Agresija NATO na Jugoslaviju i pozicija Rusije

Veza između događaja na Balkanu i Rusije se prati prilično precizno. Ovo je naročito vidljivo, ako postavimo pitanje koje se svodi na suštinu nacionalnih interesa Rusije na Balkanu- šta su nacionalni interesi Rusije?

1. Ne dozvoliti ponavljanje jugoslovenske varijante na svojoj teritoriji. Zapad pokušava da ostvari svoju viziju demokratije i federativnih odnosa, daje preporuke za modernizaciju upravljanja zemljom, troši veliki novac za uticaj na političke partije i promenu rukovodstva. Sada ovi napori mogu da se potkrepe borbenom moći NATO. I ona može biti usmerena protiv Rusije. višenacionalna federativna država mora da se pazi i sačuva od balkanske varijante uzajamnih odnosa sa NATO. Jer, sutra nam mogu predložiti da damo naročiti status Kavkazu ili Sibiru, što će dovesti u pitanje teritorijalnu celovitost Rusije.
2. Ne dozvoliti približavanje NATO granicama svim mogućim sredstvima. Da smo zaustavili NATO u Bosni i Hercegovini, ne bi bilo Kosova. Pošto nismo mogli da zaustavimo osvajačke akcije NATO u Jugoslaviji, treba ga očekivati pored ruskih granica.
3. Zbivanja na Kosovu su dala Rusiji mogućnost da se učvrsti uticaj Rusije u sistemu međunarodnih odnosa, koji je opao u vreme A. Kozirjeva, a Rusija ovo nije iskoristila.

Spoljna politika Rusije od početka 90-ih godina prošla je složeni put — od neaktivnosti, preko koncentrisanja na pokušaje označavanja nacionalnih interesa, ka aktivnom učešću u događajima na Balkanu. Međutim, aktivnost Rusije nije dugo trajala i ponovo je od strane Zapada bila iskorišćena za njegove interese.

Posle „ćKozirjevljevske” spoljne politike na Balkanu, Rusija je prestala da bude faktor koji određuje tok događaja u tom regionu. Poljuljuao se i tradicionalni uticaj Rusije u Srbiji, Crnoj Gori i Makedoniji.

Svi smo s nadom očekivali oštri zaokret u spoljnoj politici, povezujući ga s novim ministrom inostranih poslova J. M. Primakovim. Međutim, Primakov je već samo naznačio novi parametri spoljnje politike Rusije. O tim promenama govorilo se nenametljivo, a to je stvaralo utisak opreznosti. Sukobivši se s posledicama antinacionalne politike Kozirjeva, J. M. Primakov je već u martu 1996. godine rekao o „ćaktivnoj politici po svim azimutima”, čiji je cilj bio: stvoriti najpovoljnije uslove za očuvanje celovitosti Rusije; igrati ulogu kontrabalansa onih negativnih tendencija, koje se ispoljavaju u međunarodnim poslovima; pokušati i balansirati one nepovoljne momente, koji proističu iz dominirajuće uloge samo jedne države u svetskom međunarodnom procesu pri prelazu od bipolarnog sveta ka unipolarnom; gasiti one destabilizirajuće faktore, koji postoje u svetu i aktivno učestvovati u likvidaciji konfliktnih situacija.

Jedno od prvih pitanja koje je Primakov pokušao da reši na dužnosti ministra bilo je ukidanje sankcija Jugoslaviji, na čemu je insistirao za vreme pregovora sa V. Kristoferom 9. februara 1996. godine. U avgustu 1996. godine ministar je izjavio o neophodnosti zastupanja nacionalnih interesa Rusije, „ćidući čak na razmimoilaženja, pretpostavimo sa SAD — ali u okvirima partnerstva, ne klizeći prema konfrontaciji”.

Jačanjem pozicija J. M. Primakova i njegova spoljnopolitička koncepcija postaje preciznija. Njene opšte konture on je skicirao 28. aprila 1998. godine u referatu na naučnoj konferenciji „ćJubilarna predavanja u čast Gorčakova”, odredivši koncepciju kao „ćracionalni pragmatizam”.

Za vreme ministra inostranih poslova J. Primakova ostvarivane su promene u spoljnoj politici Rusije, čija bi suština mogla da se svede na sledeće stavove:

1. Više se nije zastupala tvrdnja o obaveznosti jedinstva članova Saveta bezbednosti i Kontakt grupe. Sada je Primakov tvrdio da „ćnaša reakcija u Savetu bezbednosti zavisi od adekvatnosti predloženih mera onoj situaciji, koja će postojati u tom momentu”.
2. Ruska diplomatija počela je da teži da donosi političke odluke na osnovi ocena eksperata, a ne suprotno tome. To je u korenu menjalo proces izrade analiza događaja i pripremanja odluka.
3. Diplomatija Rusije pokušavala je da iskaže primere samostalnosti, inicijativnosti i aktivnosti, što se ispoljilo: u iračkoj krizi, pri rešavanju problema Kosova, a isto tako u osudi bombardovanja Avganistana i Sudana od strane SAD, 20. avgusta 1998. godine.
4. Rusija je kategorički odbacila primenu sile NATO pri rešavanju nacionalnih konflikta, kao samostalnog faktora bez odobrenja Saveta bezbednosti, mada i nije mogla tome da se suprotstavi u martu 1999. godine.
5. Moskva je pokušala da učvrsti međunarodne organizacije, takve kao što su OUN i OEBS i da ojača njihov značaj u sistemu evropske i svetske bezbednosti.
6. I još jedna osobenost, koja se povezuje sa imenom Primakova: on nije bio saglasan s tim da svi moraju da se ravnaju prema SAD kao jedinom polu uticaja.

Proveru taj koncept trebalo bi da ostvari za vreme agresije NATO 1999. g.

Ruska diplomatija u početku je osećala sebe donekle nesigurno o jugoslovenskom pitanju, u već nastalom sistemu uzajamnih odnosa u Kontakt grupi i Savetu bezbednosti. Na njenu poziciju uticale su uslovnosti i „ćtradicije” Kontakt grupe, stereotipi ponašanja SAD i NATO na Balkanu i šabloni pri određivanju krivaca konflikta.

Postepeno je Rusija u sistemu već podeljenih uloga u Kontakt grupi počela ne samo da replicira, nego i da drži monologe. Pri razmatranju problema Kosova u Kontakt grupi Rusija je prvi put unela posebno mišljenje o nizu tačaka, mada i nije mogla da se suprotstavi stremljenju za međunarodno mešanje u kosovske stvari. O pitanju Kosova Rusija je stajala na sledećim pozicijama: „ćprvo, Kosovo — to je unutrašnje pitanje Jugoslavije; drugo, o izlasku pokrajine iz sastava Jugoslavije ne može biti ni reči; treće, neophodan je prekid neprijateljskih akcija i početak pregovora o statusu Kosova u Jugoslaviji”.

Takva je pozicija je bila izražena na zasedanju Kontakt grupe 9. marta 1998. godine u Londonu. Rusija je zauzela posebnu poziciju o nizu neprihvatljivih momenata, podržavši samo stav koji je predviđao „ćprivremeno ograničenje na isporuku oružja i tehnike vojne namene u SRJ, polazeći od toga da će se oni u potpunosti primenjivati i na teritoriju Kosova, gde je priticalo naoružanje iz različitih zemalja za balkanske bojevike”. Na osnovu tog rešenja Kontakt grupe, Savet bezbednosti usvojio je 31. marta Rezoluciju 1160 o zabrani isporuke oružja u Jugoslaviju. Upravo u tome bila je veoma ozbiljna greška ruske diplomatije. Nije moguće da naš MID i Spoljna obaveštajna služba nisu raspolagali podacima o operacijama NATO protiv Jugoslavije koje su se pripremale? Nije moguće da naši rukovodioci nisu znali šta se ustvari dešava na Kosovu, da su verovali u priče o masovnim sahranama, etničkim čistkama i zverstvima policije. Nije moguće da je neko ozbiljno verovao u to da će ta odluka da zaustavi isporuke oružja na Kosovo? Nije moguće da niko nije analizirao posledice delovanja međunarodnih organizacija u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini? U najgorem slučaju, nije moguće da oni nisu pravili nikakve paralele sa Čečenijom, nisu upoređivali sve to sa našom neophodnošću da se borimo protiv separatizma i terorizma? U tim uslovima embargo na isporuku naoružanja Jugoslaviji bilo je istovetno zabrani dražave da se brani u uslovima agresije na njenu teritoriju. Ne može se oprostiti diplomati takvog ranga kao što je J. Primakov. Tada pak, u martu 1998. godine, kratkovidost ruske diplomatije, koja je neočekivano počela da koristi metodiku A. Kozirjeva u porastu pritisaka na Beograd, dozvolila je NATO-vcima da se opet bez prepreka pripreme za agresiju protiv Jugoslavije.

Na zasedanju Kontakt grupe u Bonu 25. marta, zahvaljujući upornosti Primakova, uspelo je da se izbegne eskalacija zahteva i mera prema Beogradu, na kojima je insistirala Madlen Olbrajt. Ali na drugim zasedanjima Kontakt grupe (29. aprila u Rimu i 9. maja u Londonu) Rusija nije uspela da se suprotstavi pritisku drugih članova i, „ćda bi očuvala očito pozitivno ’punjenje’ drugog dela Rezolucije, rešila je da je ne torpeduje, nego da u dokumentu fiksira svoju nesaglasnost s odlukom o neodložnom zamrzavanju inostranih novčanih sredstava vlade Srbije i Jugoslavije, a isto tako i zabrane na nove inostrane investicije”. Ali takva pozicija Rusije nije uticala na primenu rezolucije.

U junu 1998. godine, za vreme zasedanja Kontakt grupe u Londonu akcenat u ruskoj pozicji bio je usmeren na to da se ne dozvoli primena sile NATO snaga protiv Jugoslavije. J. Primakov je smatrao da opasnost takvog scenarija postaje sve očiglednija, mada sam, sudeći po svemu, sve do kraja u to nije poverovao. Značajni moment u kristalizaciji ruske politike bili su pregovori ruskog rukovodstva s predsednikom Jugoslavije S. Miloševićem (16. juna 1998. g.). Rusija je imala šanse na uspeh pregovora pre svega zato što je to bio razgovor argumentima i Moskva je slušala Beograd. To znači da su prvi put argumetnti jugoslovenske strane bili saslušani, ocenjeni i analizirani. Jugoslovenska strana izjavila je o spremnosti da nastavi pregovore sa albanskom stranom, da osigura slobodu kretanja po celoj teritoriji Kosova, da garantuje potpuni pristup humanitarnih organizacija u pokrajinu i da osigura povratak svih izbeglica u pokrajinu. Posle pregovora s Miloševićam Primakov je rekao: „ćSada se lopta nalazi na strani Albanaca”.

Na Smoljenskom trgu u MID-u smatrali su da će se sada situacija na Kosovu normalzovati i razradili su sledeću taktiku ponašanja: nastaviti kontakte sa S. Miloševićem da bi se kontrolisalo ispunjavanje moskovskih sporazuma; uspostaviti i razvijati dijalog sa albanskom stranom, da bi se doprinosilo uspehu pregovora; boriti se za zbližavanje pozicija OEBS s Beogradom, a u Kontakt grupi razraditi formulu o budućem statusu Kosova u okvirima Jugoslavije i predložiti je stranama kao osnovu za pregovore; pokušati da se SAD privuče pod okrilje političkog, a ne vojnog regulisanja konflikta. Polazeći od tih principa, ruska diplomatija sprovodila je aktivni rad u Kontakt grupi. Ali, u Savetu bezbednosti prirpemala se rezolucija s pozivanjem na glavu VII Povelje OUN, koja je dozvoljavala primenu sile u slučaju pretnje međunarodnom miru. Rusija je otvoreno izjavila da će glasati protiv takve rezolucije. To je bilo dovoljno da se svi partneri u Kontakt grupi uznemire i da započnu pritisak na Primakova. Govorili se o riziku za odnose između Zapada i Rusije, uloge Rusije u Kontakt grupi; čak i opasnost izolacije Rusije. Tada Primakov u ime Rusiji je zauzeo čvrst stav, koji se sastojao iz četiri ne: NATO-vskoj oružanoj operaciji protiv Beograda; izlasku Kosova iz Jugoslavije; eksalaciji sankcija protiv SRJ; očuvanju sadašnjeg statusa Kosova koji toj pokrajini ne daje autonomiju. Takva pozicija Rusije naterala je partnere iz Kontakt grupe da se zamisle. 27. avgusta MID RF pripremio je Radni plan o sprečavanju humanitarne katastrofe na Kosovu, ali je zaključni i najdramatičniji period razvitka događaja na Kosovu već bio povezan sa imenom ministra inostranih poslova Igora Ivanova, pošto je u septembru 1998. J. Primakov bio imenovan za predsednika vlade.

Njegovo stupanje na dužnost poklopilo se sa zaoštravanjem situacije u Pokrajini. Ivanov je nastavio kurs na odbrani teritorijalne celovitosti Jugoslavije i kategorično je istupio protiv primene sile u regulisanju problema Pokrajine, insistirajući na obaveznoj primeni principa i normi međunarodnog prava. Neočekivano za Zapad, u uslovima najteže ekonomske krize, Rusija je narušila prirodni ritam sistematskog i neometanog ispunjavanja planova NATO pakta. Činilo se da je Rusija prvi put mogla da postane kontrabalans negativnih tendencija u sistemu međunarodnih odnosa, kako je o tome više puta izjavljivao J. Primakov. Ministar je u tom pitanju dobio podršku svih grana vlasti u Rusiji. Međutim, Ivanov je zahtevao od Beograda neodložne mere za popravljanje situacije u Pokrajijin, za prekid oružanih akcija, za povlačenje jugoslovenske armije, za osiguranje uslova povratku izbeglica, verujući da te mere mogu da spreče akcije NATO. Prihvatanje misije OEBS, obnavljanje delatnosti specijalnog predstavnika predsednika SAD Ričarda Holbruka u jesen 1998. godine, sporazum između SRJ i NATO o vazdušnoj kontroli situacije, a isto tako Rezolucija br. 1203 — mada su za izvesno vreme odložili nanošenje vojnih udara na Jugoslaviju — ipak ih nisu konačno sprečili. Jednostavno, činili su ih neizbežnim, ali već u osloncu na niz pravnih dokumenata, pod kojima je bio i potpis Rusije.

U decembru 1998. godine Rusija i Jugoslavija potpisale su protokole o vojno-tehničkoj i naučno-tehničkoj saradnji u oblasti odbrane. U Dumi u oktobru 1998. godine bila je parlamentarna rasprava o temi „ćPretnje evropskoj bezbednosti u vezi s proširenjem NATO (na primeru događaja na Balkanu)”. U zaključku rasprave poslanici su ocenili da „ćneposredna delatnost NATO (bez učešća OUN) u regulisanju konflikta u Bosni i Albaniji predstavlja varijantu nedopustivog mešanja u unutrašnje stvari suverenih država ili oružanu agresiju”. Ali, odluke NATO i delatnost SAD obesnažili su sve napore Rusije za političko regulisanje situacije na Kosovu. Oni su raspirivali informativnu galamu i aktivno su vodili stvar prema primeni sile, uz potpuno ignorisanje pozicija Rusije.

Međutim aktivnost Rusije nije dugo trajala i ponovo je od strane Zapada bila iskorišćena za njegove interese.

Rusija je odlučno istupila protiv vojnih planova NATO, izjavivši, da mešanje u unutrašnje stvari suverene države zahteva posebnu proceduru prohodnosti u Savetu Bezbednosti za koju je jednodušnost velikih država nepobitan uslov. Ministar je po ovom pitanju dobio podršku svih instanci vlasti u Rusiji. Nastavljajući da se zalaže protiv primene oružja u kosovskom konfliktu, ruska diplomatija je insistirala na rešavanju problema mirnim političkim sredstvima.

24 marta, povredivši suverenitet nezavisne Jugoslavije, prekršivši norme međunarodnog prava, NATO počinje sa bombardovanjem zemlje. Istog dana Rusija zahteva „ćhitno sazivanje zasedanja Saveta Bezbednosti radi razmatranja vanredne situacije, izazvane jednostranim vojnim akcijama NATO protiv Savezne republike Jugoslavije”. J. Primakov je pisao, da je „ćovo bilo pravi potres za Rusiju. Sve ruske političke snage, bez izuzetka, su istupile protiv rata koji razbuktava NATO”. Zaista, čitava ruska javnost, od predsednika do učenika je bila uzrujana zbog akcija agresora i solidarnosti sa srpskim narodom. B. Jeljcin je ocenio NATO akcije kao „ćudar po celoj međunarodnoj zajednici”, nazvao akcije Alijanse agresijom, ratnom avanturom i pozvao ruse da se priključe revoltu čitave Rusije. Rusi su se priključili. I veoma jednodušno. U svim gradovima Rusije su održani mitinzi protesta. Kemerovo, Petrozavodsk, Ufa, Kazanj, Novgorod, Volgograd, Novosibirsk — su samo neki od gradova u kojima su zakonodavna i izvršna vlast primale izjave i obraćanja, u kojima su održane akcije protesta i spaljivane američke zastave. U Moskvi su danonoćno demonstranti protestvovali oko svih ambasada zemalja-članica NATO. Najviše od svih je od jaja, mastila i kamenja stradala američka ambasada. Moskovski studenti su delili letke sledeće sadržine: „ćStudenti! Predavanja iz politikologije će biti održana ispred američke ambasade! Reci NE američkim fašistima!”. Ozbiljne izjave su dali Duma i Savet Federacije. Ruski naučnici, čitavi naučni kolektivi su slali u Jugoslaviju pisma i telegrame podrške. Izjave su davali duhovni lideri tradicionalnih religioznih udruženja Rusije — pravoslavlja, islama, judaizma i budizma. U mnogim gradovima su pravljeni spiskovi dobrovoljaca, spremnih da krenu na Balkan da brane braću Srbe. Komandant Armije Daleko-istočnog vojnog okruga Viktor Čečevatov je izjavio da je spreman da predvodi svaku formaciju ruskih dobrovoljaca, ili regularne vojske za pomoć Jugoslaviji. U pismu, koje je general-pukovnik Čečevatov poslao predsedniku RF, između ostalog je bilo rečeno: „ćMože se desiti u najskorijoj budućnosti da bombardovanje Jugoslavije bude samo generalna proba za analogne udare po Rusiji.”

U takvoj situaciji potpune jednodušnosti i pod uticajem iskonskog poriva duše rukovodstvo Rusije je krenulo sa nizom ozbiljnih mera, koje su se ticale odnosa RF i NATO. Takve akcije Rusije su u izvesnoj meri zaplašile zemlje Alijanse, ali nisu mogle da zaustave agresiju koja je već bila počela. Ubrzo se Zapad odlučio da razmatra varijante uticaja na Rusiju, umesto varijanti zaustavljanja agresije.

U prvim danima agresije je Moskva bila aktivna i po prvi put prirodna u svom ponašanju, u izboru sredstava, u pokušaju protivljenja NATO-u:

• Rusija je nazvala akcije Alijanse agresijom i osudila ih; B. N. Jeljcin je čak izjavio, da će Rusija okrenuti svoje strateške rakete u pravcu Zapada, ako ne prestane bombardovanje Jugoslavije;
• zamrzla odnose sa NATO i u Moskvu je bio opozvan Glavni vojni predstavnik RF pri NATO;
• izbacila iz zemlje predstavnike NATO;
• prekinula je učešće u programu „ćPartnerstvo radi mira” i realizaciju programa partnerstva Rusija — NATO;
• odložila je pregovore o otvaranju vojne misije za veze NATO u Moskvi;
• inicirala zasedanje Kontakt grupe;
• pripremila nacrt rezolucije za prestanak borbenih dejstava u Jugoslaviji i predala Komisiji OUN za prava čoveka, te po prvi put prebacila na međunarodno-pravnu ravan problem individualne odgovornosti stratega NATO i izvršilaca njihovih naredbi u oblasti ljudskih prava, a pre svega prava na život, izjavivši da je neophodno da se vinovnicima sudi;
• istupila je kao posrednik u očuvanju interesa Jugoslavije;
• vodila je aktivne diplomatske pregovore;
• podržala je priključenje Jugoslavije Savezu Rusije i Belorusije;
• održala vežbe crnomorske, severne i daleko-istočne flote;
• poslala jedan špijunski brod na Jadran;
• razradila planove vojne podrške Jugoslaviji;
• pružila Jugoslaviji humanitarnu pomoć.

Aktivnu poziciju je zauzela ruska pravoslavna crkva.

Događanja na Balkanu su ruski vojni krugovi shvatili i doživeli vrlo ozbiljno. Rusija je izjavila da je moguće da sa svoje strane odgovori „ćadekvatnim kontra merama vojnog karaktera”. Na Tihookeanskoj floti su održane vojne vežbe i startovanje raketa iz nadvodnog i podvodnog položaja, artiljerijska i torpedna gađanja. Vojni krugovi su počeli da razmatraju mogućnost dislokacije ruskog nuklearnog oružja, izlaska iz režima sankcija OUN. Početkom aprila turski Generalštab dobija obaveštenje od ruskog MID-a o prolasku kroz Bosfor od 8. do 15. aprila odreda od osam brodova Crnomorske flote, koji se upućuje u Jadran. Oni su morali da prikažu američkoj floti, dislociranoj na obalama Crne Gore, prisutstvo Rusije na Balkanu. Ali, aktivnost i patriotizam ruskih vojnika je je zaustavio politički vrh. Ruska vojska je čekala političku odluku predsednika. Prijava je bila produžena za period od 15. do 22. aprila. Politička odluka nije usledila. U Jadransko more je stigao samo ruski brod-izviđač „ćLiman”. To je bio početak kraja suprotstavljanja politike Rusije i NATO.

Još uvek nema dokumenata, koji bi mogli da osvetle proces donošenja odluke o promeni ruske politike, te zato moramo samo da konstatujemo, da su dve nedelje posle početka agresije protiv Jugoslavije ruska SMI promenila ton i pravac informacija, u Moskvi i drugim gradovima zabranjeni su mitinzi ispred ambasada zapadnih zemalja, sve aktivnije se počela ugrađivati u mozgove rusa ideja o tome, da Rusija ne sme biti uvučena u rat u koji pokušavaju da uvuku patriote i Jugoslavija. Čitava aktivnost ruske diplomatije je bila prožeta vapajima da se kriza reguliše političkim sredstvima i da hitno prestanu napadi NATO avijacije na teritoriju suverene Jugoslavije. Ali, ove vapaje niko nije čuo, a konkretnih akcija od strane Rusije nije bilo. Na kraju se ispostavilo da je ruski stav u celini i ponovo bio popustljiv. Ona nije mogla da se suprotstavi NATO-u, a samim tim je i svoju sopstvenu bezbednost učinila prilično nesigurnom i slabom.

Kada je počelo bombardovanje teritorije Jugoslavije, činilo se da je Rusija zauzela aktivnu poziciju, ali ona nije mogla zadržati i kasnije čvrsti kurs. Tokom samo dva meseca, najteža za Balkan se stav Rusije menjao nekoliko puta. Najviše rukovodstvo zemlje nije bilo sigurno u svoje akcije i kolebalo se. Najpre je ispoljen, mada nedosledno, pokušaj samostalnosti u granicama poslušnosti, i čak plašljiva pretnja silom.

Tako su oktobra 1998. godine, kada su udari po Jugoslaviji iz vazduha već bili gotova stvar, ruski vojni predstavnici i premijer J. Primakov dali čitav niz oštrih izjava. Moralo se sačekati. Februara meseca je u Rambujeu B. Majorski imao smelost da iskaže „ćlično mišljenje” i nije hteo da sakrije laž i podmetanje dokumenata od strane svojih kolega iz pregovaračkog tima.

Potom je ruska diplomatija promenila taktiku i, dok su Jugoslaviju bombardovali, „ćnagovarala” natovce da postanu svesni nehumanosti svojih akcija, obavljajući „ćšatl-diplomatiju”. A sve se završilo time, što je Rusija igrala ulogu instrumenta za pritisak i zaplašivanje Jugoslavije, baš kao i NATO varijanta. Ovo se desilo samo zato, što nije postojala politička volja za donošenje odluka od strane najvišeg rukovodstva Rusije. A volja nije postojala zato što su se zapadni partneri prisetili i uložili maksimum napora da vrate Moskvu u korito na koje su bili navikli, koristeći svoja sredstva ekonomskog i političkog pritiska. Sredina aprila je vreme kad se naglo promenika pozicija predsednika Rusije. Predsednik strogo ukorio ministra odbrane Igora Sergejeva, načelnika generalštaba Anatolija Kvašnjina i njegovog zamenika Jurija Balujevskog za prekomerno ratoborne izjave oficira. I... „”

14 aprila je predsednik Rusije postavio za svog predstavnika za sređivanje situacije oko SRJ Viktora Černomirdina. Predsednik je odabrao V. Černomirdina zato što je njegova kandidatura odgovarala Zapadu: on je bio protiv toga, da Moskva „ćzvecka oružjem”, i saglasio se da bude posrednik, „ćda bi se zaustavio ovaj krvavi proces”. Dobivši postavljenje, V. Černomirdin je stavio do znanja, da će osnovni dijalog biti vođen ne sa Beogradom, već sa Vašingtonom. Ali, ispalo je ipak tako, da na ustupke ne ide SAD, već Beograd, kome V. Černomirdin, kao i svi ostali počinje da postavlja ultimatume.

Postavljanje V. S. Černomirdina za predstavnika predsednika za regulisanje situacije oko SRJ je pokazalo Americi, da se Rusija neće suprotstavljati planovima NATO.

Viktor Stepanovič se dobro snašao u ulozi koju je dobio — on je objasnio Srbima da se Rusija neće svađati sa Zapadom zbog Jugoslavije, te da ne treba da očekuju pomoć, a obećao je učešće u mirotvorenju... I, izdržavši 72 dana bombardovanja, rezultat koga su hiljade žrtava i razaranja vredna milijardi, Slobodan Milošević je saglasio sa ultimatumom — takozvanim Planom mirnog regulisanja. U tome je velika negativna uloga Rusije.

Pokušaj, da se uloga Rusije na Balkanu sroza do nivoa minimuma je postala realnost, zahvaljujući odsutstvu jedinstva kod rukovodstva zemlje, nedoslednosti u donošenju odluka, stalnom praćenju reakcija SAD prilikom izrade taktike i strategije. Na žalost, razumevanje nacionalnih interesa nam dolazi isuviše sporo i nezgrapno. Spoljnopolitički domen je lišen stabilnosti, a spoljnopolitička koncepcija, ni do dana današnjeg nije predmetno razrađena. Sve se ovo odvija u uslovima, kada je nastupio momenat da se oprostimo od međunarodnog prava, od sistema međunarodnih odnosa koji je na snazi, kada interesi Rusije danas treba da se koncentrišu na jednu tačku — na očuvanje nezavisnosti i teritorijalne celovitosti zemlje.

Doktor istorijskih nauka
Guskova Jelena Jurjevna