Balkanske gej-parade — zabava ili politika?

Da razgovaramo na vesele teme. O karnevalu. Tačnije o karnevalima homoseksualaca ili o gej-paradama. S jedne strane tema je vesela: šetaju po gradovima sveta preobučeni mladi ljudi i radosne devojke koje se grle. Šta tu ima strašno? Ali sa druge strane u toj akciji pod međunarodnom kontrolom mnogo je politike.

Održavanje gej-parada je postalo takozvani ispit demokratije koji treba da prođu sve zemlje, ali posebno istočnoevropske. Pri tome, vlade treba ne samo da dozvole održavanje tih parada, već i da učestvuju u njima, dokazujući svoju vernost demokratskim idealima, EU, odustajući od „zastarelih pogleda“ na razvoj društva i odnosa unutar njega. Postepeno (ne)održavanje gej-parada postalo je strogo političko pitanje, što se posebno jasno vidi na primeru balkanskih država: ako želiš da stupiš u EU organizuj u svojoj zemlji gej-paradu, učini taj praznik godišnjim, stvori za njega specijalne uslove, organizuj sistem bezbednosti, ogradi od onih koji ne shvataju smisao propagande ljubavi između osoba istog pola. Čak postoji Međunarodni dan protiv homofobije.

Pokret homoseksualaca je rođen u Evropi otprilike pre 30 godina, kada je homoseksualnost prestala da se smatra nečim sramnim. U Berlinu gej-parade su postale uobičajena stvar: bilo ih je već više od 30. Sada u mnogim zemljama Centralne Evrope postoje vrlo uticajni gej-krugovi, u njima otvoreno učestvuju ugledni političari. Ova tendencija svake godine jača, ali u 76 zemalja homoseksualni odnosi se još uvek kažnjavaju zakonom.

Zemlje bivše Jugoslavije radi stupanja u EU spremne su na dosta stvari. Ali to su zemlje mlade demokratije, njihova kultura se zasniva na tradicionalnim vrednostima. Kako su u njima proticale gej-parade?

Od zemalja bivše Jugoslavije smatra se da Slovenija najviše odgovara evropskim standardima. Homoseksualnost je bila legalizovana u Sloveniji još 1977. godine. U Ljubljani se nalazi najveća homoseksualna zajednica u Sloveniji. Homoseksualni parovi od 2006. godine mogu da registruju svoje odnose, ali ne mogu da usvajaju decu. Gej-parade su ovde postala uobičajena stvar. 2013. godine gej-paradu u Ljubljani je predvodio predsednik Slovenije Borut Pahor. Tema parade je bila: sloboda i solidarnost — takođe homoseksualni par. Slovenija je jedna od prvih balkanskih zemalja koja ispoljava blagonaklonost prema seksualnim manjinama: za njih se otvaraju kafići i klubovi, saune, postoji svoja plaža, održava se filmski festival.

U Hrvatskoj održavanje parada je takođe postalo redovno i ima istoriju još od 2001. godine, Upravo tada je Hrvatska započela proces pridruživanja EU. Gej-parade u Hrvatskoj podržava vlada, predsednik, političke stranke. Grad se na dan parade ukrašava raznobojnim balonima i zastavama u boji duge — simbolom homoseksualaca. Na sve strane plakati: Kad porastem biću homoseksualac, Lezbijanstvo je radost. Obično Hrvati su mirno gledali demonstracije LGBT. Ali 2011. godine, kada su odlučili da se parada održi u Splitu, građani su izrazili protest i blokirali kretanje kolone, protiv nekoliko desetina homoseksualaca stalo je 8000 protivnika seks-manjina, u sukobima sa policijom bilo je postradalih. U evropskim strukturama istog trenutka je osuđeno nasilje i izjavljeno da hrvatska koš treba da podnese niz dokaza da je spremna za pridruživanje. U Zagrebu na gej-paradi nedelju dana posle splitske bile su preduzete neviđene mere bezbednosti. MUP Hrvatske je izjavio da će svaki napad na učesnike gej-parade razmatrati kao napad na osnovu mržnje. Posmatrači su ukazivali da hrvatske vlasti koje su završavale pregovore o stupanju u EU, uložile su sve napore kako bi izbegle nove sukobe i kritike na svoj račun. 2012. godine gej-parada u Splitu je ponovljena. Kako bi se dalo povorci na značaju, pet članova ministarskog kabineta lično je pratilo tok manifestacije. U junu 2013. godine broj učesnika je bio najveći: parada u Zagrebu je okupila već 15 hiljada učesnika. Takva masovnost se objašnjava prosto: 1. jula Hrvatska je trebalo da postane punopravni član EU. I takva masovna akcija je dokaz vernosti idealima EU.

Makedonija je dugo izdržavala bez parade. I to je vrlo snažno uticalo na njen rajting u EU. 2012. godine među homoseksualcima Makedonija je imala rejting -2 na skali od 17 do -7. To je značilo da se zemlja odlikuje grubim kršenjima ljudskih prava i diskriminacijom homoseksualaca. 2012. godine Makedonska organizacija za zaštitu prava homoseksualaca je objavila da će prva parada u Skoplju biti održana naredne godine. U junu 2013. godine Skoplje je odlučilo da organizuje Nedelju ponosa, gde je bilo planirano da se prikažu filmovi o seksualnim manjinama i da se vode razgovori o ljudskim pravima. Ali 22. juna, na dan početka akcije, Centar LGBT u Skoplju napali su učesnici antigej-pokreta, bacajući na Centar boce, kamenice i cigle. Posle toga ni o kakvim paradama u Makedoniji se za sada ne govori.

Bosna i Hercegovina takođe još nije organizovala paradu, mada je težnju u EU već izjavila. 2008. godine u Sarajevu je napravljen pokušaj da se organizje Gej-festival, sa skromnim sadržajem: izložba, koncerti, okrugli stolovi. Ali već na otvaranju festivala učesnike su pretukli, kako su pisali, navijači i vahabiti pred očima policije. Posle toga parada je zaboravljena, mada tema položaja seksualnih manjina na sarajevskoj televiziji i radiju razmatra se. U Republici Srpskoj ova tema se ne smatra aktualnom.

U pravoslavnoj Srbiji propaganda homoseksualnosti je započela odmah posle svrgavanja Slobodana Miloševića sa vlasti 2000. godine, ali deset godina čak demokratske vlasti nisu se odlučivale na održavanje gej-parade. Prva i poslednja Parada ponosa je održana 2010. godine. Zemlja je tu manifestaciju dočekala na nož. Okupilo se oko 1000 učesnika parade, došli su zaštitnici seksualnih manjina iz čitave Evrope, prisustvovali su predstavnici EU, OEBS-a. Na paradi su bili mnogi srpski političari, akciju je podržala ambasada SAD. Tada su protivnici gej-parade, nazvani u policiji huliganima, pratili paradu i nimalo mirno sukobljavali se sa policijom. U medijima je izveštavano: paljeni su kontejneri za smeće, prevrnut autobus, bacani su Molotovljevi kokteli, razbijena su stakla, letele su kamenice u prostorije Demokratske stranke i Socijalističke partije Srbije. Ozbiljno je protestvovala crkva: molitve u hramovima, litije, porodične povorke. Otpor zemlje je podsećao na veliki bunt. Policija je uhapsila više od sto ljudi, a učesnike parade razvozila kućama u policijskim vozilima. Srpski, čak prozapadni mediji, ocenili su paradu kao tešku ćušku tradicionalnoj, porodičnoj i pravoslavnoj Svetosavskoj Srbiji, jer hapšeni su samo građani koji su negodovali zbog dešavanja, a grupica homosesualaca je imala zaštitu. Žestina sukoba sa policijom je urodila plodom: 2011. i 2012. parade nisu održane.

Ali aktivnost LGBT zajednice u Srbiji nije zamrla. Njeni aktivisti insistiraju da se „kultura“ homoseksualnosti uči u školama, široko da se propagira u čitavom društvu. Kako piše Vladimir Dimitrijević, ministar kulutre Branislav Lečić (2001-2004) i Voja Brajović (2007-2008) izdvajali su novac za podršku sajta LGBT, ali nius pdoržavali programe za povećanje nataliteta u Srbiji. Zato 2011. godine u Beogradu je bila organizovana izložba Nacistički teror nad homoseksualcima 1933-45. Izložba je propagirala podizanje spomenika žrtvama Holokausta homoseksualne orijentacije, mada među zatvorenicima beogradskih koncentracionih logora homoseksualci nisu otkriveni. A hrvati su pronašli 160 gejeva među žrtvama nacizma.

2013. gej-parada je trebalo da bude održana 28. septembra. Učesnici i policija su se pripremali ozbiljno. Svoje učešće najavili su čak neki članovi vlade. Zabranjivanje parade bilo je izjednačeno sa autogolom. Evropski parlament, Savet Evrope, zapadne diplomate slale su Beogradu nedvosmislene poruke sa osudom homofobije. Održavanje parade trebalo je da bude znak staranja Srbije sa formira kulturu tolerancije i raznolikosti. Pred Skupštinom u znak podrške parade održali su akciju aktivisti Inicijative mladih za ljudska prava, postavljen je plakat Čekamo vas na paradi, svega 970 koraka sa nama. Srbiji je bio dat jasan signal da neodržavanje parade može da se odrazi na tempo evrointegracije.

Ali vlada Srbije je zabranila održavanje gej-parade. SAD su izrazile svoje ogromno razočaranje takvom odlukom. Odmah je odreagovao zamenik predsednika delegacije Evropskog parlamenta za Jugoistočnu Evropu Jelko Kacion: Juče ponovo korak unazad, kada će opet biti unapred? Po njegovim rečima, delatnost države u oblasti ljudskih prava, naročito nacionalnih manjina, ključna je za put u EU. Vlada se pozvala na javno mnjenje, koje je u većini protiv parade, kao i na prognozirane nerede koje bi priredili protivnici parade.

U Crnoj Gori prva povorka homoseksualaca je održana u Budvi tek u julu 2013. godine. To je i razumljivo: započeli su pregovori o stupanju u EU. Crna Gora spada u zemlje sa patrijarhalnom kulturom, društvom koje čuva čak plemenske običaje. Poslednje anketiranje javnog mnjenja u Crnoj Gori pokazalo je da dve trećine njenih stanovnika smatra da su homoseksualci bolesni, 80% samtra da homoseksualci treba da kriju svoje seksualno opredeljenje. Povorka u Budvi je održana bez obzira na proteste lokalnih stanovnika i političkih stranaka. U akciji je učestvovalo oko 40 osoba, mnogi su došli iz drugih zemalja. Crnogorci nisu mogli da ostanu ravnodušni prema ovoj pojavi, oni su dočekali demonstrante prilično agresivno, bacali kamenice na učesnike, boce, zapaljive predmete. 20 osoba je povređeno. Učesnici parade evakuisani su iz Budve morem. 20. oktobra gej-parada je održana u glavnom gradu Crne Gore, Podgorici. Crkva je strogo osudila paradu, nazvavši je beščinstovm. Vlada je preduzela neviđene mere bezbednosti, ali sukobi nisu mogli da se izbegnu: 20 policajaca je povređeno, 60 demonstranata uhapšeno. Ali Evropa je ustima izvestioca Evropskog parlamenta jelka Kacina pohvalila crnogorske vlasti: organizovavši gej-paradu Crna Gora se pokazala kao velika zemlja i treba da bude nagrađena.

U svetu jača kampanja za liberalizaciju homoseksualnih brakova. U maju 2012. godine Evropski parlament je pozvao zemlje EU da nađu mogućnost za registraciju homoseksualnih odnosa. U 11 država sveta već su dozvoljeni homoseksualni brakovi. Na Blakanu palma prvenstva pripada Sloveniji. Ali i Hrvatska na putu u EU požurila je da legalizuje pitanje homoseksualnih brakova. Vlada je smatrala da homoseksulacima treba da ti ista prava kao i ljudima u braku. Ipak neočekivano u zemlji se podigao talas protesta. Prema anketiranju sprovedenom 2011. godine 47% hrvatskih učenika viših razreda smatralo je homoseksualnost bolešću. Više od 64% učenika se izjasnilo za zabranu javnih istupanja homoseksualaca. U julu 2013. godine katolička crkva je sakupila 750 000 potpisa (skoro petina stanovništva) pod zahtevom da se propiše zabrana homoseksualnih brakova u Ustavu. Referendum nije mogao da se izbegne. Na pitanje: Da li ste za to da se u Ustav Hrvatske unese stav da je brak životni savez žene i muškarca, dve trećine izašlih na referendum 1. decembra 2013. podržalo je ovu inicijativu. Pobedivši, narod je postavio pregradu sklapanju homoseksualnih brakova. Ipak to neće omesti lidere zemlje da ako požele nazovu savez gejeva ili lezbejki ne brakom, već životnim partnerstvom.

Kao što vidimo, u slovenskim zemljama bivše Jugoslavije pokret LGBT se razvija na razne načine, ali otpor tom procesu se oseća u većini njih. Najaktivnije se ponašaju protivnici netradicionalnih seksualnih odnosa u pravolavnoj Srbiji, Crnoj Gori, Makedoniji, gde se većina odnosi prema tome kao prema nametanju društva razjedinjenih individuuma, bez naslednosti, tradicija i genealogije. Uskoro homoseksualni parovi će moći da vaspitavaju svoju decu iz epruvete po kriterijumima iz kataloga, pretvarajući decu u robu.

Šteta, veseli razgovor nije uspeo.