), прича о српским политичким странкама, српско-црногорским везама, о борбеном путу једне српске бригаде. Његови чланци садрже мноштво интересантних појединости, он се чак подиже до геополитичких уопштавања. Троцки-новинар приказује, како он назива, и етнографију (живот обичних људи), и дипломатију — распоред краљева и министара на европској шаховској табли, сматрајући да прави играчи гледају таблу одозго, распоређујући фигуре онако, како сматрају потребним.
Нас су заинтересовали детаљи, повезани с Македонијом, јер о Македонии и македонском питању Троцки пише доста често, нарочито када је реч о узроцима рата или животу на ослобођеним од Турака територијама. Према његовом мишлењу, важни узрок почетка рата је била подела Македоније. Управо о томе су се договарале Бугарска и Србија, закључујући савезни уговор. Он пише да би прикључење Македоније потпуно задоволило Србију, повећавши њену територију и пруживши јој слободни излазак на море. Мада су за Троцког разумљива образложења Срба да су македонски Словени Срби, сам је он био склон да прихвати бугарски поглед да су македонски Словени њихови сународници. Бугарска је у свим чланцима и репортажама Троцког територија, којој мора да се прикључи Македонија. Зато је он истицао да је «стварање услова нормалног живота у Македонији елементарна потреба за стабилан и миран развој Бугарске». То је његова опсервација управо таквог борбеног расположења широких народних бугарских маса. Војници су ишли у рат ради ослобођења браће. Он је приметио да у Бугарској живе стотине хиљада Македонаца-досељеника. Они не дају да се ни за један дан заборави питање ослобођења Македоније. Троцки наводи занимљиви монолог једног бугарског политичара: «Рат је био неопходан јер је неизбежан. Морали смо да свршимо са унутрашњом гнојавицом, која у току две деценије разједа нашу земљу: то је македонско питање. Бугари у Македонији и Бугари из Македоније су потпуно очајни, те смо се нашли пред тешким компликацијама у нашем унутрашњем државном животу. Македонци су се надали на нас… Наше сопствено становништво такође ропће: …не можемо да помогнемо македонској браћи…».
Ево разговора с српским новинарима о узроцима рата почетком октобра 1912. године у Београду. Разматрало се питање: да ли становништво жели рат? један од саговорника је био против рата. Његово образложење: «Проливати крв за будућег хришћанског генерал-гувернера у Македонији — да ли такав циљ, питам вас, може да одушеви српске масе? Друга су ствар територијална освајања и излаз ка мору, стварање шире базе за економски и културни развој земље. Такав задатак би био способан да подигне и одушеви народ за подвиге. Међутим, територијална освајања су немогућа из сто и једног разлога…».
Дописници, пише Троцки, видели су много, посматрали све оно, што претходи рату, као и резултате рата: рањенике, заробљенике, пожаре, чули топовску паљбу. Међутим, они нису могли да прате армију, посматрају војне операције изнутра, жали новинар. Зато је он прибегавао детаљном саслушању војника и официра, и то, «са испитивањем мучењем», те је, према речима учесника, «обнављао слику живота и смрти армије на бојишту».
Рецимо, један српски официр му је причао о борном походу «летеће бригаде» из Србије у Македонију. Он веома интересантно прича о месним обичајима, о узајамним односима српског, македонског и албанског становништва, о борбама на македонским териториама. «Из Грачанице смо се упутили према Скопју преко Гилана и Карадага… Задатак нам је био… да угушимо отпор Албанаца у таквим местима. Међутим, отпора није ни било. Села на путу су била час чисто албанска, час мешовита, час чисто српска. Међутим, сви Албанци на Косову говоре српски, Срби албански, постоје и села, где влада неки средни српско-албански језик. Албанска села су много богатија од српских, има много стоке. Неки имају по 50, по 80 коња, хиладе оваца… Њихове куће су лепше, имају спрат, док неки, у Бадровцима, например, код Скопја, имају и пољопривредна оруђа. Срби се не одлучују да имају много стоке, да им је не одузму ликачаци (албански бандити). Срби, чак и богати, не граде лепе куће у тим селима, где има Албанаца. Ако Србин има спрат, онда кућу не фарба да не би изгледала боља од албанских».
Када помиње борбене акције, српски официр истиче да «Турци, по правилу, не дирају цркве, свештенике и жене». У правим османима — Турцима, додаје он, «без сумње постоје црте витешке племенитости».
Зачуђено читамо да је за македонске операције српски генералштаб био апсолутно неприпремљен. Три године су се спремали за генералну битку, међутим, када настале одлућујуће акције на Куманову, Битоли, сви су претпоставке и планови испали помешани. Поред деморализације турских снага, Срби дугују своје победе срећи и магли. Ми много сазнајемо о армијским невољама — влази, гладу, несаници, сталном умору. Није било довољно намирница, војници су морали да иду гладни у борбу (репортажа је објављена у листу "Дан " №№ 84 и 86, 25 и 29 децембра 1912. г.).
Велико место у радовима Троцког заузимају материјали о томе, како су се понашале српске, бугарске и македонске снаге на освојеним територијама према албанском и турском становништу. Троцки, тада још будући револуционар, ужаснуто пише о зверствима према несловенима. «Сада ће Европа сазнати да је пут крсташке армије праћен таквим злоделима, која су способна да изазову гађење у срцу сваког културног, сваког осећајног човека који размишља о свему».
У једном од својих чланака Троцки је објавио причу коју му је издиктирао српски пријатељ. Он је с тешком муком успео да добије дозволу да посети Скопје, те је својим очима видео оно, о чему нису писали у владиним саопштењима. «Страхоте су почеле чим смо пресекли стару српску границу. Око 5 сати увече смо дошли у Куманово. Сунце је зашло, пала је тама. Међутим, што је тамније било небо, то је упадљивија била страшна илуминација пожара. Горело је са свих страна. Читава албанска села су се претворила у огњене стубове. Далеко, близу, — код саме железнице. То је било прво право истинито, што сам видео из области рата, свирепог људског узајамног истребљивања. Гореле су куће, горело је добро, које су сакупљали очеви, дедови и прадеди. Таква слика се понављала све до Скопја».
Већ у граду на железничкој станици Србин је видео пијаног подофицира-комитаџија (четник), како држи у једној руци каму (македонски бодеж), а другој — боцу коњака и малтретира два Албанца, која се спрема да закоље. Када пада тама, у Скопју «почиње рад комитаџа. Они упадају у турске и арнаутске куће и врше тамо исти рад: пљачкају и убијају. У Скопју има 60 хиљада становника, половина су Албанци и Турци. Додуше, један део је бежао, али је огромна већина остала. Управо над њима се вршио ноћни масакр».
У Скопју је скроз војни логор. Становници, нарочито муслимани, крију се; на улицама се виде само војници. Међу њима се могу видети српски сељаци, који су дошли скоро из свих крајева Србије. Под предлогом да тобоже траже своје синове и браћу, они пролазе Косовим пољем и — пљачкају. Например, троје таквих људи је стигло из Шумадије, центра Србије, пешке преко Косова. Словенско становништво масовно улази у в албанска села и узима тамо све што виде очи. Жене односе на својим раменима чак врата и прозоре албанских кућа.
Пљачкама и убиствима су се бавили и армија, и комитаџи, које су регрутовали «углавнорм од беспосличара, бандита, покварених лумпена, иначе, од друштвеног олоша, они су претварали убиство, пљачку и насиље у дивљи спорт. Њихова дела су сувише гласно сведочила против њих, — чак је војне власти збунила крвава баханалија, у коју се препородило четништво, те су оне предузеле одлучну меру: не чекајући крај рата, разоружали су комитаџе и послали кући» (објављено је у: Кијевска Мисао, № 355, 23. децембрая 1912. године.).
О бугарским и српским крвавим делима Троцки је сазнавао из непосредних извора: рањених бугарских и српских војника и официра. Троцки је жигосао и бугарске снаге. Троцки је тврдио да је бугарска армија уз знање, а у знатној мери и на иницијативу главног штаба вршила стравичне злочине. У чланку под називом «У новим провинцијама» он говори о томе, како су бугарски војници убијали заробљене Турке. Новинар пише о «монструозним зверствима, која је учинила победоносна солдатеска савезника дуж читавог свог пута не само над безоружним, заробљеним или рањеним турским војницима, већ и над цивилним муслиманским становништвом, старцима и старицама, над беспомоћном децом». Циљ је исправљање не баш повољних за Бугаре у Македонији и Србе у Старој Србији података етнографске статистике. Зато се они једноставно баве систематским истребљавањем муслиманског становништва села, градова и области.
Једна од интересантних тема би могла да буде прича Троцког о ставу званичне Русије у вези са догађајима на Балкану у периоду балканских ратова 1912.-1913. године. Међутим, то је посебна велика тема. Иначе, однос Русије према догађајима на Балкану много подсећа на 1990-е године ХХ века. Ево неколико цитата. «Руско јавно мњење» је тражило од руске дипломатије активно мешање у интересе Србије. Међутим, руска дипломатије није узела у обзир тај захтев…». Или: «Руско јавно мњење» подстицало је Србе: извршите само како треба ваш војни рад, ми ћемо се заузети за вас. Уз огромне жртве је извршено српско кретање према мору. Од Призрена до Дурацо су ишли 19 дана, од 3000 коња је остало само 80, сви су остали угинули на путу. А када су Срби дошли до мора, Аустрија је затражила, да га ослободе. Када су питали Русију што да се ради, Петербург је одговорио: «С наше стране ништа не чекајте…». Србија је поднела жртве, уверена да ће њене претензије бити подржане, писао је Троцки. Међутим, подршку од Русије Србија није добила.
Ми смо обухватили само једну тему из чланака новинара Лава Троцког, које је он послао у Русију, будући на лицу места балканских догађаја из почетка ХХ века. Међутим, истраживачи имају могућност да проуче десетине других важних питања, проширивши наше представе о догађајима из тог времена. Важни историјски извор је сада приступачан за научнике.
Доктор историјских наука
Гускова Јелена Јурјевна