Andrej Kozirjev: Ruski ministar Američkih inostranih poslova

Direktor Centra za izučavanje balkanske krize, ekspert za jugoslovensku krizu i rusko-srpsko pitanje, koja je tokom 1994. radila u štabu mirovnih snaga Organizacije Ujedinjenih Nacija (OUN), dr Jelena Guskova, sa svojim je timom poslednjih deceniju i po, prikupila mnoštvo dokumenata vezanih i za angažovanje i politiku Andreja Kozirjeva, prvog čoveka Ministarstva inostranih poslova (MID) Rusije u vreme kad je kriza na prostoru bivše SFR Jugoslavije, bila na vrhuncu. Iz tih dokumenata se jasno vidi, rekla je dr Guskova ekskluzivno za „Reviju 92”, da je NATO u Balkanskoj krizi bio prisutan vise godina, da to ni u jednoj rezoluciji Ujedinjenih Nacija (UN) nije pomenuto, a da Rusija koja je sve to znala, pod tadašnjim predsednikom Borisom Jeljcinom nije želela da reaguje.

U to vreme ministar Kozirjev vodio je takvu politiku da su ga u Rusiji zvali „naš ministar njihovih inostranih poslova”. Mislili su naravno na „njegovo — američko” angažovanja, a istorijska dokumenta koja je sada Centar za izučavanje balkanske krize istražio i sistematizovao u knjigu, to definitivno potvrđuju. Imala sam prilike da vidim dokumenta u kojima Kozirjev bukvalno pita zapadne političare „Šta da radim na Balkanu?”, a oni mu šalju spisak obaveza taksirane rednim brojevima! — kaže dr Guskova i na naše pitanje, kako se desilo da Andrej Kozirjev nije izabran na mesto predsednika Rusije umesto Vladimira Putina odgovara, — To je bila velika zabluda Zapada i Amerike jer bi Kozirjev, kako su oni i želeli, potpuno srozao Rusiju. Ali Zapad je isto tako znao da Kozirjev nikada ne bi dobio podršku naroda, bas zbog diplomatije kakvu je gajio prema Balkanu. Jer Kozirjev je definitivno doprineo da se uloga NATO alijanse u krizi u bivšoj SFR Jugoslaviji, naglo uvećava. Bilo je to vise nego očigledno a i ja sam se lično u to uverila. Kad sam stigla u Zagreb 1994. godine, u zgradi datoj na korišćenje Mirovnoj misiji Jasuši Akašija, tada predsedniku Japanskog centra za sprečavanje sukoba, i specijalnom predstavniku generalnog sekretara UN za Jugoslaviju, NATO- u je data jedna mala sobica na poslednjem spratu. NATO se ipak ubrzano sirio i na kraju su dobili mnogo prostora.

Zato je u Mirovnoj misiji UN, na teritoriji bivše Jugoslavije bilo samo dva ruska bataljona. Jedan ulogoren oko Vukovara a drugi u Sarajevu. Ja sam bila u oba i cak imam zapise o tim posetama. Videla sam kako je mirovnim snagama OUN u Hrvatskoj smetao ruski bataljon, kako ti Plavi šlemovi, rade protiv ruskih generala i oni su se povlačili jer su ih bukvalno optuživali za neke navodne zločine. Ispostavilo se da su doveli drugog jer im prosrpski ili realan ruski general nije odgovarao u vreme kad je hrvatska vojska pripremala akcije „Bljesak” i „Oluju”, — kaže naša sagovornica i objašnjava — Jeljcin je ostavio Kozirjeva za ministra mada je znao da je on sporna figura. Predsednika su upozoravali, napisao je i on sam u svojoj knjizi, da je „Kozirjev prozapadnik, Kozirjev je proamerikanac”. Međutim, Jeljcin je postavio kao zadatak da stvori ne na recima, nego u stvarnosti, model „miroljubive ruske diplomatije”, a Kozirjev je s te tačke gledišta njega zadovoljavao. Jeljcina je, citiraću ga: „privlačila mladost Kozirjeva, njegova uzdržanost, njegov hladnokrvni profesionalizam, veština da izdrži velike fizičke napore”. Ali, kaže nam dr Guskova, Kozirjev je još više komplimenata dobijao u Sjedinjenim Američkim Državama (SAD):

• U Vašingtonu su ga okarakterisali kao „otmenog, blagog, čoveka koji tečno govori engleski”. A istoričar Majkl Beslos i političar Stroub Telbot, napisali su da je Kozirjev bio iskusni diplomata i protivteza Ševarnadzea.
• Jegor Gajdar, poznati ekonomist-reformator, premijer Rusije tokom 1992. upoznao je Kozirjeva u jesen 1991. kada su zajedno radili program akcije ruske vlade. Kozirjev je izazvao njegovu simpatiju i Gajdar ga je tada kratko okarakterisao kao „inteligentnog, umnog mladića”. „Teški problemi” za mladog ministra, kako je Gajdar smatrao, bili su potpuna neodređenost statusa Ministarstva inostranih poslova Rusije u vreme formalnog očuvanja SSSR, kada su se „tradicionalne pretenzije na imperijalnu veličinu nalazile u zapanjujućem kontrastu s realnostima državnog bankrotstva.”

Dr Jelena Guskova ipak kaže da se najbolji dokaz o tome s kakvim je idejama novi ministar počeo da rukovodi MID-om vidi iz njegovog odgovora Ričardu Niksonu o interesima nove Rusije. Kozirjev je napisao da se „jedan od problema Sovjetskog Saveza sastojao u tome što smo se mi nekako suviše zaklinjali na nacionalne interese. A sada mi više mislimo o opšteljudskim vrednostima. Ali, ako Vi imate nekakve ideje i ako Vi možete da mi sugerišete kako da odredimo naše nacionalne interese”, zamolio je Kozirjev Niksona i zaključio, „ja ću Vam biti veoma zahvalan”.

Takvo nešto svet još nije video: ministar suverene Rusije traži od bivšeg predsednika SAD da mu pomogne u određivanju nacionalnih interesa Rusije! Čak je i Nikson bio začuđen. Američki politikolog Sajms koji je prisustvovao razgovoru primetio je: „Ruski ministar je čovek koji se blagonaklono odnosi prema Sjedinjenim Državama, ali ja nisam siguran koliko on shvata karakter i interese one države koju on predstavlja”. Nikson je tada podvukao da je za američke nacionalne interese on uvek bio spreman „da se bije iz sve snage”, a Kozirjev, umesto toga da štiti i jača Rusiju „hoće svima da pokaže kako je on divan i prijatan čovek”. Upravo takva pozicija ruskog ministra dozvolila je SAD-u da posmatraju Rusiju ne kao partnera, nego kao klijenta, o čemu je otvoreno govorio Zbignjev Bzežinski — nastavlja dr Guskova s iznošenjem dokumenata. Kozirjev je već 1992, kad je trebalo odlučiti da li Beogradu treba uvesti sankcije, započeo, još uvek blagu, politiku ucena — obećao je Jugoslaviji podršku u KEBS i OUN ako Slobodan Milošević „izađe iz igre”. Uskoro će to postati osnovna taktika ministra — obećati podršku Beogradu u zamenu za ustupke, ali svoja obećanja ne izvršavati, podršku ne davati. I mada je pozicija MID bila daleka od objektivnosti, njegovi predstavnici stalno su se plašili da je mogu interpretirati kao „prosrpsku” ili „antimuslimansku”. Sankcije prema Jugoslaviji i Beogradu, u Rusiji su se pominjale uzgred i to s komentarima „da je Beograd sam na sebe navukao embargo, posto nije poslušao dobre savete”. Ali ništa nije rečeno o samim merama sankcija koje su postavile Srpski narod u najteže uslove.

Izvestnaя юgoslavskaя učennaя Smilя Avramova svoю našumevšuю knigu «Troйstvennaя komissiя» posvяtila taйnыm i polutaйnыm organizaciяm, osuщestvlяющim ideю upravleniя mirom iz odnogo centra. Po eё mneniю, «razval Юgoslavii ne яvlяetsя slučaйnostью, kak ne slučaйnы sobыtiя raspada Vostočnogo bloka, эto osmыslennый plan, razrabotannый eщё do otdeleniя Slovenii i Horvatii. Pozže Amerika soglasovala voйnu v Юgoslavii so svoim bolee širokim geostrategičeskim proektom, a svoю politiku — s politikoй svoego novogo „soюznika” Vatikana v ramkah pohoda na Vostok» (6). V načale 90-h godov na zasedanii Troйstvennoй komissii bыl postavlen vopros buduщego Evropы i predloženы dva varianta ee razvitiя: 1) modelь koncentričeskih krugov, kogda vse stranы Evropы, vklюčaя i postkommunističeskie, poэtapno vstupaюt v ES, 2) modelь razdeleniя Evropы na rimskuю i vizantiйskuю, soglasno kotoroй civilizovannaя Evropa dolžna obъedinitь stranы s obщeй istorieй, religieй i kulьturoй i zamknutьsя na granicah Polьši. Troйstvennaя komissiя, pišet S. Avramova, vыbrala vtoroй variant, sdelav NATO toй siloй, kotoraя dolžna obespečivatь bezopasnostь zapadnoй civilizacii.

Čtobы uskoritь process bezvozvratnogo raspada SFRЮ, v umы evropeйskih politikov v 1991 g. nastoйčivo vnedrяlasь formula o neobhodimosti priznatь nezavisimostь novыh respublik. Takoe priznanie, яkobы, pomožet izbežatь voennыh stolknoveniй. 9 яnvarя na očerednom zasedanii MKBЮ M. Kučan i F. Tudžman konstatirovali, ssыlaяsь na rešenie Arbitražnoй komissii, čto Юgoslaviя bolьše ne suщestvuet, i prosili priznatь nezavisimostь Horvatii i Slovenii. Samuю aktivnuю podderžku oni polučili so storonы Germanii.

Ruski parlament nije odmah reagovao na akcije MID. Na zajedničkom zasedanju domova 5. juna parlamentarci su glasali protiv predloga da se pitanje o uvođenju moratorija na sankcije Rusije prema Jugoslaviji uključi u dnevni red. Predložili su da se pitanje razradi u komitetima i komisijama — objašnjava naša sagovornica i priseća se — Mene su kao eksperta pozvali na zasedanje Komiteta za međunarodne poslove i spoljnoekonomske veze Vrhovnog sovjeta gde se razmatralo pitanje zašto se Rusija priključila sankcijama. Zasedanje je vodio Ambarcumov, a glavni gost bio je Kozirjev, koji je poslanicima davao odgovore o svojim aktivnostima. Zasedanje je bilo strogo zatvoreno, nije bilo dozvoljeno da se prave beleške. Zbog toga ću po sećanju reprodukovati nekoliko interesantnih momenata. Kozirjev je pokušavao da objasni zašto se Rusija priključila sankcijama, govorio je da nije imao vremena za razmatranje tog pitanja u parlamentu. Govorio je razvučeno, bez ozbiljnih argumenata. Njegova rasuđivanja oglašavala su otprilike to da je Rusija izgubila strpljenje, da Beograd ne želi da sluša prijatelje pa je time sebe diskreditovao, da ne može sebe da suprotstavlja celom svetu, da Rusija kao velika sila ne može da ostaje po strani od aktivnosti vodećih zemalja sveta nego da mora da ih podržava i da svojim jedinstvom jača ulogu Saveta bezbednosti, da taktika MID-a donosi uspeh, da ne treba biti u opoziciji Savetu bezbednosti, pošto bi to postavilo pod udar odnose Rusije sa Zapadom.

Mene je tada začudila i istovremeno obradovala reakcija poslanika. Oni su bili revoltirani zbog pozicije ministra Kozirjeva. Replicirali su mu i stavljali primedbe čak i za vreme njegovog govora. Poslanik kosmonaut V. Sebastjanov viknuo je tada snažno i neočekivano oštro: „Vi ste razbili kristalnu vaznu!” — „Kakvu?”, u nedoumici upitao je Kozirjev, prekidajući svoj govor. Odgovor je bio jednostavan: „Vekovno prijateljstvo medu srpskim i ruskim narodom!”. Začudilo je to što su poslanici, izabrani u Vrhovni sovjet iz raznih delova ogromne zemlje, bili dobro upoznati sa tim pitanjem, znali su o istorijskim vezama Rusije i Srbije, snažno su osećali nepravednost u odnosu na Jugoslaviju o čemu se tada uopšte malo izveštavalo u ruskoj štampi. Da bi ojačao svoje pozicije ministar je naveo, kako je njemu izgledalo, poslednje ubedljive argumente: „Ne znam, zašto vi sve vreme govorite o pravoslavnoj Srbiji, a ne pominjete druge pravoslavne zemlje?” — oštro je on bacio ovo pitanje u salu. „Koje? — začudili se poslanici. „Eto, na primer Slovenija” — odgovorio je ministar. U sali je odjeknuo opšti smeh — seća se dr Guskova i nastavlja — Kozirjev, da ironija bude veća, uopšte nije shvatio zašto su se poslanici razveselili. Ministar inostranih poslova velike Rusije nije opterećivao sebe podacima o regionu i o događajima koji su se tamo odvijali, bio je površan u svojim znanjima, brkao je geografske nazive, na primer Slavoniju i Sloveniju, datume, imena...

Drugi njegov argument bio je još interesantniji. Rekao je: „Rusija, kao i celi svet, nije mogla da trpi kada je jugoslovenska armija gađala Dubrovnik spomenik svetske kulture, grad-muzej, svetski poznati grad u Bosni i Hercegovini”. U sali se opet razlegao smeh. Ali, ministar ni tada ništa nije shvatao. Osećalo se tek, da je razdražen time što je primoran da objašnjava svoju poziciju, da traži argumente uopšte, da ga odvlače na Balkan u tom momentu, kada je on već ostvarivao plan uvođenja Rusije u prijateljsku porodicu zapadnih zemalja.

Pred polazak u Jugoslaviju, uoči usvajanja sankcija u maju 1992, Kozirjev je poslao pismo Bejkeru u kome je podrobno izložio sve detalje predstojeće posete, a 18. maja dobio je zahvalnost od državnog sekretara SAD: „Andrej, zahvalan sam Vam za dopis, koji se odnosi na Vašu predstojeću posetu Beogradu, Zagrebu, Ljubljani i Skoplju. Cenim što ste me Vi unapred informisali o tome šta ste Vi namerili da učinite u svakoj od tih tačaka Vašeg puta”.

Dalje Kozirjevu daju tačne orijentire o rasporedu političkih snaga na Balkanu: „Srbi snose neuporedivo veću odgovornost za taj konflikt, nego bilo ko drugi, pošto teže da stvore Veliku Srbiju”. A zatim Kozirjev dobija od Bejkera instrukcije: „Vi treba da kažete S. Miloševiću da dolazi vreme odmazde — svakim danom reputaciji Srbije nanosi se sve veća šteta i nju neće uspeti brzo da obnovi. Ja se nadam da Vi takođe možete jasno da izjavite njemu da će Rusija, sa svoje strane, da deluje tako da bi Beogradu naplatila za nastavljanje akcija koje izazivaju zabrinutost.... Vi možete da mu kažete da Vam je poznato da se strpljenje SAD istrošilo”. Bejker je predlagao ruskom ministru da preda Srbima „paket oštrih zahteva” od SAD i da u ime Moskve da „analognu oštru izjavu”. Instrukcije su bile primljene i valjano izvršene.

Posle toga, pošto je dosta mirno u Savetu bezbednosti prošlo uvođenje sankcija protiv Jugoslavije (jer samo Rusija, od svih članova Saveta bezbednosti, izazivala bojazan kod zapadnih partnera i mogla da spreči sankcije), Kozirjev je dobio zahvalnost od državnog sekretara SAD: „Dragi Andrej, želim ponovo da izrazim svoje duboko priznanje za podršku Rusije uvođenjeu sankcija OUN protiv Srbije i Crne Gore... Ja osećam zadovoljstvo zbog toga što mogu da radim zajedno s Vama na toj rezoluciji. Vaša smela odluka da podržite Rezoluciju 757 imala je ključni značaj ne toliko sama po sebi, nego ja očekujem nastavak naših konsultacija i saradnje o tom i o drugim pitanjima”.

Bejker je znao, kakvu je stvarnu ulogu odigrao ruski ministar u donošenju odluke, pa je zahvalnost rukovodstva SAD bila iskrena. I njegova očekivanja su bila opravdana — Kozirjev ni na trenutak nije prekidao saradnju sa spoljnopolitičkim strukturama SAD, stoga tražiti u njegovim akcijama skriven motiv, koji bi bio usmeren na zaštitu nacionalnih interesa Rusije — besmislen je posao. Radi poimanja uloge Andreja Kozirjeva u sudbini Rusije i Jugoslavije interesantan je dokument koji je objavljen u listu „Pravda-5”. To je „Zabeleška osnovnog sadržaja razgovora A. Kozirjeva sa državnim sekretarom SAD Dž. Bejkerom od 9. jula 1992. godine”.

Tu nije bilo reči o Jugoslaviji, ali je razgovor interesantan s tačke gledišta odnosa, koji su postojali između prisutnih i pozicije ruskog ministra. U toku razgovora, podvlači autor članka, predstavnici Rusije „tajno od svog naroda..., ignorišući mišljenja specijalista vojno-industrijskog kompleksa, Generalštaba, Spoljne obaveštajne službe, dogovarali su se s verovatnim osnovnim protivnikom o uništavanju plodova višegodišnjih napora svoga naroda” — svojih najboljih, međukontinentalnih balističkih raketa. „Pred nama je akt državne izdaje”, — smatra autor zaključujući da su Amerikanci žurili da razoružaju Rusiju. Sporazum SALT-2 bio je potpuno u interesu SAD, a Kozirjev je obećao da će „pokusati da tu varijantu odbrani”. U zamenu za to on je zamolio: „Pomognite Rusiji da postane demokratska država — i tada će veoma mnogo da postane moguće”, a upozoravao je: „Ne govorite glasno to što sam vam ja sada rekao, na datoj etapi to je opasno” — kaže dr Jelena Guskova. Dr Jelena Guskova obelodanila nam je i nekoliko dokumenata, koji su objavljeni i u Rusiji, u opozicionom listu „Denj”. Ta dokumenta otkrivaju karakter uzajamnih odnosa Andreja Kozirjeva i spoljnopolitičkih struktura SAD, koji su se ne samo nalazili u stalnom kontaktu s ministrom Ruske Federacije, nego su i kontrolisali njegovu delatnost.

Kako su Rusi uvodili sankcije Beogradu 1992. godine

Dokumenta diplomata pokazuju da, o tome da će Rusija staviti svoj potpis pod Rezoluciju br.757, kojom se Srbija označava kao glavni agresor i začetnik krize na prostoru bivše SFR Jugoslavije, 30. maja 1992. nije znao ni Vrhovni Sovjet, ni njegovi rukovodioci, ni vlada. Kako je Kozirjev kasnije isticao, on je imao na raspolaganju samo pola sata za konsultacije nakon dobijanja poznatog telegrama iz Njujorka. Izvestivši predsednika, Kozirjev nije nameravao da više bilo koga obavesti pozivajući se na nedostatak vremena. Međutim, taj argument ne može da izdrži kritiku, pošto se to pitanje razmatralo u toku dugog vremena, i kako je priznao kasnije sam ministar: „mi smo za mesec dana odgodili usvajanje sankcija protiv Beograda, to jest protiv Jugoslavije”.

Telegram od J. Voroncova iz Njujorka, pokazuju dokumenta, Kozirjev je dobio 29. maja 1992. godine u 11 sati i 50 minuta pre podne. Voroncov je pisao da su ga predstavnici SAD, Engleske i Francuske 28. maja upoznali s pripremljenim nacrtom Rezolucije Saveta bezbednosti koji je predviđao uspostavljanje sankcija protiv SRJ zbog neispunjavanja zahteva o prekidu oružanog konflikta u Bosni i Hercegovini i povlačenju delova JNA s tog prostora. Predstavnik Rusije postavio je pitanje zašto su sankcije usmerene protiv Beograda, ukazao je na učešće delova hrvatske armije u borbenim akcijama, izrekao je razmišljanja o etapnom uvođenju sankcija, podvukao je zelju da se očuva kontakt s Beogradom. Pošto je dobio odgovore od koautora nacrta Rezolucije o neophodnosti donošenja brzih mera, o odgovornosti samo Beograda za sve što se događa u Bosni i Hercegovini i o težnji da se ostvari korenita promena situacije pošto pregovori ne daju rezultate, oni su ubedili Voroncova u pravilnost odlučnih koraka koji se pripremaju. Za Voroncova su bili ubedljivi argumenti da su sankcije jedina mera koja je u stanju da utiče na odnose srpskog naroda prema svom rukovodstvu, da već postaje opasna tendencija „pri davanju konfliktu međuregionalne obojenosti zbog raširenih tendencija da se s tim faktorima povezuje saosećanje Rusije prema „pravoslavnoj Srbiji”. Gledište samog Voroncova u to vreme već je bilo formirano. On je smatrao „celishodnim” da se ne ide protiv predloženog nacrta Rezolucije i da se glasa za njega, „da ne suprotstavljamo sebe u tom pitanju zapadnoevropskim zemljama i SAD”, kaže dr Guskova i pojašnjava:

U spisku lica kojima je bio namenjen telegram bilo je 37 prezimena, medu kojima su bili i predsednik Jeljcin i potpredsednik Aleksandar Ruckoj i svi visoki funkcioneri Vrhovnog sovjeta — Ruslan Hazbulatov, Jegor Gajdar i drugi, a isto tako rukovodioci oružanih snaga i služba bezbednosti. Među njima bio je i predsednik Komiteta Vrhovnog sovjeta za međunarodne poslove i spoljnoekonomske odnose Ambarcumov. To je bio petak, radni dan. Ali, Kozirjev nikog nije upoznao od odgovornih ljudi Rusije o tim pitanjima koja su bila postavljena depešom Voroncova, nego je takvu vaznu odluku doneo samostalno, verovatno samo izvestivši predsednika. Kod samog predsednika ta činjenica nikako nije bila zabeležena. U knjizi uspomena „Zapisi predsednika” u delu „Hronika događaja”, koju je vodio prvi pomoćnik Viktor Iljušin, zapisujući „svaki dan predsednika, svaki moment po časovima i minutima, analizu svakog dana”, dani 29. i 30. maja uopšte nisu prikazani. Kozirjev je bez odlaganja odgovorio Voroncovu: „MID smatra celishodnim da se saglasimo s predlogom predstavništva i ako ne stignu druge instrukcije da sutra glasamo za Rezoluciju”, ističe dr Guskova. Kozirjev je preduzeo sve kako bi isključio mogućnost diskusije i „drugačijih instrukcija”. Pri tome on je zapisao cinični dodatak o tome kakvu izjavu treba da sačini MID, da bi razjasnio ruskom narodu svoju poziciju — ne koncentrisati se na sankcije Beogradu, nego govoriti o odgovornosti Saveta bezbednosti za regulisanje političke krize. Hteo je da podvuče da je Rusija učinila mnogo više nego druge zemlje u podršci Srbiji, ali da je strpljenju došao kraj. Upravo od tog vremena cinizam je postao glavna karakteristika delatnosti MID-a na balkanskom pravcu — akcije su počele da se razilaze od reči: za rusku, jugoslovensku i zapadnu javnost davale su se različite izjave, iza praznih fraza ministra nisu stojala ozbiljna dela, stalno se izjavljivalo o pomoći Srbima, a u to vreme sama politika bila je otvoreno antisrpska. Odašiljući odgovor na telegram Voroncova, Kozirjev je istog tog dana govorio dopisniku „Izvestija”: „Mi smo učinili sve što je moguće kako bi pomogli našim prijateljima u Srbiji i drugim republikama da bi se našao izlaz iz krize”. Ali, „u Srbiji ne slušaju prijateljske savete, nego shvataju samo jezik diktata”. On je obećao Srbima da će „govoriti s njima drugim jezikom”, imajući u vidu sankcije, odnosno opravdavajući svoju spremnost da podrži sankcije pa cak i „međunarodno oružano mešanje”. Kozirjev je učinio tako kako je i saopštio Voroncovu. Već 30. maja pojavila se Izjava vlade Rusije, koja je počinjala recima da „Rusija čini sve da učvrsti tradicionalne veze prijateljstva i saradnje s jugoslovenskim narodima, da povrati mir na njihovu zemlju i da im garantuje slobodu i nezavisnost”.