Lekcije balkanske krize za Evropu i Rusiju

Kriza na teritoriji bivše Jugoslavije traje već 13-tu godinu. U nju su uvučene, ne samo bivše jugoslovenske republike, već i međunarodne organizacije različitog nivoa i kalibra. U balkanskom pozorištu su bile aktivirane i učestvovale velike sile — civilne, vojne, političke i ekonomske. Za ovaj prostor su čak stvorene specijalne nove organizacije, kao što su: Arbitražna komisija, Kontakt-grupa, Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju i druge. Neke od njih su osnivane u žurbi, te imaju sumnjiv pravni status. Kriza je imala nekoliko faza i odavno je prestala da bude civilni i međunacionalni unutrašnji konflikt u okviru višenacionalne federacije. Kriza nam je dala primere, kako efikasnog, tako i neefikasnog mirotvorstva, tj. aktivnosti međunarodnih organizacija u funkciji arbitara i sudija višestranih međunacionalnih konflikata, koja im nije prirodno svojstvena. Mnoge generacije istoričara i političara će učiti lekcije na osnovu ove krize.

Danas nam je veoma važno, da na krizu gledamo sa aspekta njenih posledica po evropsku organizaciju i poredak, radi budućih uzajamnih odnosa međunarodnih struktura i pojedinih država, radi mogućnosti opstanka na planeti preostalih višenacionalnih država. Analiza situacije u ovom regionu je veoma značajna zbog toga, što je Balkan postao mesto za proveru delovanja centara vlasti, nove metodologije, koja se primenjuje za regulisanje konflikata i novih uzajamnih odnosa međunarodnih organizacija i višenacionalnih država.

Skrećemo vašu pažnju samo na neke rezultate krize na post-jugoslovenskom prostoru sa aspekta delatnosti međunarodnih organizacija i sistema evropske bezbednosti:

• prvi put je aktiviran mehanizam, da se stvaranje nezavisne države, koja je poželela da izađe iz sastava višenacionalne federacije, ne reguliše normama međunarodnog prava ili Ustavom federacije, već odlukom grupe ljudi ili političkih lidera pojedinih zemalja, koji poseduju političku moć; samim tim je učinjen presedan neregulisanog izlaska iz federacije pojedinih njenih delova;
• promenjena je suština mirotvoračke koncepcije OUN, prešlo se na upotrebu sile za kažnjavanje neposlušne ili nepopustljive strane konflikta (Bosna i Hercegovina, Kosovo i Metohija, Jugoslavija);
• prvi put su primnjene ratne mere ili za razrešenje konflikata, ili za nametanje svog viđenja unutrašnjeg uređenja jedne ili druge zemlje.
• ozakonjena je samostalna uloga NATO u regulisanju međunacionalnih konflikata. Ovo se dešavalo baš na Balkanu, postepeno. Najpre se NATO pojavljuje kao elemenat mirotvoračkih operacija, a onda počinje da deluje kao samostalni faktor pod zastavom mirotvorstva, a onda već bez ove zastave i bez odobrenja OUN.
• iskorišćen je mehanizam međunarodnih organizacija za smenu nepoželjnih političkih lidera i promenu političkog uređenja zemlje (BiH, RS, Jugoslavija);
• na Balkanu je realizovana politika duplih standarda u pogledu strana u konfliktu, kada su se mirotvoračke organizacije i NATO otvoreno povukli iz objektivnog pristupa stranama u konfliktu;
• promenjen je sistem ravnoteže sila, koji je bio formiran u posleratnim godinama; u međunarodnim odnosima se učvršćuje povećavanje prava i zakona sile, koji proističu iz vodeće uloge samo jedne države u svetskom međunarodnom procesu. Ni jedna država nije mogla, ili nije htela da odigra ulogu kontrateže prilikom sprovođenja politike duplih standarda.

Treba podvući, da se jugoslovenski konflikt mogao zaustaviti u bilo kojoj fazi njegovog razvoja — i pre nego što je postao kriza, i posle, pa čak i sada. Međutim, to se nije desilo. Naprotiv, on je počeo da se razbuktava od momenta njegove internacionalizacije. Uz podršku međunarodnih organizacija se desio raspad višenacionalne federacije, a njeno usitnjavanje i sada još uvek traje. U rezultatu su najveće žrtve pravoslavni narodi — Srbi u Hrvatskoj, Srbi u BiH, Srbi na Kosovu, Makedonci.

Istraživanje balkanske krize pokazuje, da je Jugoslavija postala poligon za odrađivanje različite metodologije, koja u konačnom rezultatu mora da doprinese ostvarenju jednog zadatka — stvaranju sistema upravljanja svetom iz jednog centra. Ovakva ista metodologija se kasnije koristi i u drugim zemljama.

Osovina je metoda „prinude na mir” ili „prinude na donošenje odluke”. Ona skoro u potpunosti eliminiše proces pregovaranja i koristi čitav sistem prinudnih mera.

Ali, pregovori su vođeni — reći ćete — i to, dugo. — Naravno, međutim čitav peregovorni proces pod okriljem OUN i EZ od 1992-1994. g. je doživeo potpuni fijasko. Samo ono, što mu je prethodilo — ubrzano priznanje subjekata federacije u svojstvu nezavisnih država u 1991. g. se može oceniti kao određeno dostignuće, a koje je razorilo nepokolebivo pravo neprikosnovenosti međunarodno priznatih granica.

A uspeh je imao samo Dejton (1995), čija metodika je korišćena u Rambujeu (1999). Suština ove metodike je postala ultimativna prinuda na potpisivanje uslova sporazuma u čijem sastavljanju nisu učestvovale sukobljene strane. Za prinuđivanje na donošenje odluke je razrađen sistem metoda: nuđenje stranama već gotovih varijanti, nemogućnost unošenja ispravki, izolovanje delegacija, činjenje pregovornog procesa zamornim, jer je vreme ograničeno, „nagovaranje” delegacija, eliminisanje mogućnosti dolaženja do informacije delegaciji, od koje se očekuju ustupci, pružanje informacije po dokumentima u skraćenom ili strogo doziranom vidu, kruto propisivanje celog procesa izvršenja sporazuma.

Na Balkanu glavna metoda prinuđivanja na mir nije bilo usaglašavanje stavova, već ultimatum. Ako se ultimatum odbijao, onda su primenjivane žestoke metode upliva i uticaja — uvođenje svestranih sankcija (Jugoslavija), politička izolacija (BiH, Republika Srpska u drugoj polovini 1994. g.), pojedinačni bombaški napadi iz vazduha (BiH, Republika Srpska, 1994. g.), masovno bombardovanje u trajanju do dve nedelje (BiH, Republika Srpska, 1995. g.), agresija na suverenu državu (Jugoslavija, 1999). NATO postaje instrument sprovođenja ovakve politike. Posle završetka ratne operacije NATO na Balkanu, nastavlja se pokušaj stavljanja pod kontrolu NATO cele teritorije Jugoslavije.

Agresija zemalja NATO protiv SRJ od marta do juna 1999. g. je označila prelazak u sledeću fazu stvaranja sistema upravljanja svetom — pokazivanje na delu mogućnosti vojne varijante rešavanja problema, testiranje prava upotrebe sile protiv drugih država bez odobrenja OUN, reakcije svih evropskih struktura.

Na Balkanu je savršeno proverena i metodologija upravljane informacione logistike. Svaki korak NATO je imao informacionu kamuflažu. Radi toga je birana odgovarajuća terminologija, obezbeđivana je „kamuflaža” koncepcijom, što je moralo da ubedi u neophodnost vodeće liderske uloge NATO u sistemu evropske bezbednosti. Za ovo su korišćene sledeće metode: stvaranje čitavog sistema „međunarodne zabrinutosti” zbog nekog problema unutar zemlje; informaciona obrada javnog mnjenja — pokazivanje slike narušavanja ljudskih prava, gumanitarnih problema, stvaranje lika krivca; korišćenje demokratske frazeologije za objašnjavanje svojih akcija, što se uslovno može nazvati uspavljivanjem budnosti. Najpre idu dobronamerne izjave, a onda postupci, koji su u suprotnosti sa izjavama (izjave o integritetu SFRJ, integritetu SRJ, istoj odgovornosti strana u konfliktu i t. d.). Šablon za početak akcije je uvek bio „gaženje demokratije”.

Balkan posle Dejtona pokazuju razne varijante rešenja za post-krizni prostor. Na Balkanu — to su varijante protektorata uz „ograničenje teritorijalnog i političkog suvereniteta”:

Bosna i Hercegovina — protektorat sa neograničenim ovlašćenjima, koja imaju i koriste Visoki predstavnici, i čvrstom vojnom strukturom za održavanje mira. Stanovništvo i međunarodna nadgradnja postoje paralelno, a njihovi uzajamni odnosi se razvijaju po šemi: dobij naredbu i — izvrši. Nisi izvršio — kaznićemo. Visoki predstavnici smenjuju izabrane na izborima parlamantarce, čak i predsednika, nameću politička rešenja, u potpunosti kontrolišu SMI, sistem obrazovanja, armiju, aktivno se mešaju u izbore, kontrolišu izborne zakone. Stalno sužavanje demokratskog prostora u BiH je postalo norma življenja. Novonastali u BiH sistem protektorata, po našem mišljenju, ometa, koči dalji razvoj BiH na putu demokratije i slobode, koje sada imaju na ovom prostoru krnju, skresanu formu. A krnja demokratija — nije demokratija.

Kosovo je druga varijanta protektorata. Ono je primer uvođenja nezavisnog pravnog uređenja na zasebno uzetoj teritoriji federacije bez saglasnosti rukovodstva zemlje uz upotrebu sile, posle čega do nezavisnosti ove teritorije ostaje samo jedan korak. Na Kosovu to izgleda kao „privremena kontrola” nad delom teritorije suverene države i prestanak važenja na njoj zakona centralne vlasti. Naprimer, Bernar Kušner je doneo oko 20 odluka, koje su u suprotnosti sa rezolucijom 1244 SB i usmerene su ka istiskivanju federalnih vlasti iz zakonodavnog polja autonomne pokrajine. Samim tim se Kosovo približava samostalnosti, uprkos svim uveravanjima međunarodnih organizacija.

Makedonija. U ovoj državi imamo „uslovni protektorat”, kada je država formalno nezavisna, ali je ograničena u donošenju samostalnih odluka. Ovo se naročito ispoljilo prilikom rešavanja unutrašnjeg političkog međunacionalnog albansko-makedonskog konflikta. „Albanski problem”, koji je nastao u zemlji se rešava uz pomoć međunarodnih organizacija i NATO na način, koji može da dovede do podele teritorije.

Jugoslavija (Srbija i Crna Gora) je primer za to, kako se slomljena zemlja u potpunosti lišava svog suvereniteta, čak i po pitanju razvoja državnosti. Havijer Solana je jednim potezom pera, naterao rukovodioce dveju republika da priznaju činjenicu prestanka postojanja takve države, kao što je Jugoslavija. Uzajamni odnosi između centra (Srbija) i njenom autonomnom pokrajinom (KiM) se ne rešavaju u korist centra.

Zajednički rezultat aktivnosti međunarodnih organizacija, naročito NATO, na post-kriznim teritorяma, je nemogućnost rešavanja glavnih pitanja — povratak izbeglica, regulisanje demokratskih procesa, poboljšanje privrednog života, pomirenje strana, koje su bile u sukobu, samostalni izvor puta. Ovo poslednje se na Balkanu skoro u potpunosti izuzima.. Aktivnost NATO u BiH i na Kosovu nas uverava u to, da inostrano prisutstvo ne može da reši problem međunacionalne razdvojenosti, ne može da dovede do političkog i ekonomskog poboljšanja u zemlji, niti može da postane snaga napretka, jednostavno, nije u stanju zbog svojih zadataka i ciljeva..

II

Kriza na Balkanu nije završena. Sada se ona koncentriše na tzv. „albanskom pitanju” na teritoriji bivše Jugoslavije. Secesionistički albanski pokret, koji se nastavlja vodi u dalje usitnjavanje Balkana na mini monoetničke države, što ne samo da koči, već zaustavlja proces integracije, nastavlja proces revizije granica, koji su započeli sepratisti, uprkos Helsinškoj Povelji.

Da bi se shvatila specifika spomenutih događaja na Balkanu, treba znati dve stvari.

Prvo — vrši se naredna faza borbe albanskog naroda za tzv. „nacionalno osvlobođenje”, koja pretpostavlja uključenje u taj proces, albanaca, koji žive i na teritoriji KiM, i u Makedoniji, i u Crnoj Gori, a zatim ujedinjenje svih ovih zemalja sa Albanijom. Separatistička delatnost radikalno raspoloženog dela albanaca u Autonomnoj pokrajini Kosovo u okviru FNRJ (SFRJ) je otpočela odmah posle drugog svetskog rata i nije prestajala ni jedan dan. Ujedinjenje sa Albanijom je ostajalo njihov glavni cilj. Oni su išli ka ovom cilju svih godina, išli su uporno i istrajno. Menjala su se sredstva i taktika, ali je cilj bio nepromenljiv, i nije bio u zavisnosti od statusa pokrajine u republici, od količine novca, koji se ulaže u razvoj pokrajine, od nivoa međunacionalnih odnosa u federaciji. Delovalo se u fazama: propaganda nacionalizma — pedesetih godina, demonstracije i provokacije — šezdesetih godina, oružana borba — sedamdesetih, ustanak — početkom osamdesetih. Do početka 90-ih godina su albanski ekstremistы sopstvenim snagama postigli mnogo toga — sveli su srpsko stanovništvo na svega 9%, stvorili su paralelni, nezavisan od Srbije, sistem pokrajinskog upravljanja i obrazovanja; uspostavili su bliske kontakte sa Albanijom; organizovali su rad na kupovini, transportu i skladištenju oružja, kako na Kosovu, tako i u reonima sa pretežno albanskim stanovništvom na teritoriji Makedonije, Crne Gore i Jugu Srbije, za obuku dobrovoljaca i uspostavljanje kanala veze, za stvaranje paravojnih formacija. Takođe je bilo veoma važno, da se skrene pažnja svetske javnosti i međunarodnih organizacija na „problem Kosova”. Ovaj zadatak su uspešno izvršili. Krajem devedesetih albanci Kosova već kreću u rat za nezavisnost.

Drugo — prisutstvo natovaca na Kosovu posle juna 1999. g. stvara idealne uslove, staklenu baštu za gajenje i procvat albanskog ekstremizma, pošto natovci ne primećuju ubijanje Srba, rušenje i razaranje spomenika pravoslavne kulture, faktički stimulišući stvaranje etnički čiste albanske pokrajine. Setimo se, kako „mirotvorci” nisu mogli da razoružaju takozvanu. Oslobodilačku armiju Kosova, kako su smanjili srpsku teritoriju, stvorivši 5-kilometarsku tampon zonu ne sa strane Kosova, već sa strane Srbije, uključivši u nju oblasti u kojima živi pretežno albansko stanovništvo, kako su pohrlili, da u najkraćem mogućem roku organizuju lokalnu administraciju, koja nije povezana nikakvim obavezama sa federacijom ili sa Srbijom, da se održe izbori lokalnih organa vlasti, kako su otvorili granicu Kosova sa Albanijom i Makedonijom za slobodno kretanje reke ljudi, a, moguće je, i oružja. Sve je ovo odnegovalo kod albanaca osećanja nekažnjenosti.

Odabravši povoljan politički trenutak, ekstremisti proširuju, po kosovskom scenariju, pobunu i na teritoriju Makedonije, gde živi većina albanaca. I pogrešno je smatrati, da je ovo delo ruku grupe albanaca sa Kosova, koja se probila na susednu teritoriju. Ekstremističko krilo albanskog političkog spektra se odavno pripremalo za ovakav obrt događaja — osnovali su političke partije, proglasili republiku „Ilirida”, stvorili sistem ilegalnog obrazovanja, pripremali naoružane odrede, ušuškavali nacionalističkom propagandom sve albance republike. Treba istaći i to, da je albansko društvo u Makedoniji heterogeno. Veliki deo čine — mirni i lojalni vlasti stanovnici, koji ne žele da uzmu oružje u ruke. Ali, protiv njih se koristila, pa se i sada još uvek koristi metodologija zaplašivanja, pretnji i nasilja od strane ekstremista (kao i na Kosovu). Albanska omladina se lako odaziva na nacionalističke pozive, jer nema socijalnu zaštitu, po pravilu, nema posla, živi u siromaštvu. Ona izlazi na mitinge, dopunjuje naoružane grupacije.

U toku prve godine prisutstva snaga NATO u pokrajini, za situaciju na Kosovu i Metohiji su karakteristični svakodnevni teror, zločini, masovna kršenja ljudskih prava i etničko čišćenje Srba, Muslimana, Cigana, Goranaca, Turaka, Egipćana. Takozvana Oslobodilačka armija Kosova (OAK) i druge naoružane albanske bande nisu bile ni demilitarizovane, ni razoružane, ni rasformirane. Kasnije su mnoge od njih ušle u Kosovski zaštitni korpus, koji je stvoren uz podršku međunarodnih organizacija. Za godinu dana prisutstva mirotvoraca na Kosovu je izvršeno 5 hiljada. terorističkih akcija, više od hiljadu ljudi je ubijeno, a preko 960 je kidnapovano i uzeto za taoce, srušeno je preko 85 srednjevekovnih religioznih objekata i spomenika istorije i kulture, 350 hiljada nealbanskog stanovništva se odselilo iz pokrajine; državnu granicu SRJ je prešlo i doselilo se u pokrajinu više od 250 hiljada stranih državljana, uglavnom stanovnika Albanije i Makedonije.

Svi oni, koji su boravili na Kosovu, nikada neće zaboraviti spaljena srpska sela, ruševine pravoslavnih crkava, istinski geto za preostale Srbe i manastire, koji još uvek odolevaju. Za Srbe, koji žive u okruženju, koje sačinjava albansko stanovništvo i koji ne žele da napuste svoja ognjišta, nema slobode kretanja. U mnogim enklavama nema struje i vode, nisu obnovljene škole i društvene zgrade. Posle NATO agresije su albanci, uključujući pomoć međunarodnih organizacija, sagradili ukupno 40 hiljada kuća, a Srbi — samo 40. U crkve, prodavnice prehrambene robe i osnovnih namirnica za život, u škole su Srbi prinuđeni da odlaze u pratnji vojnika međunarodnih snaga. Ovakvih malih srpskih ognjišta na Kosovu nema mnogo — ukupno ih je oko 17.

Ovih ljudi u getu se skoro niko ni ne seća.

Od januara 1998 do novembra 2001. g. je u pokrajini ubijeno ili nestalo 3 276 Srba i drugih žitelja-nealbanaca. Praksa grubog vređanja, izrugivanja i uništavanja pravoslavnih svetinja ima masovni i stalni karakter, pa podseća i veoma liči na planirane kaznene akcije. Ove kaznene akcije, ne samo što nisu prestale posle dolaska na Kosovo snaga KFOR-a, već su se i pojačale. Prema zvaničnoj statistici Komisije za zaštitu spomenika Srbije, na teritoriji Kosova i Metohije je više od 200 pravoslavnih istorijskih i kulturnih objekata veoma oštećeno ili u potpunosti razoreno, a većina ovih objekata ima svetski kulturni značaj.

Posle definitivnog raspada Jugoslavije na Srbiju i Crnu Goru (februar 2003. g.) za albance je nastupio povoljan trenutak da obnove odlučne akcije za izdvajanje Kosova iz Srbije. I sada je počela da „radi” formulacija, utemeljena u rezoluciji 1244, prema kojoj je Kosovo — autonomija u sastavu Jugoslavije: Jugoslavije više nema, vreme je da se definiše status pokrajine. Albanci su — za potpunu nezavisnost. Glasovi Srba, koji istupaju za autonomiju Kosova i Metohije u sklopu Srbije, se praktično i ne čuju. Rukovodioci međunarodnog civilnog prisutstva na Kosovu donose niz odluka, koje su u suštini, usmerene ka stvaranju i davanju državnosti ovoj autonomnoj teritoriji, ka istiskivanju federalnih vlasti iz zakonodavnog delokruga pokrajine. Nije bilo obezbeđeno ni obnavljanje aktivnosti na Kosovu srpskih vojnih lica i policije, kako je bilo predviđeno rezolucijom 1244 Soveta Bezbednosti OUN.

U situaciji, koja se ponovo pogoršala, podiže glavu ratna komponenta albanskog pokreta za nezavisnost. Februara ove godine je o svom prelasku iz partizanske faze borbe u stanje borbene spremnosti, koja vodi u otvoreni rat, izjavila Albanska nacionalna armija (ANA) i njen komandant general Vigan Gradica. ANA — je glavna snaga ujedinjenog nacionalnog fronta, koji se zalaže za ujedinjenje svih albanskih zemalja. Zvanično je ANA nastala 2001. g. u Makedoniji, kada su se ujedinili albanski ekstremisti sa Kosova, iz Makedonije i sa Juga Srbije u cilju stvaranja stabilne armije, koja je spremna da brani ideju Velike Albanije. Poslanici-albanci Skupštine Kosova su zatražili, da se rat Oslobodilačke armije Kosova, koji je vođen u toku 1998-1999. g. smatra i prizna za pravedan i oslobodilački, kao deo „vekovne borbe kosovskih građana za slobodu i nezavisinost”. Albanci se plaše povratka Srba u pokrajinu, nazivajući proces povratka Srba „kolonizacijom Kosova”, razrađuju kontramere i pozivaju stanovništvo, da ih svestrano primenjuje. Neke od kontra mesra su — kontrola srpskih sela duž granice sa Srbijom, pokušaj uništenja svih komunikacionih veza sa Srbijom (telefonske linije i dalekovodi za prenos električne energije), pružanje otpora izgradnji i obnavljanju srpskih kuća („albanci imaju moralno pravo da ih sruše”), stalno držanje „kolonizatora” na nišanu, forsiranje kupovine srpske zemlje u mešovitim selima .

Pokrajina je već odavno poznata kao centar za vrbovanje terorista, baza organizovanog međunarodnog kriminaliteta, šverca droge, oružja, trgovine robljem i pranja novca. Prema informacijama iz štampe, albanski narko-kartel „Kamila”, koji se specijalizovao za heroin, ulazi u grupu od pet najjačih mafija na svetu. Godišnji profit od prljavih mafijaških poslova iznosi oko 500 miliona evra.

Ako se pokret ekstremizma ne zaustavi, Makedonci, a posle njih i Crnogorci će morati da se oproste od dela svoje teritorije, a Evropa će morati da razmišlja o tome, kako da postavi pitanje o reviziji granica i kako da prizna novu uvećanu državu Albaniju, ili uvećano samostalno Kosovo.

Ko može da zaustavi naredno žarište, koje se razbuktava? Kao i uvek, mi smo mnogo propustili, o mnogome nismo ni razmišljali udubljujući se, mnogo smo prevideli i propustili. Zato će usamljene, pojedinačne i neusklađene, nepovezane radnje danas apriori biti bezuspešne i uzaludne. Samo ujedinjeni napori svih evropskih i balkanskih struktura i država će moći da obuzdaju sve ekspanzivnije metastaze albanskog ekstremizma, a samo nepostojanje bilo kakve podrške spolja će naterati albance da obustave borbu.

III

Ako pak govorimo o tome, šta može Evropa da uradi u sadašnjim uslovima, onda je očigledno, da su mnoge šanse propuštene. Međutim, potrebno je napraviti niz principa, koji moraju da daju svoj doprines stabilnosti Evrope. Na primer:

1. Dijalog mora da postane jedini uslov rešavanja protivurečnosti i konflikata, koji nastupe.
2. Treba se suprotstavljati formiranju prakse rušenja suvereniteta silom, pomoću, ili uz podršku međunarodnih organizacija.
3. Treba nastaviti sa radom na aktiviranju evropskog mehanizma (EZ, OEBS, i t. d.) u rešavanju evropskih kriznih žarišta.

Što se tiče direktno Balkana, trebalo bi:

1. Oslanjati se na odluke OUN i sistem međunarodnog prava — Dejton i Rezoluciju 1244.
2. Ne dozvoliti dalje raščlanjivanje Srbije, Crne Gore i Makedonije prilikom rešavanja „albanskih” problema.
3. Razmisliti o osnivanju Međnarodne Konferencije za analizu faktora destabilizacije situacije na jugu Evrope.
4. Prebaciti razmatranje problema Kosova i Metohije u domen međunarodnog prava, na primer, formirati međunarodnu pravnu ekspertizu za status i pravno stanje Kosova u Srbiji, albanaca u Makedoniji, kao i državotvorno formiranje Srbije i Crne Gore.
5. Danas je važan problem za sve zemlje Balkana — problem bezbednosti i političke stabilnosti kao preduslov svih ostalih integracija. Ali, Balkan mora da rešava sve svoje probleme samostalno, bez intervencije i mešanja spolja. Na primer, moguće je održavati godišnje, ili češće, Balkanske forum (balkanska sedmorica, osmorica…), za vreme kojih bi se obrađivala i strateška pitanja, i rešavali gurući tekući problemi, razrađivala taktika od strane snaga rukovodilaca balkanskih država.

Mnogo se ovakvih problema nataložilo. Samo se zajedničkim snagama može sprečiti i rasturanje droge, i problem kriminaliteta, i mafije, i ekspanzije separatizma i ekstremizma. Upravo balkanske zemlje same mogu da reše probleme carina, granica, trgovinskih taksi, investicija i t. d., da stvore uslove za svestranu i sveobuhvatnu trgovinu.

I samo ujedinjenje napora ljudi dobre volje, njihovi aktivni stavovi — su uslovi, da ćemo živeti u mirnoj i stabilnoj Evropi.